DAMARI RAVNICE,  Književnost

KAKO SU U SOMBORU OBESILI TRIVU JOSIĆA

Sombor je još Poveljom slobodnog i kraljevskog grada iz 1749. g. dobio „Ius gladii“ ili „Pravo mača“, odnosno pravo izricanja smrtne presude. I to pravo neretko je i koristio, na gubilištu koje je podignuto severno od grada, na pustari Karakorija (sa desne strane Gakovačkog puta, kod salaškog naselja Nenadić). Grad je imao plaćenog dželata, a vešanja je uvek posmatrao velik broj građana. O jednom takvom vešanju svedočanstvo je ostavio somborski sveštenik Jovan Momirović, među Somborcima poznatiji kao „Pop-nemir“, inače nećak vladike Platona Atanackovića i deda po majci književnika Veljka Petrovića, koji je ovo dedino sećanje zapisao i objavio:

Potpis somborskog paroha Jovana Momirovića

[…] Posle Mađarske bune ižđikao je korov hajdučije po celoj Ugarskoj. U Karpatima, po Bakonjskim šumama, oko Blatnog jezera, kao i po ritovima i po peskovitim pustarama velike ravnice, namnožiše se haramije, „pantalozi i bećari“, koji su presretali putnike, upadali u sela i u gradove u po bela dana, odvodili stoku i konje, a ubijali ugledne ljude i službene osobe iz osvete. Naravno da je u tim bandama bilo pomešanih i Mađara i Srba i Vlaha. A jatakovali su ne samo siromašni ljudi i usamljeni salašari od straha, već i mnoge varoške gazde iz profita. Mnoga bogatstva u našoj Vojvodini tada su se zalegla.

Da se zlu odlučno stane na put, ugarska vlada je pribegla izuzetnim merama. Našla je, u baronu Radajiju, čvrsta, odlučna, hrabra i svirepa muža, dala mu potpunu vlast, i on za nekoliko godina zaista i istrebi hajduke. Ko je za njegova „komesarstva“ – opevanog i u našim narodnim pesmama – uhvaćen u krađi, bio je vešan „bez apelate“ (prava na žalbu). On je prvo počeo da vrši u Bakonju i u gornjim krajevima. No odmah se čulo i kod nas da taj ne zna za šalu, te se i najsumnjiviji u ravangradskom hataru uvukoše u mišje rupe. Sve što se u to vreme protiv zakona učinilo ovde, skrivili su bili, to se znalo, Maksimovi lјudi iz Pivnica i Lalića. Čak su i Staparci naučili da ležu s kokošima i zorom da idu na polјske Radove.

Gedeon Radaji, vladin komesar za suzbijanje hajdučije i kriminala od 1867. do 1871. god.

I baš kad su se i mirske i duhovne vlasti u Ravangradu spremale da dočekaju priznanje s „najvišega mesta“ za dobro vladanje svojih građana „prevrnu sirće“ jedan momak od Josićeve, i inače zloglasne, nemirne bagre. Taman što je Maksim (najpoznati hajduk iz somborske okoline) na sivačkom drumu presreo starog spahiju Križana na karucama sa četiri vranca, pa ga ubio iz puške, a kočijaša vezao za direk kraj puta, zatim, s jednim iz bande za leđima, sam projurio u podne ispred varoške kuće kroz onaj svet i pred nosom zaprepašćenih pandura, taman toga istog dana navrka đavo tog Trivuna da upadne u kuću Čivutina Fišera, i da na oči cele porodice iznese srebrne čirake. Dabogme da se do Pivnica nije zaustavio. Ali Radajijeva je ruka bila i duga i brza. Posle deset dana uhvatili su ga na legalu u Esterinoj čardi. Tri dana su ga samo mlatili i mesili, da nešto istresu o Maksimovim jatacima i konacima, a četvrti dan su pozvali  moga dedu da ga ispovedi. Jedva se digao s one klupe u varmeđskome (županijskom) podrumu:

Somborski Županijski zatvor

– Prošćavajte, gospo’n-popo, ništo su mi kosti razglabane! – šalio se grešnik, lјubeći popinu ruku.

Sve je priznavao i na svako pitanje smešeći se odmahivao glavom. Nikako nije hteo, ili valјda nije znao, da rastumači: zašto je to učinio? Ali, međutim, kaže, znao je šta ga čeka ako ga uhvate. Deda se, veli, i vajkao i stideo što će baš njegov Srbin, pravoslavni, da prvi i jedini od svih omasti ravangradski konopac, i prebacio mu što nije bar mislio na svoje sugrađane. On je na sve to smešeći se molio da mu gospo’n-popa oprosti. Inače se držao, krotko i pristojno, nije se izrečno kajao, malo je i rasejano slušao evanđelske citate i utešno slovo: da Bog i zločincu prašta kad se pred vešalima iskreno pokaje, – ali je polјubio krst i pristao i na pričest. No, kad je deda otišao, kažu, da je odjednom zatražio vina, duvana i – ženske. Dali su mu vina, duvana i – psovki.

Celu noć je padala proletnja kiša. Deda veli da mu je bilo veoma hladno i da nije mogao da zaspi. U četiri sata u zoru odazvan je bio k Trivunu. Još izdaleka ga je čuo kako peva. Kad je ugledao sveštenika s epitrahilјem i krstom, zaćutao je, malo je prebledeo, ali se ipak učtivo nasmešio i polјubio ruku i krst.

– Ja sam gotov, gospo’n-popo, samo vi ste ništo „vedri“. Ne bojte se, gospo’n-popo, nema Trivun deset šija, brzo će to da se svrši! Je l’ te, lјudi?

Natovarili su ih na jedna selјačka kola s „federsicom“. Uz kočijaša jedan pandur, iza njih dvojica. Kroz varoš, koja je još spavala ili se pravila da spava, prošli su u miru. Bilo je dosta mračno, maglovito, od sitne kiše koja je više vejala no sipila, kao da se pušila iz samih krovova. Dedi se stezalo grlo, a već nije ni imao šta više da govori, samo je držao Trivuna ispod ruke, svojom desnicom u kojoj je držao krst, tako da je ovaj gotovo ležao u njegovu krilu i kuckao ga po kolenima.

Ali kad zađoše u selјačko predgrađe, sredinom raskvašene široke ulice, na svima tarabama je bio načičkan svet. Trivun se odjednom uznemiri, poče da se osvrće i dovikuje redom poznanike i poznanice:

– Zbogom, Proko! … Zbogom, Soko, čarno oko! Zbogom, Julo, dilber-bulo! … Zbogom, Todo, i ja odo… – pa se poče otimati da ustane u kolima, mašući svojim vezanim rukama… Žene su odgovarale maramama, brišući oči i lepršajući za nama, a iz sviju kuća trčao je svet napred, u istome pravcu.

Somborsko predgrađe

Iza poslednjih kuća ugledasmo na Jarošu, na uzvišenoj ledini preko jarka, već crnu, okuplјenu svetinu, oko četvorougaone čistine iz čije je sredine strčao žuti, tek ogulјeni dudov direk. U isti čas Trivun se umiri, ali kad ja, bogami podrhtavajući, počeh da čatim molitvu, više za sebe, tako reći, no za njega, on samo viknu kao pijan:

– Mani, popo, sada … – pa poče da peva iz svega grla. Zavalio glavu na moje rame pa peva:

Ne bojim se smrti ni vešala,
    Al’ se bojim prokleće me mala

Izgled vešala iz 19. veka

Josići su svi lepi, zdravi lјudi, a Trivun je bio mlad, nije mu bilo ni devetnaest godina. Crna kudrava šiška pala mu na levo oko, a onu rumenu ružu na donjoj vilici nije ni pred smrt izgubio. Tamno pobledelo lice mu se čisto sijalo dok je pevao. Kad stadosmo, on skoči iz kola:

– Dobroj’tro, gospodo; dobroj’tro, narode!

Kiša je prestala, ali su se niski oblaci jurili nad nama. Bila je potpuna tišina. On se osvrtao: – Hej, ima li koji od mojih, nek’ mi niko ne prilazi! … – Niko nije prekinuo tišinu, a ja mu šapnuh da je sad najozbilјniji trenutak da pomisli na svoju dušu i na Boga.

– Gospo’n-popo, vi se molite za mene, to je vaše, i mati nek se moli na drugom svetu za sina bećara! A ja teram svoje!

Ipak se smirio, ja sam ga držao zagrlјena celo vreme, ali priznajem da sam se ja više klatio na nogama od njega.

U najvećoj tišini čak se i sudija upinjao da istera glas dok je čitao, i pozvao Ruvu dželata da izvrši presudu, prišao je Trivun vešalima.

– Stoj! – viknu odande naprečac i, obazrevši se po gustoj masi unaokolo, zastade, zaklopi oči, i naslonivši potilјak na direk, poče visokim, nategnutim glasom:

Ej, da ja znado’, ludo-mlado…

Svet se uskomeša, a komesar dreknu:

– Svršavaj!

U isti mah naleteše dželati, odgurnuvši i mene, obujmiše ga i digoše. I u trenutku kad se njegov glas zagrcnu i umuknu – u potpuno nemoj tišini, — odjednom sinu jutarnje sunce kroz rascepani oblak, a sa dalekog Polzovićevog salaša guknu golub i zaplјeska veselo krilima. Ni danas ne znam kako se to tako jasno čulo, čak ovamo, iz te velike dalјine. Tek, kažem, golub, mužjak, zaguka i zaleprša, a sva ona prokisla i ćutlјiva gomila naokolo briznu u plač, u pravu kuknjavu. Zahvatilo i mene, te se i ja počeh tresti i jecati, ma kako da sam se savlađivao. Zašto, sinko, ni danas ne znam, kad je Trivun, bog i vera, rođen bio da, kad-tad, skonča na vešalima.

 

[Iz zapisa Veljka Petrovića “Jedina priča mog dede”]

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.