FIJAKERISTA JAGRA

Grad Sombor opevan je mnoštvom više ili manje znanih pesama, a jedna od najlepših i najpoznatijih nosi naziv „Fijakerist“. Nju je, pre više od 60 godina, napisao somborski pozorišni i filmski glumac, pesnik i dramaturg Velimir Velja Subotić (1925-2013).

Poreklom iz bačkog sela Silbaša, Velja Subotić je u Sombor došao još kao mladić, 1947. godine. Duže od tri decenije igrao je na somborskoj pozorišnoj sceni i na brojnim drugim pozornicama, a između 1963. i 1983. g. glumio je i u desetak filmova i televizijskih serija (uloge Laze Kostića u TV-filmu „Kod kamile“ 1978, šustera u filmu „Stići pre svitanja“ snimljenom iste godine, potom vlasnika lista „Naš rod“ u četiri epizode TV-serije „Pripovedanja Radoja Domanovića“ 1979,  pa mušterije u berbernici u epizodi popularnog TV-serijala „Vruć vetar“ 1980. godine, putnika u filmu „Kraljevski voz“ 1981. g. i crkvenjaka Arkadija u dve od tri epizode kratkog TV-serijala „Pop Ćira i pop Spira“, emitovanog 1983. godine). Tokom svoje glumačke karijere Velja Subotić dobio je četrdesetak nagrada. Napisao je i objavio nekoliko drama, od kojih su neke igrane i na pozornicama („Ljudi“, 1956; „Vila Lala“, 1957; „Posadi jabuke, sine“, 1958; „Car Zloban“, 1962; „Prozivka“, 1965; „Dudovo, moje Dudovo“, 1988. itd.), ali je, možda i najviše, ostao upamćen kao autor teksta pesme „Fijakerist“, koja je posvećena čuvenom somborskom fijakeristi Jagri i njegovom Riđanu.

Milisav Mirosavljević, prema porodičnom nadimku nazvan Jagra, rođen je u Somboru 4. marta 1914. godine, kao drugo dete i sin prvenac Dimitrija Mirosavljevića i Milice (zvane Zorka) rođ. Čičovački (Jagrin otac Dimitrije bio je srpski dobovoljac u Prvom svetskom ratu i nadživeo je sina). Jagra je potomak stare somborske srpske porodice, koja se u gradu najranije beleži 1740-ih, a sve do kraja 19. veka njeno prezime pisano je sa oblikom Milisavljev. Generacijama su Jagrini preci živeli u somborskom predgrađu zvanom Prnjavor. Milisav je završio četiri razreda osnovne škole Braće Mihajlović u rodnom gradu. Pre rata bio je ratar, a kraljevsku jugoslovensku vojsku služio je tokom 1939/40. godine, kao pešadinac-strelac u 9. četi 24. pešadijskog puka u Prištini (vojna knjižica beleži da je imao vitak stas, okruglo lice, smeđu kosu i zeleno-plave oči). U Aprilskom ratu 1941. g. bio je mobilisan, a potom, nakon kapitulacije, i zarobljen, pa je zatvoren u nemački logoru za vojne zarobljenike (štalag IVa) kod sela Elsterhorst, severoistočno od Drezdena.

Po povratku iz zarobljeništva, nakon Drugog svetskog rata, Jagra je kupio fijaker i postao somborski fijakerist (već 1947. imao je dozvolu za upravljanje fijakerom), u vreme kada je gradom kaskalo više od pedeset fijakera. Najčešće je vozio večernje i noćne ture, koje su za kočijaša, zbog uvećane noćne tarife i zarade, bile isplativije od dnevnih. Svoj fijaker (reg. br. 1207) parkirao bi na središnjem gradskom fijaker-placu, preko puta hotela „Sloboda“, gde je voleo da svrati, posedi, popije koju čašu (posebno zimi, kada je pio kuvano vino sa krupnim biberom i karanfilićima) i često se zakarta sa društvom bilo u „Slobodi“ ili susednoj „Kasini“.

Dok je Jagra bio u „bircuzu“, njegov Riđan stojao je upregnut u fijaker, sa namaknutom zobnicom na oglavnu, i čekao je mušterije. Jagra je revnosno razvozio Somborce u noćni život ili na noćni voz, kao što ih je i vraćao iz bircuza ili sa železničke stanice u kasne sate kući. Drugovao je Jagra i sa mnogim uglednim Somborcima svog vremena (glumcima, piscima, lekarima), a osim ostalih često je, prvih godina svoje fijakerske službe, vozio i dugovečnog dr Radivoja Radu Simonovića, kućnog lekara Laze Kostića, zdravstvenog prosvetitelja, pisca i pasioniranog fotografa.

Katkad Jagra nije želeo da prekida partiju tablića za kafanskim stolom, pa bi mušterijama rekao da se sami odvezu gde žele, a Riđan će već umeti sâm da se vrati na polazno odredište (Prid stanicom samo okreni mog Riđana na ovamo i reci mu: ‘đe’, pa sedi u voz brez po’ brige… – davao je uputstvo mušterijama Jagra). Tako je i bilo – mušterije bi sa Riđanom otišle gde žele, ostavile bi pod pokrovcem, na prednjem kočijaškom sedištu, novac za vožnju, a pametni Riđan vratio bi se na fijaker-plac, pred hotel ili Kasinu. Kada završi partiju karata, često zagrejan pićem, Jagra bi, onako u klompama ili papučama, došao do fijakera, pokupio pazar ostavljen ispod pokrovca, pomilovao Riđana po grivi i rekao mu: Rićko, dobro si pazario. Aj’ sad na mesto matorko moj.

Vozeći se mnogo puta s Jagrom i njegovim fijakerom, Velja Subotić je, po sopstvenim rečima, jednom bio i svedok Riđanovog zamalo kobnog pada: Morao sam na voz i do stanice me vozio Jagra. Bila je zima. Sneg je padao kao da je Bog sve jastuke poderao. Jagra i ja smo išli polako njegovim fijakerom prema stanici i odjednom se Riđan okliznuo i pao na bok. Ispustio je neki strašan vrisak koji mi se urezao u sećanje. Videvši onako bespomoćnog konja na boku, skočio sam s fijakera, zgrabio za rudu i oglavnik i pomogao Riđanu da se digne. Ta slika bespomoćnog konja i zebnja u očima Jagre šta će se dogoditi njegovom hranitelju, ostala mi je duboko urezana u pamćenje i bila je moja inspiracija na osnovu koje je nastala pesma…

Pesma „Fijakerist“ nastala je na kuhinjskom stolu, za kojim je, dok je Velja pisao, njegova supruga Vera mesila testo. Napisana je još za Jagrinog života, a Velja Subotić mu je tekst pesme pročitao ispod jednog bođoša, za stolom u bašti somborskog Zanatskog doma. Čuvši pesmu Jagra je zaplakao i zamolio Velju da ništa ne prepravlja.

Uskoro je, krajem maja 1962. godine, iznenada preminuo Jagra. Tek je stupio na prag 49. godine života. Velja Subotić se kasnije sećao tog dana: …Koračam ulicom, kad najednom grunuše zvona i po navici naših starih upitam poznanika koga sretoh: Jel, koga to oglašuju? Ti ne znaš?… Umro naš Jagra sinoćke. Doš’o siroma s jaroša, don’o po običaju friške deteline fijakerom i sam’ tako, odjedared. Potrčim ka „Slobodi“. Pločnik prazan. Da poverujem? Uđem u Kasinu. Svi ćute… Posle gazdine smrti Riđan je bio prodat, a tim novcem njegove sestre podigle su Jagri nadgrobni spomenik. U Somboru i danas žive njegov sin Milorad, unuk Milisav (poneo je dedino ime) i praunuk Strahinja.

Poetski zapis o Jagri i Riđanu godinama je još stojao među skoro zaboravljenim spisima autora pesme. A onda, početkom 1970-ih, dobio je Velja Subotić poziv da, za Festival tamburaške glazbe Jugoslavije „Zvuci Panonije“ u Osijeku, pošalje jednu svoju pesmu, što je i učinio. Bila je to pesma o Jagri. Muziku na tekst Velje Subotića načinio je novosadski kompozitor i tamburaš Sava Vukosavljev (1914-1996). Velja je trebalo još da doda refren. Napisao je je samo, ono već čuveno: ’Aj đi, ’aj đi, ’aj đe…, kao i uvodne reči posvete Jagri (najdivnijem fijakeristi na svetu…).

Pesmu je prvi snimio i izveo Dušan Jakšić (1927-2009), uz pratnju orkestra Janike Balaža, a na festivalu „Zvuci Panonije“ (1972) kompozicija je pobrala sve nagrade i objavljena je kao singl-ploča u izdanju zagrebačkog Jugotona. Kasnije su pesmu „Fijakerist“ snimili i Živan Milić (1973), Bački medaljoni (1982), Narakord (1983), Sedmorica mladih (1985), Dušan Dančuo (1986), Ivana Pandurović (1988) itd.

U prilogu, interpretacije Dušana Jakšića i Živana Milića:

Ostala je čika Veljina pesma o Jagri rado slušana sve do danas, kao najlepši tekstualno-muzički spomenik čuvenim somborskim fijakeristima i njihovim konjima, ali i svima koji u svojoj naklonosti i ljubavi ka ovim plemenitim životinjama veruju da i one “imaju dušu”.

M. Stepanović & R. Parčetić

[Zahvalni smo Strahinji Mirosavljeviću, Jagrinom praunuku, na ustupljenim fotografijama i dokumentima.]