Istorija,  OBZORJA PROŠLOSTI

PLEMIĆKI I SENATORSKI SIN – BAHATI SOMBORSKI “MANEKEN-PIS”

Prvi somborski gradonačelnik Martin Parčetić, kasnije zaslužni senator i plemić, imao je, kao i toliki drugi somborski uglednici, muke sa svojim naslednicima. Njegov mlađi sin Josip još kao dete, poveljom carice Marije Terezije iz 1753. godine, dobio je, uz oca i starijeg brata, status plemića. Ipak, on je u mladosti, po svom ponašanju i karakteru, bio vrlo daleko od onog što bi se očekivalo od mladog plemića i sina uglednog oca, gradskog senatora i prvog somborskog gradonačelnika.

Plemićki grb Martina Parčetića

Sklon šeretluku, ali i kavgi, mladi Josip Parčetić više puta je upadao u neprilike iz kojih ga je vadio njegov ugledni i uticajni otac. Jedna od takvih neprilika zapisana je u sudskim županijskim dokumentima Bačke županije. Iz nje saznajemo o događaju koji se desio na somborskom vašaru, jednom od četiri koja održavana su tokom godine, o pravoslavnim i katoličkim praznicima.

Poslednji veliki godišnji vašar u Somboru održavao se o Svisvetima, na velikom gradskom vašarištu (prostor današnjeg parka oko zdanja Županije), pa je 2. novembra 1771. godine svoju robu na vašar doneo i bezdanski užar Petar Rušković. On se, pred početak vašara, povukao da kratko odrema u svom šatoru, ali ga je probudilo prisustvo sina senatora Parčetića u svom šatoru. „I sveci, neka mi bude oprošteno“, piše u tužbi užar Rušković, „on mi se pomokrio na usnulu glavu“. Senatorski sin je na vašaru bio sa svojim društvom, u kome je prednjačio bahatim i nasilnim ponašanjem. Užar je bunovan skočio i započeo prepirku sa mladim Parčetićem, koja je zatim prerasla u tuču, u kojoj je nesrećni užar izvukao deblji kraj. Mladić mu je, prema rečima Ruškovića, u toj tuči „sve kosti polomio“ tako da je još dugo vremena nakon vašara bezdanski užar bio nesposoban za privređivanje. Senator Martin Parčetić pokušao je da ovaj ispad svog sina poravna jednim dukatom, koji je dao prebijenom užaru. Ipak, užar je presavio tabak i tužio senatora županijskom sudu „da bi pravda bila zadovoljena“.

Način proizvodnje užadi krajem 18. veka
Pečat somborskog užarskog ceha s početka 19. veka

U tužbi je naveo da jedan dukat, koliko mu je dao „uvaženi senator Parčetić“ kao odštetu, nije uspeo ni da pokrije ni troškove lečenja kod bezdanskog berberina. Zbog toga je tražio da se pokrene proces pred županijskim sudom i da nadoknada za pretrpljene fizičke i duševne bolove, kao i posledice prebijanja, bude daleko veća. Kako je županija, za razliku od somborskih gradskih vlasti, bila stroga i u znatnoj meri nepotkupljiva, njen drugi podžupan Žigmond Lipkai preporučio je, svojeručnim zapisom na poleđini spisa, koja su dostavljena senatoru Parčetiću, da je bolje da se nagodi sa tužiteljem jer se u protivnom „može očekivati sudski proces“. Shvativši da šale više nema, somborski senator je načinio vansudsku nagodbu sa bezdanskim užarem, isplatio mu veću odštetu (na žalost, ne znamo koliku), pa do procesa, ipak, nije došlo.

Mađarski dukat Marije Terezije koji nije bio dovoljan da pokrije troškove lečenja bezdanskog užara i pruži mu zadovoljštinu

Bahati i nasilni senatorski sin kasnije se uozbiljio, a njegovi sinovi (Martinovi unuci) postali su ugledni i visoki državni činovnici i istinski plemići. Ova priča o mladom plemiću Josipu Parčetiću ostala je kao svedočanstvo o tome da su odvajkada postojali sinovi nedostojni svojih očeva i njihovih zvanja, kao i očinska bolećivost prema svojim razuzdanim potomcima, te da takve pojave nisu samo proizvod novijeg ili današnjeg vremena.

M.S.  

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.