Somborski graničari su krajem 17. i početkom 18. veka konje gajili najviše radi vojnih potreba. Prema podacima zbirnog popisa iz 1702. godine, u Somboru je bilo 476 konja i 75 ždrebadi (županijski porez na jednog konja iznosio je početkom XVIII veka jednu i po forintu, pa je moguće da su i ovde Somborci davali umanjene podatke). Sumarni popis somborskih graničara iz 1715. g. ovde je zabeležio 163 graničara u konjičkoj kompaniji i 128 graničara raspoređenih u dve pešačke kompanije, a oni su ukupno imali 519 konja (1718. g. taj broj je iznosio 547 odraslih konja).
U popisu ostavine preminulog somborskog graničarskog kapetana Jovana Brankovića zapisano je s proleća 1735. g. 110 konja koji su vredeli 707 forinti, što je bila i najveća stavka njegovog ukupnog imetka. Većinu od 110 zapisanih konja kapetan Branković je, verovatno, držao na livadama i pašnjacima pored svog salaša koji se nalazio u ataru somborske vojničke pustare Kule, jer su se u njegovim kućnim stajama u gradu nalazila samo dva belca za rad starija od četiri godine (vredna 30 forinti), jedan neprezan beo pastuv u četvrtoj godini (vredan 15 forinti), jedan neprezan „žerav“ pastuv (siv ili pepeljast, tzv. „graoran“ ili „zelenko“) u četvrtoj godini (procenjen na 20 forinti), jedan mali žerav pastuv, neprezan, u trećoj godini (vredan osam forinti), jedan mali konj za mladog gospodina, odnosno za sedmogodišnjeg sina kapetana Brankovića (nije procenjen), te dva vrlo matora mrkova za dovlačenje vode, za koje je procenjeno da ne vrede ništa.
Na popisu 549 razvojačenih Somboraca iz 1746. g. zapisano je u njihovom vlasništvu 1.423 konja za vuču, 92 trogodišnje ždrebadi i oko 1.000 konja ergelaša na pustarama. Popis iz 1747. g. zabeležio je u vlasništvu Somboraca 2.109 konja.
U to vreme, pa ceo naredni vek, konji nisu korišćeni u zemljoradnji kao vučna snaga, već isključivo za prevoz ljudi i robe. Tek od druge polovine 19. veka konji u Somboru i na okolnim salašima počinju da se koriste u zemljoradnji. Somborski konji su isprva bili omaleni, kao i u drugim krajevima Bačke, Banata, Srema i Slavonije. Ipak, bili su snažni i durašni i mogli su za jedan dan da prevale velike razdaljine, sa preko 100 kg težine na sebi. Ishrana ovih konja bila je još jednostavnija nego ishrana goveda ili ovaca jer su se oni sami prehranjivali, leti ispašom na bogatim okolnim pašnjacima, a zimi divljim travama i korovom koje bi iščeprkali ispod snega.
Zbog potreba vojske, država je, kasnije, somborskim graničarima davala dobre konje, odabranih rasa, nastojeći da Somborci razviju njihov uzgoj. Somborci su mogli od polovine osamdesetih godina 18. veka da dobiju od države priplodne rasne kobile i pastuve na uzgajanje. Dodeljivala je Austrija i novčane nagrade uzgajivačima konja za svaku kobilu koju opaše državni pastuv, a uzgajivači su bili oslobođeni raznih nameta i davanja državi (takvi pastuvi su od 1785. g. odgajani na najvećoj austrijskoj državnoj ergeli Mezeheđeš, na kojoj su, tokom prve polovine XIX veka, od najboljih punokrvnih engleskih ili arapskih pastuva stvorene četiri pasmine – nonius, gidran, furioso i norstar; u somborskim štalama tog vremena najviše je bila zastupljena rasa nonius, koja je u znatnijem rasplodu od 1824. godine; to su bili radni konji, prepoznatljivi po izdržljivosti, dobrim vučnim sposobnostima, poslušnosti i blagom temperamentu). Ovakve državne mere pogodovale su zanimanju Somboraca za odgajivanje konja, pa su na pustarama Pačira i Stare Moravice, krajem 18. veka, držali 3.452 konja.
Već 1753. g. Somborci su na udaljenim pustarama uzgajali konje, a među uzgajivačima najimućniji su bili Vasilije Lalošević koji je u Bajši uzgajao 46 konja, te Vasilije Beljanski i Rista Konjović koji su u Krnjaji imali 34, odnosno 23 konja. Na pustari Pačir konje je 1759. g. uzgajalo 29 Somboraca, a 1781. g. najimućniji uzgajivači, koji su konje držali van užeg gradskog atara bili su: Jovan Kolarić (170 konja), Mato Čuvardić (130 konja), Petar Vukićević (100 konja), Grga Fratrićević (88 konja), Pantelija Dušanić (82 konja), Todor Radišić (78 konja), Mihailo Sedoglavić (70 konja) i Nikola Parčetić (54 konja).
Tokom druge polovine 19. veka, uporedo sa opadanjem stočarstva, smanjen je i broj konja, pa je prema podacima iz 1873. g. u Somboru i na gradskim salaškim naseljima ukupno bilo 2.947 odraslih konja, a 1906. g. u vlasništvu Somboraca bila su 3.332 odrasla grla.
Konji su hranjeni zoblju (u narodu se govorilo „džaba češeš konja ako ga ne zobiš“ i „zob izvlači kola iz blata“), detelinom, travom, senom, slamom, kukuruzom, rezancima repe i ovsenom plevom. Seno je mešano sa ječmenom slamom, a ukoliko je seno bilo lošije, količina slame je umanjivana. Za težak posao konji su okrepljivani „sečkom“ od neovršene i neomlaćene zobne ili ječmene slame. Zob koja je davana konjima morala je da bude zdrava, čista i dobro „izrešetana“, a kako bi se izbeglo da zrna zobi „odlaze u štetu“ (da ostanu u balegi) trebalo je zob dobro natopiti ili prekrupiti. Seno, kojim su hranjeni konji, moralo je da bude suvo i čisto (bez škodljivih trava ili korova), a nikako užeženo ili plesnivo. Trava ili detelina su, pre hranjenja konja, rasprostirane da malo provenu i da se prosuše kako ne bi bile vlažne, rosne i previše sočne, od čega bi se konji nadimali. Zob je davana uvek pola časa ili čas ranije nego trava ili detelina. Zdravi i snažni konji dobijali su na svakih osam dana i gusto zamešen napoj od ječmene prekupe pomešane sa šakom soli.
Pazilo se na to da konji budu hranjeni u određeno vreme (ujutro, u podne i uveče), a nakon hranjenja ostavljani su barem na pola časa da odahnu i da im se hrana pretvori bolje i pre u krv. Za konje je hrane uvek moralo biti dovoljno jer mu je manjak hrane škodio više nego bilo kojoj domaćoj životinji (poslovica iz tog vremena glasila je: „Hrani konja kao brata, a teraj ga kao dušmanina“). Konji su ujutro pojeni pre hranjenja, a u podne i uveče nakon obroka, osim ako su hranjeni detelinom i travom kada bi uvek bili napojeni pre obroka. Ukoliko su konji morali da budu napojeni za vreme rada, pre vode im je davano malo sena, sečke ili slame kako im zagrejanim i znojavim hladan napoj ne bi škodio. Za napoj je najviše korišćena bunarska voda koja je bila umereno hladna i zimi i leti. S proleća su konji isterivani na pašu, a smatralo se da ih sveža zelena trava čisti i „razlađuje“ im krv.
Lepi i dobri konji – paradni čilaši (belci), koji su imali i najblažu ili najmirniju ćud, ili vranci (crni), koji su bili najćudljiviji i najopasniji – predstavljali su ponos svakog gazde, pa su bili posebno negovani i paženi i često odeljeni od konja za svakodnevni rad. Prezani su o svečanim prilikama u fijaker ili paorska kola i služili su za prikazivanje moći i bogatstva prilikom vožnje po gradu. Voleli su i negovali Somborci i svoje dorate ili mrkove (smeđi i mrki konji), koji su bili najtrajniji i najverniji, riđane (crvenožuti), koji su, posebno ako imaju crnu glavu, smatrani najboljim, ali i najlukavijim konjima, kao i kulaše (žućkaste) i graorane (sivi konji, kakve bi ovdašnji salašari često nazivali i „zelenkom“ ili „zekanom“). Konj sa belim nogama obično je nazivan „putko“.
Za dobru negu konja, kao piše u priručniku „O konju“ Somborca Đorđa Glibonjskog (Novi Sad, 1884), bila je neophodna udesna i dobra hrana, čisto držanje, umeren rad i vešto teranje, a najviše: dobro i blago postupanje… Smatralo se da dobro postupanje, još od uzrasta ždrebeta, konje čini dobroćudnim, mirnim, blagim i odanim.
Posebno je važno bilo čisto držanje konja. Konje je svaki dan valjalo očešati, posebno po prsima, trbuhu i između nogu, gde se hvatalo najviše znoja, blata i prašine „putnice“. Leti, kada je prašine i rada bilo najviše, konji su često i kupani nakon svršetka posla (gde je bilo mogućnosti provedeni su kroz vodu do visine leđa). I zimi su, povremeno, prani čistom vodom tako što su im trljana i prskana prsa i donji delovi nogu (članci i kopite). Smatralo se da „ko svog konja dobro očisti, polak ga je nahranio“. Nakon rada konji nikada nisu ostavljani da zadihani i znojavi stoje na promaji i hladnoći, već su porkivani suknenim pokrovcima (pokrivačima). Znojavi, umorni, zaduvani ili pokisli konji trljani su suvom krpom, slamom ili senom i ostavljani u zavetrini da se odmore.
Pazilo se i na čistoću štala, koje su trebale da budu prostrane, suve, vidne i umereno tople, jer bi u malim štalama konjima bilo zagušljivo, a ukoliko je u štali bilo mračno, konji su postajali plašljivi. Štale su svaki dan vetrene i po više puta. Imućniji Somborci „patosali su“ štale „platinom“ (debelim daskama), ispod kojih je bila iskopana jama u koju se slivala konjska mokraća. Balega je svakodnevno iznošena (da ne „kuži“ vazduh u štali) i slagana na jedno mesto da se „ustoji“ i „ugari“, pa je kasnije iznošena na njivu. Pod konje je prostirano dovoljno slame koja je često menjana. Posebno se pazilo na čiostoću jasala i valova, koji su, pre hranjenja i napajanja konja, čišćeni slamom ili senom kako se konji ne bi ožvalavili. Vodilo se računa i da konji budu dobro potkovani (u Somboru je, stoga, bilo mnogo kovača), posebno ukoliko imaju mekana kopita.
Valjalo je i stalno držati meru pri upotrebi konja u radu (to se zvalo „vešto teranje“). Smatrano je da je najbolje kada se konji drže u neprestanom umerenom radu i poslu. Suvišan rad i preveliki tereti činili su da konj brže oboli i propadne, a nedostatak posla konje bi „pomamio“, te bi bili besni i žestoki, a kada se od rada oduče, vrlo lako bi obolevali i „obangavili“. Konji nisu jahani niti prezani dok su bili mladi i neizrasli kako ne bi pre vremena malaksali (tako bi služili svega pet do deset godina), već su čuvani i tek u trećoj godini navikavani su polako na lakše poslove (tako su mogli da dožive i budu korisni i po 20 ili više godina). Posebno su pažena ždrebad u prvoj godini života, a još više ona u prvim mesecima. Verovalo se da je taj period najvažniji za buduću veličinu, lepotu i snagu konja. Ždrebe je sisalo tri do četiri meseca, nakon čega je hranjeno prekrupom ili natopljenom zobi. U drugoj i trećoj godini života mladom konju je davano sve više zobi i dobrog sena.
Konji koji su prezani za vuču imali su radni am sa oglavnikom koji je uvek imao „naočare“ ili „okanke“ i jak prenosni, čelni podvratni kaiš, a uz oglavnike je, obično, išla i lomljena ili ravna žvala, pravljena od gvožđa ili mesinga, ponekad sa podbradnim lancem za lakše upravljanje konjima sa „tvrdim ustima“. Svaki bolji domaćin imao je i paradne ili „paradoške“ amove (sersane), izrađene od fine kože sa mnoštvom niklovanih ili mesinganih delova (uz ovakve amove obično su korišćeni dvostruki ili „francuski“ kajasi, koji su bili različite boje od amova). Na amove su obavezno išle kožne štrange koje su kačene pomoću posebne jake šnale. Kada su paradni amovi korišćeni zimi za fijaker ili sanke, praporci su bili dodatna oprema na konju. Prema amovima se cenilo i kako koja domaćinska kuća „stoji“.
Tegleći konji su prilikom posla morali da budu slični rastom, kako bi mogli jedanko i ravnomerno da idu i vuku kola (prilikom prezanja pazilo se veoma da zajedno ne budu prezani mlad i neuk uz nemirnog i ćudljivog starijeg konja, kao što nisu prezani zajedno i konji različite naravi). Smatralo se da tegleće konje nikad ne treba jahati, pa su vlasnici strogo branili mlađima ili slugama da kada ih dovode sa paše uzjašu, a posebno ne da sa njima trče kasom ili skokom. Verovalo se da tako tegleći konj gubi svoj hod i posle ne vozi ravnomerno. Ovdašnji salašari, sa dosta paše i suve hrane, držali su radije kobile širokih prsa nego konje, kako zbog ždrebadi, tako i zbog mirnije naravi. Salašar sa manje paše više je držao konje i ajgire (neuškopljene konje, pastuve). Za prezanje i teglenje tereta birani su krupniji i jači konji, a za jahanje lakši, brži i vižljastiji. Obični konji su smatrani najdobroćudnijima, kobile su već bile ćudljivije, a ajgire nije bilo preporučljivo ni prezati ni jahati (Glibonjski piše da je taj ajgirski „ćef“ dosta njih glavom platilo).
Prilikom kupovine konja gledalo se da budu jaki, širokih prsa, leđa i bedara (konji koji su imali uzana prsa, tanka bedra i velik trbuh češće su obolevali i lakše se povređivali prilikom radova). O dobrim konjima somborskog zemljoposednika i vlasnika salaša Đoke Mihajlovića, pregnutim u karuce kojim su se novinari zagrebačkog „Srbobrana“ 1885. g. vozili do njegovog salaša, svedoči njihov zapis: Karuce baš gospodske, a konji mrke boje,– sve cupkaju kao đevojke. Milina ti je da ih pogledaš, – kao da su iz kraljevske štale…
Konjima su Somborci davali imena, među kojima je, često, bilo i turskih ili mađarskih: Aga, Arap, Bandi, Baša, Bator, Bibor, Bećar, Ciga(nj), Čađa, Dečko, Đogat, Ficko, Labud, Madar, Musa, Nemir, Osman, Palčika, Paša, Piroš, Putko, Soko, Sultan (Sulja), Šarac, Tatar, Vezir, Vihor, Zvezdan i Ždralin, a kobilama: Ajša, Beba, Biba, Bistra, Cvetka, Cura, Čarna, Čila, Dobra, Dinka, Divna, Đenđa, Frajla, Giza, Lenča, Liska, Luca, Manci, Merima, Mica, Mirza, Negra, Polka, Putka, Sojka, Strela, Ševa, Verka, Vila, Zverka…
Milan Stepanović
