Sombor je još Poveljom slobodnog i kraljevskog grada iz 1749. g. dobio „Ius gladii“ ili „Pravo mača“, odnosno pravo izricanja smrtne presude. I to pravo neretko je i koristio, na gubilištu koje je podignuto severno od grada, na pustari Karakorija (sa desne strane Gakovačkog puta, kod salaškog naselja Nenadić). Grad je imao plaćenog dželata, a vešanja je uvek posmatrao velik broj građana. O jednom takvom vešanju svedočanstvo je ostavio somborski sveštenik Jovan Momirović, među Somborcima poznatiji kao „Pop-nemir“, inače nećak vladike Platona Atanackovića i deda po majci književnika Veljka Petrovića, koji je ovo dedino sećanje zapisao i objavio:
[…] Posle Mađarske bune ižđikao je korov hajdučije po celoj Ugarskoj. U Karpatima, po Bakonjskim šumama, oko Blatnog jezera, kao i po ritovima i po peskovitim pustarama velike ravnice, namnožiše se haramije, „pantalozi i bećari“, koji su presretali putnike, upadali u sela i u gradove u po bela dana, odvodili stoku i konje, a ubijali ugledne ljude i službene osobe iz osvete. Naravno da je u tim bandama bilo pomešanih i Mađara i Srba i Vlaha. A jatakovali su ne samo siromašni ljudi i usamljeni salašari od straha, već i mnoge varoške gazde iz profita. Mnoga bogatstva u našoj Vojvodini tada su se zalegla.
Da se zlu odlučno stane na put, ugarska vlada je pribegla izuzetnim merama. Našla je, u baronu Radajiju, čvrsta, odlučna, hrabra i svirepa muža, dala mu potpunu vlast, i on za nekoliko godina zaista i istrebi hajduke. Ko je za njegova „komesarstva“ – opevanog i u našim narodnim pesmama – uhvaćen u krađi, bio je vešan „bez apelate“ (prava na žalbu). On je prvo počeo da vrši u Bakonju i u gornjim krajevima. No odmah se čulo i kod nas da taj ne zna za šalu, te se i najsumnjiviji u ravangradskom hataru uvukoše u mišje rupe. Sve što se u to vreme protiv zakona učinilo ovde, skrivili su bili, to se znalo, Maksimovi lјudi iz Pivnica i Lalića. Čak su i Staparci naučili da ležu s kokošima i zorom da idu na polјske radove.
I baš kad su se i mirske i duhovne vlasti u Ravangradu spremale da dočekaju priznanje s „najvišega mesta“ za dobro vladanje svojih građana, „prevrnu sirće“ jedan momak od Josićeve, i inače zloglasne, nemirne bagre. Taman što je Maksim (najpoznati hajduk iz somborske okoline) na sivačkom drumu presreo starog spahiju Križana na karucama sa četiri vranca, pa ga ubio iz puške, a kočijaša vezao za direk kraj puta, zatim, s jednim iz bande za leđima, sam projurio u podne ispred varoške kuće kroz onaj svet i pred nosom zaprepašćenih pandura, taman tog istog dana navrka đavo tog Trivuna da upadne u kuću Čivutina Fišera, i da na oči cele porodice iznese srebrne čirake. Dabogme da se do Pivnica nije zaustavio. Ali Radajijeva je ruka bila i duga i brza. Posle deset dana uhvatili su ga na legalu u Esterinoj čardi. Tri dana su ga samo mlatili i mesili, da nešto istresu o Maksimovim jatacima i konacima, a četvrti dan su pozvali moga dedu da ga ispovedi. Jedva se digao s one klupe u varmeđskome (županijskom) podrumu:
– Prošćavajte, gospon-popo, ništo su mi kosti razglabane! – šalio se grešnik, lјubeći popinu ruku.
Sve je priznavao i na svako pitanje smešeći se odmahivao glavom. Nikako nije hteo, ili valјda nije znao, da rastumači: zašto je to učinio? Ali, međutim, kaže, znao je šta ga čeka ako ga uhvate. Deda se, veli, i vajkao i stideo što će baš njegov Srbin, pravoslavni, da prvi i jedini od svih omasti ravangradski konopac, i prebacio mu što nije bar mislio na svoje sugrađane. On je na sve to smešeći se molio da mu gospon-popa oprosti. Inače se držao, krotko i pristojno, nije se izrečno kajao, malo je i rasejano slušao evanđelske citate i utešno slovo: da Bog i zločincu prašta kad se pred vešalima iskreno pokaje, – ali je polјubio krst i pristao i na pričest. No, kad je deda otišao, kažu, da je odjednom zatražio vina, duvana i – ženske. Dali su mu vina, duvana i – psovki.
Celu noć je padala proletnja kiša. Deda veli da mu je bilo veoma hladno i da nije mogao da zaspi. U četiri sata u zoru odazvan je bio k Trivunu. Još izdaleka ga je čuo kako peva. Kad je ugledao sveštenika s epitrahilјem i krstom, zaćutao je, malo je prebledeo, ali se ipak učtivo nasmešio i polјubio ruku i krst.
– Ja sam gotov, gospon-popo, samo vi ste ništo „vedri“. Ne bojte se, gospon-popo, nema Trivun deset šija, brzo će to da se svrši! Je l’ te, lјudi?
Natovarili su ih na jedna selјačka kola s „federsicom“. Uz kočijaša jedan pandur, iza njih dvojica. Kroz varoš, koja je još spavala ili se pravila da spava, prošli su u miru. Bilo je dosta mračno, maglovito, od sitne kiše koja je više vejala no sipila, kao da se pušila iz samih krovova. Dedi se stezalo grlo, a već nije ni imao šta više da govori, samo je držao Trivuna ispod ruke, svojom desnicom u kojoj je držao krst, tako da je ovaj gotovo ležao u njegovu krilu i kuckao ga po kolenima.
Ali kad zađoše u selјačko predgrađe, sredinom raskvašene široke ulice, na svima tarabama je bio načičkan svet. Trivun se odjednom uznemiri, poče da se osvrće i dovikuje redom poznanike i poznanice:
– Zbogom, Proko! … Zbogom, Soko, čarno oko! Zbogom, Julo, dilber-bulo! … Zbogom, Todo, i ja odo… – pa se poče otimati da ustane u kolima, mašući svojim vezanim rukama… Žene su odgovarale maramama, brišući oči i lepršajući za nama, a iz sviju kuća trčao je svet napred, u istome pravcu.
Iza poslednjih kuća ugledasmo na Jarošu, na uzvišenoj ledini preko jarka, već crnu, okuplјenu svetinu, oko četvorougaone čistine iz čije je sredine strčao žuti, tek ogulјeni dudov direk. U isti čas Trivun se umiri, ali kad ja, bogami podrhtavajući, počeh da čatim molitvu, više za sebe, tako reći, no za njega, on samo viknu kao pijan:
– Mani, popo, sada … – pa poče da peva iz svega grla. Zavalio glavu na moje rame pa peva:
Ne bojim se smrti ni vešala,
Al’ se bojim prokleće me mala…
Josići su svi lepi, zdravi lјudi, a Trivun je bio mlad, nije mu bilo ni devetnaest godina. Crna kudrava šiška pala mu na levo oko, a onu rumenu ružu na donjoj vilici nije ni pred smrt izgubio. Tamno pobledelo lice mu se čisto sijalo dok je pevao. Kad stadosmo, on skoči iz kola:
– Dobroj’tro, gospodo; dobroj’tro, narode!
Kiša je prestala, ali su se niski oblaci jurili nad nama. Bila je potpuna tišina. On se osvrtao: – Hej, ima li koji od mojih, nek’ mi niko ne prilazi! … – Niko nije prekinuo tišinu, a ja mu šapnuh da je sad najozbilјniji trenutak da pomisli na svoju dušu i na Boga.
– Gospon-popo, vi se molite za mene, to je vaše, i mati nek se moli na drugom svetu za sina bećara! A ja teram svoje!
Ipak se smirio, ja sam ga držao zagrlјena celo vreme, ali priznajem da sam se ja više klatio na nogama od njega.
U najvećoj tišini čak se i sudija upinjao da istera glas dok je čitao, i pozvao Ruvu dželata da izvrši presudu, prišao je Trivun vešalima.
– Stoj! – viknu odande naprečac i, obazrevši se po gustoj masi unaokolo, zastade, zaklopi oči, i naslonivši potilјak na direk, poče visokim, nategnutim glasom:
Ej, da ja znado’, ludo-mlado…
Svet se uskomeša, a komesar dreknu:
– Svršavaj!
U isti mah naleteše dželati, odgurnuvši i mene, obujmiše ga i digoše. I u trenutku kad se njegov glas zagrcnu i umuknu – u potpuno nemoj tišini, — odjednom sinu jutarnje sunce kroz rascepani oblak, a sa dalekog Polzovićevog salaša guknu golub i zaplјeska veselo krilima. Ni danas ne znam kako se to tako jasno čulo, čak ovamo, iz te velike dalјine. Tek, kažem, golub, mužjak, zaguka i zaleprša, a sva ona prokisla i ćutlјiva gomila naokolo briznu u plač, u pravu kuknjavu. Zahvatilo i mene, te se i ja počeh tresti i jecati, ma kako da sam se savlađivao. Zašto, sinko, ni danas ne znam, kad je Trivun, bog i vera, rođen bio da, kad-tad, skonča na vešalima.
[Iz zapisa Veljka Petrovića “Jedina priča mog dede”]
