EDE MARGALIĆ (MARGALITS EDE), mađarski filolog, slavista, pisac i prevodilac, gimnazijski direktor i univerzitetski profesor, rođen je 17. marta 1849. g. u Zagrebu, u hrvatsko-mađarskom braku Andrije Margalića i Dore pl. Koš. Pohađao je osnovnu školu u Zagrebu i gimanziju u Baji (1860-1866), a zatim je školovanje nastavio u Kaločkoj bogosloviji i tamošnjoj Isusovačkoj gimnaziji. Studirao je tri godine na Teološkom fakultetu u Beču (do 1870). Doktorirao je 1875. g. humanističke nauke na Univerzitetu u Budimpešti, posle čega je 1876/77. g. boravio na postdoktorskim studijama u Parizu, na Univerzitetu Sorbona.
Od 1871. g. Margalić je radio kao profesor slovenskih jezika u tek pokrenutoj Učiteljskoj školi u Baji, odakle je prešao za profesora tamošnje Kraljevske katoličke gimnazije. Godine 1879. imenovan je za profesora mađarskog i grčkog jezika u somborskoj Državnoj gimnaziji, a u aprilu 1886. g. ovaj vrsni naučnik i društveni radnik, ujedno i najstariji član Nastavničkog veća Gimnazije sa potpunom spremom, profesorskom diplomom i doktoratom, postavljen je za direktora ove škole i njome je upravljao tokom narednih pet godina (do 1891). O tom periodu svog života Margalić je ostavio sažeto svedočenje, koje plastično ocrtava njegov direktorski položaj, a posebno je upečatljiv Margalićev opis teškoća u saradnji sa neposredno nadređenim okružnim prosvetnim inspektorom sa sedištem u Segedinu. Osim ostalog, Margalić je, tokom svoje uprave, naredio da svi đaci praznuju podjednako i pravoslavne i katoličke praznike, što je, ponovo, izazvalo snažno nezadovoljstvo okružnog prosvetnog inspektora, koji mu je zamerio na takvoj odluci (ali nisam mogao da se poklonim sili, piše Margalić, jer moj štit i odbrana bila je moja vlastita istina). Margalić kaže da mu je, naposletku, dojadila jalova borba sa neposrednom pretpostavljenim starešinom, te je, posle pet godina, zamolio ministra prosvete da ga razreši aktivne direktorske dužnosti i premesti u Budimpeštu, za profesora sa titulom i rangom direktora, što je uskoro i učinjeno.
Margaliću je, potom, poverena organizacija i uprava Hrvatsko-slavonskog internata u Budimpešti, a istovremeno se starao i o obrazovanju najmlađeg sina doskorašnjeg dugogodišnjeg predsednika mađarske Kraljevske vlade Kalmana Tise. Godine 1895. imenovan je za vanrednog profesora Filozofskog fakulteta u Budimpešti, na katedri za hrvatski jezik i književnost. Ujedno, bio mu je poveren i državni nadzor nad Srpskom gimnazijom u Novom Sadu i Srpskom učiteljskom školom u Somboru, kao i nad svim srpskim školama na jugu Ugarske, pa je pune dve decenije, sve do penzionisanja 1915. godine, bio vladin poverenik za srpske škole u današnjoj Vojvodini, i pri tom se zdušno zalagao za njihov svestrani napredak. Da bi lakše obavljao tu dužnost, vratio se iz Budimpešte u Sombor, odakle je, jednom nedeljno, putovao u mađarsku prestonicu kako bi držao predavanja na univerzitetu. U Somboru je imao svoju kuću s baštom, salaš i krug bliskih prijatelja, te je potpuno srastao s gradom, ostavši u njemu i nakon penzionisanja, pa i posle sloma Austrougarske 1918. godine.
Opus Margalićevog naučnog i književnog rada bio je izuzetan. Objavio je četrdesetak knjiga, među kojima su se nalazila kapitalna i obimna naučna dela poput zbirke od 13.458 poslovica iz raznih svetskih jezika „Florilegium proverbiorum universae latinitatis i Supplementum ad Florilegium“ (Budimpešta, 1895), čiji je nastavak „Supplementum ad Florilegium“ (Budimpešta, 1910) sadržao dodatnih 6.700 poslovica. U godini proslave milenijuma od dolaska Mađara u Panonsku niziju, Margalić je objavio zbirku „Magyar közmondások és közmondásszerü szólások“ (Budimpešta, 1896), koja je sadržala 24.000 mađarskih poslovica, sa podacima o prvom publikovanju svake od navedenih poslovica.
Još kao mladić dr Margalić je objavio i zbirku poslovica i izreka iz Bačke „Bácskai közmondások és szólásmódok“ (Baja, 1877). Konačno, Margalić je, u dva toma, objavio i obimnu zbirku poslovica o Bogu, prikupljenih sa 12 svetskih jezika „Isten a világ közmondásaiban“ I-II (Budimpešta, 1910), a u tri toma objavio je izreke i mudrosti iz dela latinskih književnika, filozofa i istoričara „Sententiae in classicis latinis“ I-III (Budimpešta, 1911-1913). Uporno i mnogo Margalić je radio na prevođenju dela iz južnoslovenskih književnosti na mađarski jezik, pa je na mađarski preveo ep Ivana Mažuranića „Smrt Smail-age Čengića“ – „Csengics-Szmail aga halála“ (Budimpešta, 1896), a iste godine objavio je na mađarskom i narodne balade Južnih Slovena „Délszláv népballadák“ (Budimpešta, 1896), kao i epske pesme o Marku Kraljeviću „Márk királyfi : Kraljevics Márkó. Délszláv népballadák a XIV. és XV. századból“ (Budimepšta, 1896). Nekoliko godina kasnije preveo je na mađarski i srpsku epsku poeziju o Kosovskoj bitki „A rigómezei ütközet : Szerb népdal a XIV. századból“ (Budimpešta, 1899). Napisao je i etnografske studije o običajima u Dalmaciji „A dalmát tengerpart : Primorje népszokásai“ (Budimpešta, 1898), kao i o hrvatskim običajima i verovanjima u Bjelovarsko-Križevačkoj i Karlovačkoj oblasti „Horvát népszokások és babonák Belovár-Kőrösmegyében és Károlyváros vidékén“ (Budimpešta, 1899). Njegov hrvatsko-mađarski i mađarsko-hrvatski džepni rečnik „Horvát-magyar és magyar-horvát zsebszótár, tekintettel a két nyelv szólásaira“ (Budimpešta, 1899) imao je deset izdanja. U dva toma objavio je na mađarskom jeziku repertorijum hrvatske istorije „Horvát történelmi repertórium“ I-II (Budimpešta 1900, 1902), a potom i prvi tom repertorijuma srpske istorije „Szerb történelmi repertorium“ I (Budimpešta, 1918), a u ovim obimnim delima načinio je prikaze više stotina studija i rasprava iz hrvatske i srpske istoriografije do početka 20. veka, u pogledu događaja vezanih za mađarsku istoriju. Za poznati mađarski „Palasov veliki leksikon“ („A Pallas nagy lexikona“), koji je, između 1893. i 1897. godine, objavljen u Budimpešti u 16 tomova (sa dva dodatna toma iz 1904), Margalić je napisao više hiljada priloga o ličnostima i temama iz južnoslovenskih naroda.
Margalić se 1883. g. nalazio među osnivačima Istorijskog društva Bačko-bodroške županije u Somboru, čiji je postao prvi sekretar, a jedan je i od pokretača Istorijske zbirke ovog Društva, koja je kasnije predstavljala osnovu za nastanak Gradskog muzeja u Somboru. Tokom 1885. i 1886. g. bio je i urednik prva dva godišnjaka ovog Društva („A Bács-Bodrogh Vármegyei Történelmi Társulat Évkönyve“), svakako najboljeg istorijskog časopisa na prostoru današnje Vojvodine do 1918. godine. Margalić je godinama bio predsednik mađarskog Zemaljskog udruženja katoličkih pisaca i novinara „Pazmanj“ (kasnije je izabran i za doživotnog počasnog predsednika tog udruženja), a Matica srpska izabrala ga je za svog počasnog člana. Bio je i doživotni počasni predsednik Istorijskog društva u Somboru, osnovanog u godinama pred Drugi svetski rat. Margalića su odlikovali austrijski car Franja Josif (1884. i 1914), srpski kralj Petar I (1912), papa Pije X (1912) i, povodom 90. rođendana, jugoslovenski kralj Petar II (1939). Dr Ede Margalić preminuo je u 92. godini života, 23. juna 1940. godine, a sahranjen je na Velikom katoličkom groblju u Somboru.
Somborska Gradska biblioteka objavila je 2004. g. Margalićevu „Autobiografiju“, koju je priredio Radivoj Stokanov. O ovom znamenitom naučnom i kulturno-prosvetnom radniku, a iznad svega iskrenom zaljubljeniku u Sombor, danas u njegovom gradu nema pomena, niti traga.
Milan Stepanović
[Tekst autora prenesen je iz njegove monografije “150 godina Gimnazije u Somboru”]
