U somborskom pozorištu, osnovanom 1882. godine, gostovao je, polovinom februara 1904. godine, Branislav Nušić, i tu je, svečano, uveden u dužnost upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Inače, novosadsko pozorište godišnje je, najmanje tokom šest nedelja u sezoni, boravilo u Somboru, gde je davalo predstave na srpskom jeziku (Sombor je bio drugo sedište ovog jedinog prečanskog profesionalnog srpskog pozorišta).
O ovoj poseti liberalni novosadski „Branik“ pisao je: „U ponedeljak 1/14 februara 1904. godine opazilo se pred podne ispred srpskog pravoslavnog opštinskog doma u Somboru neko življe kretanje. Članovi Narodnog pozorišta, muški i ženski , u gomilama po ulicu šetaju, odbornici Pozorišnog mesnog odbora, iako na žalost naretko posejani – uzmuvali su se to tamo, to amo, nekoga izgledaju, nekoga čekaju. Kad zagrmeše izdaleka fijakeri, to ti svi, i glumci, pa i naretko posejana gospoda odbornici Pozorišnog odbora, povreše u opštinsku dvoranu. Malo postoja, al’ evo iščekivanih gostiju. Dr Laza Stanojević, načelnik Društva za Srpsko narodno pozorište, ulazi s novim upraviteljem Branislavom Nušićem, da ga družini i mesnom Pozorišnom odboru prikaže. Družina ih obojicu, sa gromovitom: ‘Živeli!’ dočeka. Sada se otvori čitav niz zvaničnih pozdrava od strane mesnog Pozorišnog odbora, tako da je jedan drugom grabio iz usta reči kako bi što lepše novog pozorišnog upravitelja, a tako čuvena i duhovita pisca nam, Branislava Nušića, što lepše pozdravio. Gospodin Nušić može dočekom Somboraca biti zadovoljan, a i mi s njime isto tako.“
Nušić je u Somboru, dakle, dočekan najsvečanije, a boravio je u gradu tri dana. U somborskom pozorištu priređena je praizvedba njegovih jednočinki „Pod starost“ i „Naša deca“ (u ovoj drugoj predstavi glavne uloge glumila su Nušićeva deca, kćer Margita-Gita i sin Strahinja-Ban, a Somborci su ih, nakon predstave, zasuli silnim bombonama). Sutradan je Nušić priredio još dve predstave za somborske đake, među kojima je bila i s nemačkog posrbljena dečja bajka „Pepeljuga“, a oduševljeni somborski klinci, dugim aplauzima, vraćali su, nakon predstave, glumce i autora više puta na scenu.
O praizvedbi Nušićeve predstave „Naša deca“ u somborskom pozorištu pisala je 4. marta 1904. g. i beogradska „Samouprava“: „Publika je bila za vreme predstave van sebe od oduševljenja, a mali prikazivači – Nušićeva deca Ban i Gita, zasuta su gotovo silnim bombonama. No, vrhunac oduševljenja beše tek drugog večera, kada se prikazaše ovi komadi, uz dodatak ‘Kneza Iva od Semberije’ samo za đake. Đaci su toliko puta izazivali pisca i male prikazivače iz ‘Naše dece’, a i g-đu Tinku Lukićevu i Dobrinovića, prikazivače predstave ‘Pod starost’…“
O svom boravku u Somboru Nušić je ostavio zapis u kome kaže i da su mu Somborci ispričali događaj o sukobu između dva ovdašnja sveštenika, koji je poslužio Stevanu Sremcu kao siže za roman „Pop Ćira i pop Spira“.
M. S.
