Arhitektura,  PALETA RAVNICE

KAKO JE SOCREALISTIČKA ARHITEKTURA RUŽILA STARO GRADSKO JEZGRO U SOMBORU

Sombor je imao sreću da izgradnja u socrealističkom stilu nije preterano narušila staro gradsko jezgro, pa se nedostatak materijalnih sredstava u pedesetim i šezdesetim godinama 20. veka pokazao kao spasonosan za očuvanje urbanog središta grada, i pored postojanja, po estetiku starog jezgra, pretećih planova gradskih vlasti. Tako je, na primer, urbanistički plan središta Sombora iz 1961/62. godine, predviđao uklanjanje dela starih zdanja i modernističko preuređenje „Venca“ u skladu sa socrealističkom arhitekturom. Planirana je izgradnja velikog Doma sindikata, zbog koga bi usledilo potpuno rušenje leve strane ulice Dositeja Obradovića i desne strane Pariske ulice, kao i dela Venca Stepe Stepanovića između te dve ulice, što je uključivalo i rušenje nekoliko zaštićenih istorijskih zdanja, poput i danas raskošne palate “Korzo” ili barokne jednospratnice (kuće Joce Laloševića) kod gradskog trga iz 18. veka. Među takva rešenja mogla bi da se ubroji i planirana izgradnja nove robne kuće, sa pratećom petospratnicom (1962), na današnjem Trgu Sv. Đorđa, preko puta Velike pravoslavne crkve (na mestu palate „In foro“), s kojom u poređenju i kasnije podignuta, a s pravom žustro napadana, jednospratnica Robne kuće „Beograd“ deluje još kao srećno estetsko arhitektonsko rešenje. Na sličan, skoro nestvarno neozbiljan način, planirana je bila i „obnova“ Županijskog parka (1962), prilikom koje je, osim tri (!) fontane u prednjem delu parka, u preostalom delu trebalo da bude betoniran sportski teren za vožnju rolšua, rukomet, košarku, boks, rvanje i zabavne manifestacije, sa betonskim tribinama za 1.400 ljudi, terasom sa restoranom, zgradom svlačionice sa tuševima kod Karmelićanskog manastira, kao i sa veštačkim jezerom veličine 1.500 kv. metara. Prema urbanističkom planu iz 1963, g. deo starog gradskog jezgra, celom dužinom od Glavne ulice do Venca Živojina Mišića (odnosno istočna polovina nekadašnje Unutrašnje varoši ili Venca), trebalo je da bude pretvoren u prostor stambene novogradnje (četvorospratnice). Srećom po Sombor, ni jedan od ovih projekata nije bio ostvaren, a kasnije se od njih odustalo.

Dom JNA (dole) podignut na mestu prizemne kuće
Zgrada “Autobačke” (desno)

Činjenica je i da su skoro sve zgrade, koje su na Vencu podignute u vreme socijalističke izgradnje (osim zgrade Robne kuće „Beograd“), zapravo, sagrađene na osnovi prizemnih kuća, često veoma neugledne arhitekture. Ipak, dimenzijama i uglavnom bezličnom arhitekturom, nove zgrade su dosta grubo narušavale svoje arhitektonsko okruženje bogato zdanjima klasične lepote svih stilova, od baroka do secesije. Zgrade sagrađene u socrealističkom stilu u središtu grada, a ukupno ih je dvadesetak, nastale su u periodu od 1949. do 1970. godine, odnosno od izgradnje Doma JNA, pa do podizanja Robne kuće „Beograd“ i zgrade Pošte. To je vreme kada je reč struke – posebno onih koji su se starali o očuvanju i zaštiti stare arhitekture i kulturnog nasleđa – bila nedovoljno glasna, a pomalo i zaplašena bučnom i parolaškom retorikom posleratnih vlasti, koju su često činili ljudi sasvim lišenih estetskih osećanja i obzira. Već od sedamdesetih godina 20. veka taj odnos i estetska svest se polako menjaju u pravcu očuvanja arhitektonskih vrednosti ranijih vremena.

Višespratnice na uglu Venca Radomira Putnika i Vojvođanske ulice (dole)
Zgrada Narodne banke, možda jedino arhitektonski uspelo zdanje iz vremena socrealizma
Socrealističko zdanje na Glavnoj ulici

Socrealistička izgradnja u starom gradskom jezgru Sombora kretala se u dva pravca – po rubu Venca, odnosno prvenstveno na Vencu Stepe Stepanovića i Radomira Putnika, koja nije previše očito ugrožavala skladnu celinu središta grada (primer zdanja Narodne banke s kraja pedesetih godina 20. veka, za koju je slikar Milan Konjović naglasio da predstavlja najlepši primer kako i novosagrađene zgrade mogu da manje-više budu dobro uklopljene u celinu), i na Glavnoj ulici (tada Maršala Tita), odnosno na Trgu Sv. Đorđa (tada Trg Oslobođenja), gde su četiri podignuta zdanja grubo narušila svoje okruženje. Podizanjem trospratnice pored Singerove kuće na Glavnoj ulici (1957/58), trospratnice nekadašnjeg Invest-projekta na uglu Čitaoničke ulice i Trga Sv. Đorđa (1957/58), četvorospratnice na uglu Glavne ulice i Venca Radomira Putnika (1958/59) i, pre svih, zgrade Robne kuće „Beograd“ (1968/69), sagrađene na mestu srušene bidermajerske palate „In foro“, somborska Glavna ulica izgubila je na svom estetskom skladu i onoj plemenitoj arhitektonskoj patini po kojoj je Sombor bio široko poznat. Unutar Venca još su dva primera socrealističke arhitekture ružno narušila okolinu – četvorospratnica kraj klasičnog zdanja somborskog pozorišta i nakaradna osmospratnica novog hotelskog zdanja, koju su Somborci prozvali “silos”.

Četvorospratnica na uglu Čitaoničke ulice i Trga Sv. Đorđa (dole, levo)
Četvorospratnica pored Gradskog pozorišta (dole, desno)
Robna kuća “Beograd” podignuta na mestu bidermajerske palate “In foro”
Nov deo hotela “Sloboda” podignut na mestu nekadašnje gostionice “Pakao” i prvog parnog mlina
Deo Venca Stepe Stepanovića sa zdanjem pošte i stambenom višespratnicom

Da nestankom socrealističke arhitekture nije nestalo ružnih i neadekvatnih rešenja najbolje se vidi iz izgradnje po veličini i stilu potpuno neprimerene komercijalne višespratnice od stakla i betona, koja je, početkom 21. veka, sagrađena u Pariskoj ulici i koja svojim gabaritom i neestetičnošću ružno narušava sklad središta grada. Izuzetnu odgovornost za ovakvo uništavanje estetike središta grada (a po svemu sudeći ovo je samo početak) snosi Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture iz Novog sada, koji, vrlo često, deluje skoro u potpunoj suprotnosti sa svojim nazivom i funkcijom, te šakom i kapom deli saglasnosti za izgradnju objekata, koji grubo narušavaju središta vojvođanskih gradova (Novi Sad je jedan od najtragičnijih primera sistemskog zatiranja urbane estetike u Srbiji danas).

Savremena arhitektonska rugoba u Pariskoj ulici

Milan Stepanović

 

 

2 Komentara

  • Goran P.

    Potpuno se slažem sa ocenom o naruživanja centra grada, jedino se ne bih složio sa terminom “socrealistička” jer to je drugi stil (“nacionalno po formi, socijalističko po duhu” – moto socrealističke arhitekture). Kod nas ga vrlo malo ima (Dom sindikata u Beogradu, Politehmička akademija na Novom Beogradu, kolonija radnika u bivšem Svetozarevu, danas Jagodini). Manje – više je u tradicionalnim formama i kao takva ne bi toliko štrčala od okoline.

    Ono što vidimo je arhitektuira socijalističkog modernizma i kao sve moderne zgrade (to im je stilski manir, i to ne samo kod nas, nego i u svetu) karakteriše ih odudarenje od okoline, čak štaviše, njeno negiranje. Tako se stvorila stilska “papazjanija” vizuelna zbrka i kakofonija.
    I to nema veze sa ideologijom (sem sa umetničkom), u tom periodu se svuda u svetu tako radilo. Nažalost u poslenjih dvadesetak godina ponovo je na sceni takva arhitektura. Skoro sto godina pravljenja sandučastih i kutijastih zgrada, bez duše.

    • Milan Stepanović

      Hvala Gorane na korisnim primedbama. U pravu ste, terminologija bi trebalo drugačije da glasi.

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.