DAMARI RAVNICE,  Književnost

PRVA LAZINA PESMA O LENKI

Samo istinski zaljubljenici u poeziju Laze Kostića znaju da je njegova poslednja i najznačajnija pesma „Santa Maria della Salute“ imala svoju poetsku predistoriju, nastalu punih 17 godine pre njegove velike „labudove pesme“.

Laza Kostić, početkom devedesetih godina 19. veka

Kada se u proleće 1891. godine, posle sedam godina boravka na Cetinju, vratio u Bačku, Kostić je bio beskućnik i, kako piše prijatelju Jovanu Boškoviću, imao je nameru da se nastani u Beogradu ili Parizu. To leto (jul i avgust) proveo je na imanju svog prijatelja Lazara Dunđerskog u Čebu (danas Čelarevu), gde je upoznao njegovu 21-godišnju kćer Jelenu-Lenku. Od velikih planova o prelasku u Beograd ili Pariz nije bilo ništa i Laza Kostić, u mladosti kritičar i protivnik crkvenih kultova i klera, konačište nalazi u fruškogorskom manastiru Krušedolu, gde će boraviti naredne četiri godine (sve do preseljenja u Sombor), živeći u svojoj sobi (keliji) i pridržavajući se strogih monaških pravila života.

Lazar Dunđerski, najimućniji vojvođanski Srbin svog vremena i Lenkin otac
Jelena Lenka Dunđerski, početkom devedesetih godina 19. veka

Odlazio je i dalje povremeno na imanje Dunđerskih i nastavio da viđa Lenku, koja je, prema svedočenjima Novosađanki koje su je poznavale, bila visoka, vitka, uvek elegantno odevena, vrlo lepa i nimalo razmetljiva ili ohola, nego, naprotiv, prijatna i mila. Volela je muziku, dobre pisce, govorila je francuski i nemački i jahala je na konju u društvu poznanika.

Lenka Dunđerski u jahaćem kostimu
Lenka u narodnoj nošnji
Laza Kostić u Čebu, na imanju Dunđerskih, 1904. godine (devet godina posle Lenkine smrti), između Lenkine braće Gede i Đoke Dunđerskog, te sa somborskim prijateljima Kostom Georgijevićem-Grkom i dr Radivojem Simonovićem

Prema tadašnjem običaju i Lenka je imala svoj spomenar u kome su zapise ostavljali njeni prijatelji (pa i udvarači), među kojima je bilo mnogo umnih Srba tog vremena, koje je privlačilo kako bogatstvo Lenkinog oca, tako i lepota njegove kćeri. U taj spomenar, za koji je velika šteta što nije sačuvan, svoj poetski zapis ostavio je 1892. g. i Laza Kostić. Pesmu nije napisao na brzinu, u pruženi spomenar, već je napisao u manastiru Krušedolu, gde je imao vremena da odmeri svaku reč i da ostavi nedvosmislenu poruku vlasnici spomenara.

Bila je to pesma u četiri strofe, u kojoj je bilo i šaljivog tona, i opore rezignacije, ispod kojih je mogao da se nasluti nagoveštaj dubine njegovih vulkanski uzavrelih osećanja prema Lenki, jedva prikrivenih naslagama razuma i samoironije. Pesmu je još za života Lenkina, početkom 1895. godine, objavio u drugom broju tek pokrenutog sarajevskog časopisa „Nada“, a bila je štampana ijekavskim nerečjem i latiničnim pismom. Posle toga, ova pesma tokom narednih 14 godina nije bila objavljena ni u jednoj knjizi Laze Kostića, niti je bila preštampana u nekom drugom časopisu. I mada je njegova prva pesma o Lenki bila 17 godina starija od druge, koja je predstavljala besmrtnu kosmičku himnu u slavu ljubavi i lepote, obe pesme se premijerno pojavljuju u istoj knjizi – poslednjoj zbirci pesama Laze Kostića, koju je Matica srpska objavila 1909. godine, povodom 50. godišnjice Kostićevog poetskog rada.

Drugi broj sarajevskog časopisa “Nada” iz januara 1895. godine, sa Kostićevom pesmom “Gospođici L. D. u spomenicu”

Iako prva i druga pesma o Lenki nemaju mnogo dodirnih tačaka, Kostić u obe pesme naglašava da njena pojava nosi i miline i muke. U prvoj nagoveštava da će onaj koji je dobije biti vredan toga struka…, tih milina i tih muka, pa nastavlja pretpostavkom šta bi se dogodilo kad bi ga se njeno srce, u tom jatu prosaca oko Lenke, setilo (tad bi bilo kuku-lele! / sve bi muke na me sele…). Zatim, 17 godina kasnije, priznaje da mu je pojava „njegove vile“ zalečila sve stare rane, ali i otvorila novu, te se pita: Što ću od milja, od muke ljute… Zanimljivo je i da obe pesme završavaju pojmom „selene“ (vaseljene, kosmosa). U prvoj, Kostić, na svršetku pesme, kaže da ostaje osaman u seleni, a u poslednjoj strofi druge pesme nagoveštava da će njihov ponovni susret na onom svetu izazvati erupciju ljubavi koja će suncima zasut seljenske stude

Laza Kostić prvih godina 20. veka

Prva Kostićeva pesma o Lenki, mada ni izdaleka nema onu uzvišenost kao njegova druga pesma o njoj, bila je oprezan nagoveštaj velike ljubavi, koja će, nesputana, kako njenom smrću, tako i proteklim vremenom, i oslobođena od stega društvenih obzira, eruptivno preplaviti njegovo poslednje poetsko delo “Santa Maria della Salute”, najlepšu pesmu srpske ljubavne poezije.

Milan Stepanović  

GOSPOĐICI L. D. U SPOMENICU

Svet je svakog pun stvorenja,
jednom cveća, drugom stenja
jednom žetve i košenja,
drugom želja i prošenja,
Tebi mladoj mladoženja.
Ali koga majka rodi,
te mu sudba tako godi
da je vredan toj divoti?
Izberi po miloj volji,
al’ ostane l’ koji bolji,
bolje nožem tog zakolji,
kad mu živo srce prebi, —
kuku Tebi!

*   *   *

U dubine morske tami
mnoga kaplja tužno čami,
val je zove, zrak je mami,
svaka rada da se diže,
te da stiže suncu bliže.
Al’ tek ona svetla biva
što s oblaka padne siva,
pa je sunčev plam celiva
da se zasja i preliva
na divotu sveta živa.
Tako su i prosci Tvoji: —
ko da bira, ko da broji?
Koga takne tvoja ruka,
oko tvoje kog prosuka,
biće vredan toga struka,
toga lica, toga guka,
tih milina i tih muka,
biće vredan, kako ne bi! —
Blago Tebi!

*   *   *

Blago Tebi! Šta ću više?
U tu mi se želju zbiše
sve ostale želje velje,
svaka radost, sve veselje.
Za me nema te miline;
i kad mi se magla skine
zaborava i tamnine
sa mladosti i davnine,
to su samo pusti seni, —
kuku meni!

*   *   *

A što kukam? — Da sam i ja
u tom jatu čelebija,
oko Tebe što se vija,
pa da me se, u toj četi,
Tvoje srce samo seti
kad inamo kud odleti, —
tad bi bilo kuku–lele!
sve bi muke na me sele.
Al’ ovako, sve jednako,
dok se mlađem pehar peni,
te mu zbori: „Žen’ se, ženi
dokle ti se svet zeleni!“
ja, osaman u seleni,
od jeseni do jeseni
pevam srcu: mirno veni! —
Blago meni!

[U Krušedolu, 1892]

1 Komentar

  • Zemka

    Jos jedno odusevljenje. Vasa pisanja su ‘Slamka za udavljenike’. A mi smo svi udavljenici u ovom cabru smeca od cijelog Balkana. Gdje nam se nasem postanku kultura i knjizevnosti utire sjeme i svaki trag.

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.