SLAVNI SINOVI RAVNICE,  Znamenite ličnosti

GIMNASTICIRANJE LAZE KOSTIĆA

Laza Kostić, devedesetih godina 19. veka

Kada je u ranu jesen 1895. g. ženidbom sa Julijanom Palanački Laza Kostić postao Somborac, često je svojim nekonformizmom sablažnjavao sugrađane, a brojne anegdote, koje su po Somboru pričane o njemu, bile su nadahnute i Kostićevim gimnasticiranjem po gradskim ulicama.

Uprkos godinama, Laza Kostić je, do pred kraj života, leti plivao u Dunavu kod Novog Sada, a gologlav, sa šeširom nabijenim u džep, svakodnevno je šetao, skakutao i trčao somborskim ulicama, ili izvan grada do Šikare i Kalvarije, trčeći gore-dole njenim stepeništem, zbog čega su se vernici bunili smatrajući da se time Kalvarija obesvećuje. Ponekad je, prugom, pešačio do okolnih sela, udaljenih po desetak i više kilometara, a tih 20-tak kilometara u oba pravca Kostić je, „kako je bio krakat i žurio se“, prelazio za manje od tri časa.

Stara somborska kalvarija (srušena 1925/26), po čijim stepenicama je trčao Laza Kostić (na kraju Florijanove, današnje Batinske ulice)

Povremeno je, po granama uličnog drveća, izvodio lake gimnastičke vežbe, isprva izazivajući čuđenje nenaviklog somborskog sveta. Brojna su svedočanstva o tome, pa Stanislav Vinaver piše kako su mu pričali u Somboru: „Kad bi se Laza šetao i video granu, obesio bi se objedared rukama o nju, pa bi se zaljuljao jedared-dvared-trired, koliko da oproba mišiće, i potom bi mirno nastavio put, a prolaznici su ga posmatrali sa poštovanjem, koje im je ulilo uverenje da je njihov uvaženi sugrađanin ipak genije, kome se štošta može progledati kroz prste“.

Laza Kostić pri šetnji, prvih godina 20. veka

Velјko Petrović ga se seća da je takav bio i „u obične dane kad god smo ga sretali pri somborskim šetnjama; do Kalvarije i gore-dole po njenim stepenicama, do Kanala, do Parka i ‘preko šina’, do Šikare itd., nešto zguren, gegajući se, nikada do kraja zakopčana kaputa i prsluka, s labavom pošom, s mekim savijenim šeširom i palicom u džepu; kraj sve te, naoko, nehatne spolјašnosti, ono što u svetu kažu ‘džentlmen’, takav je bio, i ni traga na njemu od zapuštena boema“.

Laza Kostić, krajem 19. veka

Kostićev dugogodišnji lekar dr Radivoje Simonović primećuje da mu je koristilo da se oznoji (Kostić je tad već četvrt veka bolovao od cistitisa – upale bešike, koja je postala hronična, pa je znojenjem lakše izbacivao suvišnu tečnost). U pismu Marku Caru Laza Kostić tih godina piše: „Pitate me šta radim. Ništa! Šetam. Svaki dan ‘progutam’ deset do petnaest kilometara na dan, dok se oznojim, večeram, spavam, preobučem, itd.“ Šetao je, najradije, usamljen, oblikujući, pri šetnji, u mislima, pojedinosti onog na čemu je trenutno radio, što bi, nakon šetnje, odmah i zapisivao.

U Somboru je 1906. g. osnovano srpsko gimnastičko društvo „Hrabrost“, čiji su članovi za svog predsednika predvideli Lazu Kostića, ali nadležne državne institucije nisu odobrile pravila, niti rad ovog društva.

I kada je 1910. g. preminuo u Beču, zapisano je da su se, kada su ga presvlačili, divili još nenačetoj i skulpturalnoj lepoti njegovog sportskog tela.

Poslednje godine – Laza Kostić

Milan Stepanović

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.