U već poznom periodu svog života, nakon godina lutanja, od rodnog Čakova u Tamiškom Banatu, preko fruškogorskog manastira Hopova, Dalmacije, Crne Gore, Krfa, Svete Gore i Hilandara, Smirne, Albanije, Beča, Sremskih Karlovaca, Slovačke i Pruske, pa do Pariza, Londona i Rusije, znameniti srpski književnik i prosvetitelj Dositej Obradović (1739-1811) konačno je proveo četiri spokojne godine (od 1802. do 1806) u Trstu, gde se preselio na poziv tamošnje bogate srpske trgovačke kolonije.
Već 1804. godine, neposredno po izbijanju Prvog srpskog ustanka, Dositej je osetio izuzetan nacionalni značaj ovog događaja i pozdravio ga je pesmom koja je danas poznata po naslovu iz svog prvog stiha i refrena „Vostani Serbije!“. Dositejeva srpska budnica zvanično je nosila naziv „Pjesna na insurrekciju Serbijanov – Serbiji i hrabrim jeja vitezovom i čadom i bogopomagajemu ih vojevodi gospodinu Georgiju Petroviču posvećena“ (Pesma na ustanak Srba – Srbiji i hrabrim vitezovima i čedima, i bogopomognutom vojvodi gospodinu Georgiju Petroviću posvećena).
Pesma je štampana u Veneciji, u štampariji Pane Teodosija 1804. godine. Preštampana je 1833. g. u Beogradu, kao dodatak Dositejevoj autobiografiji „Život i priključenija Dimitrija Obradovića“, a objavljena je i 1911. g. u sklopu sabranih dela Dositeja Obradovića. Izvorna knjižica iz 1804. g. nije sačuvana u srpskim bibliotekama, ali je njeno izdanje iz 1833. g. štampano kao reprint izvornog izdanja, pa su na taj način sačuvani osnovni tekst pesme i njene korice. pesma je imala sedam strofa i refren koji se ponavljao nakon svake strofe.
VOSTANI SERBIJE!
PJESNA NA INSUREKCIJU SERBIJANOV –
SERBIJI I HRABRIM JEJA VITEZOVOM I ČADOM I BOGOPOMAGAJEMU
IH VOJEVODI GOSPODINU GEORGIJU PETROVIČU POSVEĆENA
Vostani, Serbije! Vostani, carice!
I daj čadom tvojim videt tvoje lice!
Obrati serdca i očesa na se,
I daj njima čuti slatke tvoje glase.
Vostani, Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala;
Sada se probudi,
I Serblje vozbudi
Ti vozdvigni tvoju carsku glavu gore
Da te opet pozna i zemlja i more
Pokaži Evropi tvoje krasno lice,
Svetlo i veselo, kako vid Danice.
Vostani, Serbije!…
Spomeni se mati naša, tvoje perve slave,
Tvojih vraždebnika ti posrami glave!
Divjeg janičara teraj sa Vračara,
Koji svog istoga sad ne sluša cara!
Vostani, Serbije!…
Tebi sad pomaže nebesna volja,
I sad ti se pokazuje sudbina bolja,
Svi bližnji tvoji tebi dobra žele
I daljni se narodi tvom dobru vesele.
Vostani, Serbije!…
Vostani, Serbije! Mati naša mila!
I postani opet što si prije bila!
Serpska tebi vopiju iskrena čada,
Koja hrabro vojuju za tebe sada.
Vostani, Serbije!…
Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda,
I ne želi tebi nikakva vreda.
Ko tebe nenavidi, ne boji se Boga,
od kojega tebi ide pomoć mnoga.
Vostani, Serbije!…
Hercegova Zemlja i Černaja Gora,
Daleke države i ostrovi mora —
Svi tebi pomoć nebesnu žele,
Sve dobre duše tebi se vesele i
I soglasno vele:
Vostani, Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala;
Sada se probudi,
I Serblje vozbudi!
Prve dve strofe Dositejeve budnice dobile su kasnije savremenu melodijsku obradu u aranžmanima trojice naših kompozitora (Vartkesa Baronijana, Zlatana Vaude i Ljube Manasijevića).
“Vostani Serbije”
Sigurnost i udobnost života u Trstu Dositej je svojevoljno napustio 1806. godine, u 67. godini života, i krenuo je prema ustaničkoj Srbiji, gde se, posle kraćeg zadržavanja u Sremu, obreo naredne 1807. godine. Postao je blizak saradnik i savetnik srpskog vožda Karađorđa Petrovića, vaspitač njegovog sina, a učestvovao je vidno u političkom, kulturnom i diplomatskom životu oslobođene Srbije. Pred smrt je bio imenovan za popečitelja prosveštenja. Umro je u Srbiji, krajem marta 1811. godine.
I danas, skoro 220 godina nakon svog nastanka, uprkos pomalo arhaičnom jeziku, Dositejeva budnica predstavlja snažno i poletno svedočanstvo o slavnom vremenu buđenja vekovima uspavanog srpskog nacionalnog duha, te o evropskoj prosvetiteljskoj misli koja je stigla s njim, upravo u vremenu ponovnog rađanja Srbije.
M. S.
