Tradicija somborskih srednjih škola utemeljena je još u drugoj polovini 18. veka, kada su u gradu postojale dve gramatikalne ili tzv. „latinske“ škole. Jednu je 1758. g. pokrenula ovdašnja pravoslavna crkvena opština i ona nije bila dugog veka, a drugu je 1763. g. pokrenuo ovdašnji franjevački manastir i ona je trajala do 1785. godine, kada su gradske vlasti bezrazložno ukinule ovu školu. Decenijama su posle trajali bezuspešni napori Somboraca da osnuju gimnaziju, za koju je postojao i obezbeđen novčani fond. Nejedinstvo ovdašnjih pravoslavaca i katolika u somborskom Magistratu često je predstavljalo nepremostivu prepreku za razvoj gradskih obrazovnih institucija. U 1840-im osnovane su dve manje konfesionalne niže realne škole, a grad je 1853. g. pokrenuo gradsku Nižu realnu školu sa nastavom na nemačkom jeziku. Nakon njenog gašenja 1869. godine, pokrenuta je Niža varoška gimnazija (četvorogodišnja) na srpskom i mađarskom jeziku, ali je i ona trajala svega dve školske godine. Početkom 1870-ih, neodgovornim postupcima gradskih predstavnika, Sombor je ponovo ostao bez škole koja bi omogućavala preduslove za nastavak školovanja u višim gimnazijama i, kasnije, na studijama.
U to vreme njegovi žitelji živeli su u novim političkim okolnostima, u kojima su stare samoupravne povlastice i slobode, koje je Sombor, kao slobodan i kraljevski grad, stekao još polovinom 18. veka, sve znatnije sužavane ili poništavane državnim propisima Kraljevine Ugarske. Većina stanovništva grada i okolnih salaških naselja koja su pripadala gradu, bavila se poljoprivredom i stočarstvom, te uslužnim i zanatskim delatnostima, uz manji broj županijskih i gradskih činovnika, sveštenika, prosvetnih radnika, advokata i lekara. Industrijska proizvodnja bila je tek u povoju, a broj pismenih stanovnika grada još uvek je bio mali – tek nešto preko petine (22,86% prema podacima iz 1861. godine). U gradu je, ubrzo nakon Austro-ugarske nagodbe iz 1867. godine, vladala napeta i zaoštrena politička situacija između pravoslavne i rimokatoličke zajednice, koje su bile skoro jednake po brojnosti. Dolazilo je, sve češće, do nesporazuma, pa i oštrih političkih neslaganja i sukoba između predstavnika dve najbrojnije verske zajednice u Gradskoj skupštini, u kojima je, povremeno, tražena i arbitraža viših državnih organa.
U takvoj situaciji, kada je gradski Školski fond, nerazumnom odlukom predstavnika grada, bio podeljen po štetnom konfesijskom ključu, zbog čega je u jesen 1871. godine, posle svega dve godine rada, ugašena Varoška gimnazija, pojavila se mogućnost da se Sombor, konačno, izbori za osnivanje osmogodišnje Državne gimnazije. Početkom 1872. godine, na osnovu zakonskih akata o pravima narodnosti u Ugarskoj (koje su tada činile izrazitu većinu celokupnog stanovništva ove države), posebno o pravu na školovanje (do fakultetskog nivoa) na maternjem jeziku, Finansijski odbor preporučio je ugarskom Saboru da se izglasaju sredstva za otvaranje jedne osmogodišnje državne gimnazije u Novom Sadu, na srpskom i mađarskom nastavnom jeziku. Strahujući da bi takav predlog mogao da naškodi radu već postojeće novosadske konfesionalne Srpske gimnazije (osnovane još 1810), poslanik Svetozar Miletić predložio je da ova gimnazija bude osnovana u Velikom Bečkereku (danas Zrenjaninu). Mladi somborski poslanik dr Nika Maksimović shvatio je da je ovo dobra prilika da se Sombor izbori za ostvarenje skoro stoletne težnje svojih žitelja i da grad dobije dugo čekanu Državnu gimnaziju. U tom pravcu počeo je snažno i ubedljivo da deluje u svojim poslaničkim istupima. Novosadski list Zastava beleži 16/28. januara 1872. g. da je dr Nika Maksimović u obraćanju poslanicima Sabora, 23. januara, izjavio da se raduje nameri vladinoj, koja hoće novu gimnaziju da podigne, jer vidi u tome oživotvorenje zakonskog članka o narodnostima. Govornik ište, da se gimnazija ne u Novom Sadu nego u Somboru podigne, jer ta velika srpska varoš nema nikakve srpske srednje škole. Ova diskusija Nike Maksimovića objavljena je i u mađarskoj štampi, koja navodi kako je somborski poslanik predložio da, ako država želi da osnuje srpsku gimnaziju, ona treba da bude smeštena u Somboru, u kome ima 25.000 stanovnika i koji je središte Bačko-bodroške županije, a u ovom gradu nema drugih prosvetnih ustanova osim osnovnih škola.
Otvaranje srpske gimnazije u Somboru ili Velikom Bečkereku snažno je podržao i jedan od najuticajnijih mađarskih političara, poslanik i nekadašnji ministar pravde Ferenc Deak. On je 23. januara 1872. godine, na sednici parlamenta u Budimpešti, rekao da smatra da svaka nacionalnost u Kraljevini Ugarskoj ima pravo da odgaja i obrazuje svoju decu, te da ako u državi ima i 300 gimnazija, a jezik na kome se u njima uči nije jezik sredine u kojoj se ta škola nalazi, obrazovanje će biti od male koristi. Naglasio je da smatra najpoželjnijim da se srpska gimnazija osnuje u Bečkereku ili u Somboru i obećao je da će se svim srcem zalagati da, ako ta škola bude otvorena u jednom od ova dva mesta, sledeće godine bude otvorena i u mestu koje je ovom prilikom izostavljeno.
U narednom broju, štampanom 19/31. januara 1872, Zastava u svom izveštaju o otvaranju državne gimnazije navodi: Poznato je, kako je mađ. vlada htela, pošto je patronat energično i pošteno odbio njene uslove, da paralizuje ovaj srp. zavod time, što je pomoću saborske većine zaključila da se tobože u korist srp. naroda podigne još jedna srpska ali državna velika gimnazija… Debatu je otpočeo dr. Nika Maksimović, somborski zastupnik, i njegov je govor kuća do kraja pažljivo saslušala. On iskaše da se ta Srbima namenjena državna gimnazija u Somboru ustanovi, pošto je tu i u okolini priličan broj Srba i Bunjevaca. Moramo, priznati, da mu je ovaj govor jedan od bolji, i mi mu možemo samo čestitati na lepome zauzimanju.
U broju od 26. januara / 7. februara ponovo je u Zastavi zabeleženo obraćanje somborskog zastupnika dr Nike Maksimovića istim povodom, koji je, osim ostalog, rekao: No, ja obraćam pažnju pošt. kuće na jednu drugu varoš u Bačkoj županiji, koja je sa pogledom na bačke okolnosti i tamošnje etnografske odnošaje najviše kvalifikovana, da se u njoj osnuje predložena državna gimnazija. Ovo je sl. i kr. varoš Sombor, sredsreda bačke županije i usled toga i sedište sredotačne županijske vlasti, sa 25.000 stanovnika, pa pored sveg toga nema nikakvih drugih škola osim osnovnih. Sombor i okolina mu, u kojoj ima mnogobrojnih i velikih sela, nema ni jednog jedinog višeg školskog zavoda. Ako se hoće da podigne gimnazija poglavito u smislu §. 17. Zakona o ravnopravnosti narodnosti, onda nema zgodnijeg mesta od Sombora, jer u Somboru ima preko 11.000 Srbalja a do 9.000 Bunjevaca, ostali su druge narodnosti; Srbi i Bunjevci pak govore jedan jezik srpski ili tako zvani bunjevački, što je to isto. Dakle sama je varoš pošt. dome, sa pogledom na stanovnike joj takova, da najjače pravo ima da za sebe ište predloženu gimnaziju. Pored toga nalaze se u neposrednoj okolini somborskoj mnogobrojna mesta takođe većinom mešovitog stanovništva; neću da ređam sva ova mesta samo ću glavnija spomenuti, kao: Apatin sa 11.047, Stari Stapar sa 5.523, oba Sivca sa 8.705, Bezdan sa 7.573, Prigrevica st. Ivan sa 4.168, Sonta sa 4.339, Čonoplja sa 5.310, Krnjaja sa 4.071, Kupusina sa 3.188, Monoštor sa 5.135, Nemeš Miletić sa 3.656, Stanišić sa 6.206, Gakovo sa 2.251 stanovnika i t. d. svugde različitih a većinom srpske, bunjevačke i šokačke narodnosti; iz ovog se vidi, da u Somboru i onim samo mestima, što neposredno okružavaju Sombor, ima više nego 1/5 od celog stanovništva Bačke županije i to takovog, koje je svagda izjavilo želju, da baš takovu gimnaziju želi imati, na kojoj bi se predavalo i mađarskim i srpskim jezikom. Sa ovim pošt. dome, mislim da se dovoljno motivovalo, da se novosadskoj gimnaziji dade državna podpora od 8000 f. kao i to, da se od strane ministarstva predložena gimnazija podigne u Somboru. Što se ovog poslednjeg tiče, slobodan sam podneti ispravak na predlog ministarski podpisan od više njih poslanika u tom smislu, da se državna velika gimnazija osnuje ne u Novom Sadu nego u Somboru. O toj diskusiji, u kojoj su dr Niku Maksimovića podržali i srpski poslanici Stevan Pavlović i Đorđe Stratimirović, svedoče i saborski zapisnici iz januara 1872. godine.
Somborski poslanik Dr Nika Maksimović istupao je, očito, u dogovoru sa gradskim vlastima jer je, uporedo sa predlozima poslanika Maksimovića iznetim u ugarskom Saboru, somborski gradonačelnik Petar Vukićević sazvao istim povodom sastanak najuticajnijih senatora, a potom je, 21. januara 1872. godine, održan i sastanak gradske Skupštine, na kome je gradonačelnik naglasio da je skupštinsku sednicu sazvao radi važnog pitanja, od koga u velikoj meri zavisi dalje materijalno i moralno napredovanje grada. Potom je obavestio gradske predstavnike o predlogu Ministarstva prosvete da se u Novom Sadu pokrene državna gimnazija, sa srpskim nastavnim jezikom, kao i o stavu uticajnih somborskih senatora da bi ovu gimnaziju trebalo da traže za Sombor, s obzirom da Novi Sad, Subotica i Baja već imaju gimnazije, i s obzirom da od 24.000 stanovnika Sombora 20.000 govori srpski i što u okolini 60.000 stanovnika takođe govori ovim jezikom. Vukićević je rekao da je ovo veoma povoljna prilika da Sombor konačno dobije Državnu gimnaziju, te je pozvao članove Skupštine da podrže takav predlog i saopštio da je već naložio Gradskom beležništvu da sastavi predstavku parlamentu i da u istoj molbu grada u dovoljnoj meri obrazloži. Skupštinski predstavnici prepoznali su značaj trenutka i uspeli su da se izdignu iznad uskih etničkih ili konfesionalnih interesa, te su prihvatili predstavku, sa preporukom da se neodložno pošalje Parlamentu, što je istog dana i učinjeno.
Na kraju, ugarski Sabor doneo je odluku da se izdvoje sredstva za otvaranje jedne osmogodišnje državne gimnazije na srpskom i mađarskom jeziku, u visini od 10.338 forinti, a da o mestu otvaranja gimnazije konačnu odluku donese ministar prosvete Tivadar Pauler, u okviru svojih ovlaštenja. U Somboru je 29. januara 1872. g. ponovo održana sednica Skupštine, na kojoj je određena i deputacija od deset uglednih Somboraca da, o sopstvenom trošku, otputuje u Budim i ministru prosvete preda memorandum sa zahtevom Sombora. Ipak, kasnije se odustalo od ove namere kako bi ministar mogao neometano da prouči predmet.
Kako je određena svota za otvaranje gimnazije bila nedovoljna, ministar je zatražio da se Sombor i Veliki Bečkerek izjasne o tome koliko bi bili spremni da materijalno pomognu izdržavanje gimnazije u svom mestu. Sombor je, odlukom Skupštine od 11. maja 1872. godine, ponudio za ovu namenu jednospratnu zgradu (dotadašnje zdanje osnovnih škola), sa placem od 357 kvadratnih hvati, na Trgu Sv. Trojstva, zatim potreban nameštaj i školska učila, kao i obezbeđivanje ogreva tokom svih godina rada škole. Ujedno su i obe velike somborske crkvene opštine – pravoslavna i rimokatolička – prihvatile da za potrebe buduće Državne gimnazije predaju svu opremu i nastavna sredstva koje su imale u posedu. Zvanična ponuda Sombora je, u vidu obavezujuće izjave, poslata Ministarstvu prosvete, a potpisali su je gradonačelnik Petar Vukićević, veliki beležnik Đorđe Atanacković, glavni gradski pravozastupnik (fiškal) Mihailo Kostić, te gradski predstavnici Emil Gale i Karlo Bunji.
Konačno, nakon sednice ugarske Kraljevske vlade od 6. septembra 1872. godine, novopostavljen ugarski ministar vera i prosvete Agašton Trefort poslao je, velikom županu slobodnog i kraljevskog grada Sombora Mate Lenardu, dopis br. 17643, od 9. septembra 1872, koji je župan 19. septembra prosledio Magistratu slobodnog i kraljevskog grada Sombora. U njemu je, istina suvoparnim administrativnim jezikom i stilom, saopšteno da je prihvaćena ponuda Sombora za otvaranje državne gimnazije na srpskom i mađarskom jeziku, koja može da počne sa radom do 15. oktobra iste godine, te je saopšteno da je Ministarstvo prosvete odmah raspisalo konkurs radi popunjavanja potrebnih profesorskih mesta, uz uslov da kandidati, osim mađarskog, moraju poznavati i srpski jezik jer će nastava biti izvođena na oba jezika (tražena je i pomoć Magistrata za preporuku profesora koji bi ispunjavali ovaj uslov).
Dostojanstveni gospodine Veliki župane!
Uzimajući u obzir interese stanovništva južnih predela za predmet srednjeg školstva, za mesto državne gimnazije, koja se osniva shodno 17. paragrafu 44. zakonskog člana iz 1868. godine, na osnovu zakonodavne odredbe određen je grad Sombor, a njegova ponuda je prihvaćena, koja se na ovo odnosi – prema kojoj će besplatno veliku školsku zgradu, koja se nalazi na Trgu Sv. Trojstva, sa svim školskim priborom i nastavnim sredstvima ukinute gradske srednje škole, za osnivajuću gimnaziju, obavezuje se za njeno izdržavanje i nudi potreban ogrev za zagrevanje gimnazije za sva vremena – molim Vaše Dostojanstvo da o ovome obavesti grad Sombor i da u vezi gore navedene ponude u obaveznoj zakonskoj formi datu deklaraciju ovde što pre prikazati izvolite, upućujući istovremeno javnost imenovanog da ponuđenu školsku zgradu, nameštaj, drugu opremu i gore navedena nastavna sredstva, potrudi se pripremiti, tako da se spomenuta gimnazija, ukoliko potrebne predspreme ne naiđu na neotklonjive zapreke, naredne 1872/73. školske godine, privremeno sa četiri razreda, najkasnije 15. oktobra t. g. može otvoriti, u vezi čega će se, na ovom mestu, preduzeti potrebne mere.
O čemu Vaše Dostojanstvo obaveštavam, i istovremeno molim uz vraćanje priloga predstavke od 7. jula t. g. pod br. 725 – zbog daljih postupanja, da pošto je nakon obavljenog konkursa jedva se našao koji molilac koji bi vladao srpskim jezikom, mada će se ovaj jezik koristiti kao nastavni – kako za direktorsko mesto, tako i za mesto profesora nekoliko lica, koja, inače, osim kvalifikacije potpuno vladaju srpskim jezikom, u što kraćem vremenu, najkasnije do 20. septembra t. g. u predlogu doneti i njihov spisak kvalifikacije izvolite predstaviti.
U Budimu 9. septembra 1872. god. Trefort, s. r.
Nekoliko dana kasnije, u broju od 15/27. septembra 1872. godine, novosadska Zastava piše o otvaranju somborske Državne gimnazije: Od ug. ministarstva prosvete izvešćuje se uprava ovdašnje gimnazije, da se ove godine podiže državna gimnazija u Somboru, da će se zasad otvoriti četiri razreda, i pošto se na stečaj, koji je 28. juna bio raspisan, nije dovoljno kompetenata prijavilo, koji bi znali i srpski jezik, to da se nanovo raspisuje stečaj do 30. Sept. na šest profesorskih mesta s tom primedbom, da prositelji imaju dokazati, da su kadri predavati na srpskom jeziku. Onaj, koji želi biti upraviteljem, treba u svojoj molbenici to da naznači. Nastavni jezik biće jezik mađarski i srpski. Plata je za profesore ispitane za nižu gimnaziju 1.000 f. a za prof. za višu gimnaziju 1.100 f, osim toga za jedne i druge 10% u ime stanarine, i petogodišnja povišica od 100 f. Onima, koji ne iskažu kvalifikaciju, plata je 800 f.
Gradski Magistrat je, odmah nakon prijema dopisa ministra prosvete, preuzeo sve korake da nastava u prva četiri razreda Državne gimnazije što pre počne, pa je stavio na raspolaganje Gimnaziji dotadašnju zgradu osnovne škole (tada već trošno zdanje nekadašnje gradske Gramatikalne škole, podignuto 90 godina ranije), sa potrebnim nameštajem i sa bogatom zbirkom školskih učila, koja su bila nabavljena za potrebe nekadašnje Niže realne škole, a korišćena su i tokom dve godine rada nešto ranije ukinute niže Varoške gimnazije.
Do 15. oktobra 1872. g. bili su imenovani privremeni direktor i profesori somborske Državne gimnazije, koji su 1. novembra položili zakletvu pred Mate Lenardom, velikim gradskim županom Sombora, Novog Sada i Subotice, te pred članovima somborskog gradskog Magistrata. Nekoliko dana ranije (26. oktobra) grad je i zvanično, u prisustvu delegacije Ministarstva prosvete, predao zgradu i školski inventar u posed škole.
Upis đaka trajao je od 26. oktobra do 4. novembra, a redovna nastava, u sva četiri razreda gimnazije, počela je u ponedeljak, 11. novembra 1872. godine, bez ranije uobičajenih svečanosti prizivanja Sv. Duha u somborskoj pravoslavnoj i katoličkoj crkvi. Obećanje prosvetnih vlasti bilo je da će svake od narednih godina biti otvaran po još jedan razred, sve do osmog, te je tako i učinjeno, pa je somborska Državna gimnazija, do školske 1876/77. godine, postala i u punom smislu osmogodišnja.
Otvaranjem Državne gimnazije u Somboru ostvarene su višedecenijske težnje somborskih žitelja, a rasplamsala su se i snažna očekivanja ovdašnjih većinskih Srba da će ova škola omogućiti njihovoj deci ravnopravno i kvalitetno srednje obrazovanje na maternjem jeziku. Takva očekivanja ubrzo će biti izneverena, te će na mogućnost potpunog srednjeg obrazovanja na maternjem jeziku somborski Srbi čekati još skoro pola stoleća. Ipak, Sombor je, svesrdnim zalaganjem svojih čelnika, a pre svih ovdašnjeg gradonačelnika Petra Vukićevića i poslanika dr Nike Maksimovića, uspeo da dobije osmogodišnju Državnu gimnaziju, što je ovom gradu, osim ostalih benefita, vremenom omogućilo pojavu značajnog broja mladih obrazovanih ljudi, koji će u budućnosti, svojim delanjem, biti od koristi gradskoj i županijskoj privredi, administraciji, ustanovama, te društvenom, kulturnom i prosvetnom životu na ovom prostoru. Kontinuitet 150-godišnje obrazovne tradicije somborske Gimnazije traje, a svojim dometima ova škola predstavlja danas jednu od najuspešnijih gimnazija u Srbiji.
Milan Stepanović
[Tekst autora prenesen je iz njegove monografije “150 godina Gimnazije u Somboru”]
