DAMARI RAVNICE,  Književnost

SOMBORSKE ANEGDOTE O LAZI KOSTIĆU

Duhovit, razbarušen i nekonvencionalan, brzomisleći i brzorek, a neobičan i nesvakidašnji u svakom pogledu, pesnik Laza Kostić bio je majstor vica i kalambura, te je često umeo da načini ili upadne u šaljive situacije. Od one kada gologlav jurca po brdima oko Cetinja, a čobančad viču za njim: „Ha, eno onog manitog, drž’ ga!“, do velikog gospodskog prijema na kome se iskrao u sobu s kolačima, izvadio i pojeo sav fil iz princes-krofni, pa vratio gornji deo kape kolača, da se to ne primeti. Lišen klajnbirgerovskih obzira, odnosno malograđanskih manira, Laza Kostić ipak nije bio opadač društvenih normi i sve je završavalo u domenu prihvatljive šale, a ono što bi i štrčilo izvan toga otpisano bi bilo na račun pesnikove „ženijalnosti“. Nekoliko anegdota iz somborskih godina Kostićevog života, ostalo je zapisano i sačuvano zahvaljujući njegovom prijatelju Milanu Saviću, lekaru dr Radi Simonoviću, slikaru Milanu Konjoviću, farmaceutu i zavičajnom istoričaru Đorđu Antiću i publicisti Milenku Beljanskom. Neke od njih slede u prilogu:

150.000 PROKOCKANIH FORINTI

Pre odlaska u Crnu Goru, u proleće 1884. godine, isprosio je Laza Kostić bogatu somborsku naslednicu Julijanu Palanački. Gospođica Julka rado pristane i privoli na to i svoju strogu majku Mariju. Bi zakazana i zvanična svečana veridbena večera u mladinoj kući, na trgu kraj somborskog Svetođurđevskog hrama, ali se Laza zakartao u obližnjoj gostionici, zaboravio na vreme i na veridbu, a kad se setio bilo je već kasno. Sutradan je nevesti poslao buket cveća, a njenoj majci izvinjenje, ali mati i cveće i kartu sa izvinjenjem vrati pošaljiocu, te pokvari dogovorenu veridbu na neizmernu žalost svoje kćeri (Laza će Julijanu uzeti tek iz drugog pokušaja, 11 godina kasnije). Isto prepodne Lazu na ulici srete direktor novosadske Srpske gimnazije, Somborac Vasa Pušibrk, koji je svratio u rodni grad, i upita ga kako je. „Eh, kako!“, odgovori mu Laza. „Prokartao sam noćas 150.000 forinata!“. I ode dalje bez pozdrava. Pušibrk osta silno začuđen, a nešto kasnije sazna o čemu je reč, te mu basnoslovna suma Lazina gubitka na kartama postane jasna – toliki je, zapravo, miraz donosila Julka Palanački.

Julijana Palanački, njena mati Marija i Laza Kostić

SVAKA STROFA…

Laza Kostić je često dobijao stihove mladih pesnika, koji su ga molili da ih pročita i javi im svoje mišljenje. Tako je, jednom prilikom, dobio i stihove mladog pisca iz Velikog Bečkereka (danas Zrenjanina), koji se potpisao pseudonimom „Leptir“. Laza pročita loše i nategnute stihove, baci ih i ne odgovori mu ništa. Kada mu se „Leptir“ ponovo javio i stao da se raspituje za mišljenje o svojim stihovima, Laza uze olovku i papir, pa mu kratko odgovori: Svaka strofa – katastrofa!

Laza Kostić

AKO MOŽEŠ…

Svom bliskom somborskom prijatelju, pobratimu i deveru na venčanju, Đoki Čordaru, „advokatu bez klijentele“ i ljubitelju dobrog zalogaja i kapljice, jedan dan Laza reče:

– Dođi doveče kod mene na večeru. Ako možeš!

– Ta kako ne bih mogao, odgovori mu veselo Đoka.

Potom ode Laza kući i naredi da uveče zaključaju kapiju i nikom je ne otvaraju. Đoka Čordar je došao, lupao na vrata, ali nije mogao da uđe.  Sutradan se ponovo sretnu, pa Đoka upita Lazu zašto je kapija bila zatvorena kad je on bio pozvan na večeru.

– Pa rekao sam ti da dođeš na večeru – ako možeš, šeretski mu odgovori Laza.

Kuća Laze Kostića i Julijane Palanački (u sredini) na somborskom Svetođurđevskom trgu

LAZA KO

U poslednjim godinama života Laza Kostić je pisao brzo i jedva čitljivim rukopisom. Kad god je bilo moguće on je skraćivao reči, pa mu je to postala navika i prilikom slanja telegrama. Najavljujući svoj dolazak sa puta kući, u Sombor, supruzi Julči Palanački poslao je jednom telegram: Danas po, sutra do, Laza Ko.

Laza Kostić i njegova supruga Julijana devedesetih godina 19. veka

PREČICA

Kočijaš Laze Kostića u Somboru bio je Dušan Beljanski. Kada se Kostić vraćao s putovanja, kočijaš ga je redovno čekao na somborskoj železničkoj stanici, koja je od grada bila udaljena skoro dva kilometra. Jednom prilikom Laza je stigao, seo u „karuce“ (fijaker) i krenuo kući. Fijaker je išao sporo, a kočijaš je nešto divanio Lazi. I taman kad je stigao pred Lazinu kuću, na Svetođurđevskom trgu, kočijaš vide Lazu na kapiji. U neverici se okrenu nazad da proveri koga onda on vozi, ali u fijakeru, naravno, ne beše nikog. Začuđeni kočijaš ga upita:

– Gospon Lazo, pa kako ste Vi stigli?

– Ja skoknuo prečicom, odgovori mu pasionirani brzi šetač, koji je iskočio iz fijakera i sporednim ulicama, brzim hodom, stigao do kuće pre svojih „karuca“.

Pasionirani šetač koji je dnevno prelazio i po 15 do 20 kilometara

TROPA

Pred smrt Laza Kostić se lečio nekoliko nedelja u Beču, u sanatorijumu „Kotaž“. Negovala ga je mlada dvorilja, te jednom prilikom Laza je upita odakle je rodom.

– Aus Troppau (iz Tropaua, odnosno Opave u Češkoj), odgovori mu devojka.

Veliki pesnik, koga duhovitost nije napuštala ni u poslednjim danima života, s osmehom joj odgovori:

– Wunderbar! Sie sind aus Troppau, und ich bin troppa! (Divno! Vi ste iz Tropaua, a ja sam tropa!)

Sanatorijum “Kotaž” u Beču, u kome se, s jeseni 1910. godine, lečio i u kome je preminuo Laza Kostić

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.