Rana jesen bila je jedan od najdelatnijih godišnjih perioda na salašu. Na njivama je završavana setva ječma, pšenice i raži, a na njive pripremljene za prolećne useve voženo je đubre. U sunčanim i suvim danima vađen je krompir (jedan berač bi obuhvatio rukama gornji „kitiš“, a drugi bi ga opkopavao motikom, dok prvi berač ne iščupa sav „bokor“). Krompir je prebiran „na troje“ (veliki,srednji i mali) i ostavljan u džakove. Veliki krompir je korišćen u ishrani ljudi, srednji u ishrani marve, a mali za sejanje.
Početkom oktobra počinjala je i berba kukuruza – najveći jesenji posao, koji je, zavisno od površine oranica i broja parcela, trajao i po dve nedelje. Kukuruz je bran ručno, zatim je prevožen do salaša i, posle komušanja – čišćenja klipova od ljuštike (kako miševi u njima ne bi pravili legla), odlagan je u čardak. Nakon berbe na njivi je sečena kukuruzovina (stabljike su sečene ručno – srpom, na 15 do 20 cm iznad zemlje), a isečene stabljike sakupljane su i vezivane u snopove i kupe, pa prevožene na guvno gde su slagane u kamare. Kada bi kukuruzi bili obrani, u njive je dolazila gradska ili seoska sirotinja na „pabirčenje“, odnosno sakupljanje zaostalih klipova kukuruza, za šta, prema običaju, nije morala da bude tražena dozvola vlasnika njive. Posle skidanja kukuruzovine zemljište je brzo uzoravano i pre nailaska jesenjih kiša pripremano za setvu ozime pšenice, raži i ječma (nakon oranja njive, sirotinja bi ručno sakupljala ostatke kukuruznih stabljika sa žilama, koji su korišćeni kao ogrev, ali je za to već trebala saglasnost vlasnika njive). Iz bašta i kukuruznih njiva brana je bundeva koja je nošena kući i čuvana na suvom mestu, a kasnije je služila za ishranu ljudi i marve.
Gdekoje livade vlačene su teškom branom da se sa njih svuče mahovina, nakon čega su posipane ugašenim krečom pomešanim sa pepelom, kako bi bila poboljšana valjanost zemlje. Na „mršavije“ livade izvoženo je dobro ugorelo đubre (svinjsko ili goveđe), a ponegde je na livade izvožen i posipan kamenozem (glinovit krečnjak), posebno na mestima gde rastu kisele trave, trska, rogoz i sita, nakon čega je ovde mogla da rađa dobra detelina. „Ćelava“ mesta na livadi su prekopavana i rupe ravnane, a na livadama koje su se nalazile kraj Mostonge, kanala, bara i ritova, sađene su u ovo vreme vrbe i topole. Ako je oktobar vlažan i kišovit po livadama, pašnjacima, šumarcima i đubrištima mogla se nakupiti veća količina pečurki (vrganja), koja je sušena i korišćena u ishrani ili prodavana na pijaci.
U vinogradima kraj salaša, u lepim oktobarskim danima, počinjala je berba grožđa, koja je predstavljala omiljenu porodičnu svetkovinu (mila i vesela radnja domovodcem, kako piše Avram Mrazović). Grožđe je moralo biti obrano pre velikih jesenjih kiša od kojih je zrno trunulo, a ponekad je brano i ranije, čim se pojave rane i nagle kiše koje opale još nedozrelo grožđe, pa se zrna skupe i usitne i daju mnogo manje „masti“. Ukoliko grožđe nije istovremeno sazrelo, prvo je brano ono najbolje i najzrelije, a kasnije ono zelenije. Na isti način grožđe je i mulnao (zaebno zreliji grozodvi, a zasebno zeleniji). Od isceđene komine pečena je rakija, ili je davana kao hrana svinjama. Poneki salašari, koji su imali veće površine vinograda, nisu sve grozdove muljali i pretvarali u vino, već su grožđe čuvali preko zime tako što bi ga stavljali u novo burence (da nema ranijih mirisa) koje bi obložili svežim a suvim lišćem vinove loze, na koje bi naslagali grožđe do vrha i ponovo ga, odgore, prekrili lišćem loze, kako ni vazduh ni vlaga ne bi mogli da uđu. Ovo burence stavljano je u drugo, veće bure, napunjenom „mašću“, ili je spuštano u bunar. Grozodvi bi u burencetu tako bili sačuvani aki bi se jučer uzabrao, piše Avram Mrazović. Posle berbe u vinogradu je označavano „nevaljalo“ i neplodno čokoće kako bi bilo isčupano ili kalemljeno, a kad lišće s loze otpadne vađene su tačke koje su vezane u snopove i ostavljane na suvom mestu da ne bi trunule. U vinograde je izvoženo đubre i bacano po šupljinama, a zagrtano je pre prvih mrazeva. Čokoće je pre mrazeva dobro prekrivano. Lišće vinove loze sakupljano je, sušeno i ostavljano za zimsku ishranu ovaca.
U voćnjacima je brano i kupljeno poslednje zaostalo voće, stabla su kalemljena, vađene su stare i izumrle voćke, a čim lišće počne da žuti presađivane su mladice (koje su ograđivane trnjem ili slamom da bi ih zaštitili od zečeva), „zaranjano“ je seme jabuka i krušaka, sađeni su prutevi od gunje, sečeno je suvo i suvišno granje i izdanci, a lišće jabuka, krušaka, trešanja, šljiva i bresaka nakon prvih mrazeva je sakupljano grabljama, sušeno u pajtama (ambarima, senicima) i ostavljano za hranu muzarama. Nekorisno lišće (hrastovo, lipovo, bukovo i leskovo), koje se marvi nije davalo, sakupljano je na gomile i spaljivano.
Po baštama je brana ili iskopavana poslednja zelen, sečen je kupus, a prazne leje su prekopavane da zemlja izmrzne Sađeni su rasadi zimske salate. Đubrena je zemlja za krompir, kupus, repu i kudelju.
Sve do kasne jeseni stoka je još odlazila na okolne pašnjake, ali mraznim i maglovitim danima (ili danima u kojima su polja prekrivena „svilom“ ili „belom paučinom“, kako se govorilo) ostajala je u štalama i torovima, sve dok sunce ne prosuši pašu i ne rastera maglu. U torovima su razdvajane bolešljive i sipljive ovce od zdravih, pre no što ovnovi budu pušteni k njima. Počinjalo je „gojenje“ volova, svinja, gusaka i druge živine (svinje su, gde je bilo mogućnosti, početkom oktobra puštane na pašu žira po hrastovim šumama).
U oktobru su spremane štale i košare stoci za zimu, zelje je sklanjano u trapove, lan i kudelja su pripremani za predivo, pazilo se na vrenje vina, spremana je zimnica, riban je i kiseljen kupus, bela i žuta repa i keleraba (suvišno lišće i korenje od kupusa ribanog za kiseljenje, kao i od repe ili kelerabe, nije bacano, već je slagano u bure, soljeno, prelivano vrelom vodom i pokrivano kamenom da bi uskislo, pa je kasnije davano muzarama kao dodatak u ishrani). Sa jesenjim kišama putevi oko salaša postajali bi slabo prohodni od teškog i lepljivog blata. Od jeseni su počinjale svadbe, mobe, séla i préla.
Milan Stepanović
