Obično se smatra da su zimski meseci vreme smiraja na salašima i među paorima, kao i vreme slava, veselja, okupljanja, prela, kola itd. Ipak, i najhladniji mesec bio je vreme stalnog rada.
Početkom godine, u januaru, pri lepšim danima, na još neuzorane njive (kao i u bašte i vinograde), izvlačen je stajnjak (stajsko đubrivo) koje je slagano na gomile kako mu hladan vazduh, vetar i mraz ne bi izvukli snagu. Gde je bilo moguće na njive je rastiran i razdrobljeni „kamenozem“ (glinoviti krečnjak), koji je dobro đubrio (gnojio) zemlju. Tokom zimskih meseci popravljana je i zemlja „peskulja“ tako što je na nju vučena ilovača, a na ilovaču je, opet, vučen pesak, pa se zemlja zaoravala. Ako je zima bila „meka“ i kišovita, salašari su izlazili u njive, sa motikama, da načine „jendečiće“ kojima se razlivena voda slivala i cedila sa njiva. Ukoliko su njive bile posejane ozimim žitom, salašari su tokom ovog meseca često izlazili i motrili da se pod snegom ne namnože miševi, a tamo gde ih je bilo pobadali su u njivu podebele savijene prutove, kako bi na njih sletali gavrani, vrane i čavke koji su lovili miševe.
Ovčijim, goveđim i svinjskim đubretom posipane su i livade, na koje je, dok su još pod snegom, iznošena i rasprostirana (po dva prsta debljine) ilovača ili crnica, koja se kasnije sa snegom rastapala (smatrano je da se tako zemlja još bolje gnoji nego životinjskim đubrivom i da nakon toga daje izuzetno gustu, obilatu i zdravu travu).
Bacano je i seme u tople baštenske leje koje su obmotavane slamom (tokom januara i februara u toplim lejama sejani su rani kupus, salata, spanać, karfiol, celer, mrkva, luk, pasulj, krompir, bostan, mak). Ukoliko je domaćin želeo da presadi veća baštenska drva to je činio upravo u vreme najjače zime. Oko baštenskih drva (najčešće voćaka) kopane su u januaru jame koje su punjene zemljom crnicom ili blatom iz obližnjih bara. Mada su vinogradi u januaru mirovali, salašari su ih oblilazili i čistili grančice voćaka od „paučine“ (gusenica). U jame ledenice je, iz okolnih bara i ritova, vučen led za leto.
Lepšim januarskim danima, oko podne, bile bi provetravane štale na salašu, a stoka je izvođena „da odahne“ (ovce su po takvim danima izvođene na nekoliko sati, ako je zemlja bila smrznuta, na zimske useve ili u okolne šumice gde su brstile grančice i vrhove). Pošto je marva ređe izlazila, pod njom je u štali češće (jednom ili dvaput nedeljno) prostirana čista slama.
Po salašu je, tokom januara, prebirano ostavljeno voće i povrće i pretresani su trapovi i podrumi (baštensko zelje je ovde držano u pesku, dobro prekriveno i zašuškano slamom ili trskom, ali ni dobro čuvano povrće nije imalo jednaku trajnost, pa se najpre trošilo ono najkratkotrajnije: kelj, keleraba i sladak kupus; nešto duže su trajali bela i žuta repa, paštrnak, peršun, krompir, celer i bundeve, a još duže zelene maune, krastavci, ukiseljena repa i kupus; najduže su trajali grašak, pasulj, sočivo, bob, heljda, kao i razne vrste ostavljenog voća). Pretresane su i žitnice, a svaki četrnaesti dan pretakano je vino, čišćena su vinska burad (spolja krpama, a iznutra, od plesni, četkama), pregledane su košnice, spremano je i čišćeno seme za prolećne useve (kako je od prolećnih useva u poslednja dva veka najviše sejan kukuruz, domaćin je odabirao najbolje zrno prebirajući klipove iz čardaka). Ako je zima bila suva i vedra „mlaćena“ je i letina jer se smatralo da se zrna (posebno zobna) tad lakše krune nego pri vlazi i magluštini. Domaćice su, sa kćerima i ostalom ženskom čeljadi, prele lan i kudelju, a deca su pomagala pri ručnom krunjenju kukuruza i prebiranju semena, ljuštila su suvi pasulj ili grašak, i češljala perje.
Pregledana su i popravljana „ratila“ (drljače, brane, plugovi) i drugi pribor (amovi [sersami] za konje, oprava za volove, drvene i gvozdene vile, grablje, kosišta, lopate, motike, ašove, sekire, bradve, držalja i sapišta za srpove, kolica i nosila za đubre itd). Pravljene su nove ili prepravljane stare „tačke“ za vezivanje vinove loze, pasulja i mahunastog povrća, kao i drvena kolja. Sukana su uža od dugačke slame, od vrbovog ili ivovog pruća pletene su kotarice, a od rogoza košnice i saćurice i vezivane su metle korovače. Ukoliko je salašar namerio da na proleće na salašu nešto zida, sada je bilo vreme da donosi i priprema građu (kreč, ciglu, kamen, zemlju i pesak).
Salašari su, nakon Božića, počinjali da prodaju namirnice (hranu), kao i letnje i jesenje plodove na somborskoj pijaci (smatralo se da razuman domaćin, bez velike nužde, nikada ne počinje prodaju pre Božića, niti prodaje posle Uskrsa, jer u to vreme njegovi proizvodi postižu najbolju cenu na gradskoj pijaci).
Posebno se tokom januara (i uopšte tokom zime) pazilo na moguće požare, koji su lako izbijali, a teško se gasili (požari su izbijali od sveće, lule, sušenja kudelje na peći, neočišćena dimnjaka, grejanja peći lakim ogrevom poput slame, trske, kukuruzovine i loze, čiji se žar brzo peo sa dimom u visinu i pri padu mogao da zapali trščane krovove okolnih kuća i štala).
Milan Stepanović
