Prva pripovetka mladog somborskog, vojvođanskog i srpskog književnika Veljka Petrovića (1884-1967) “Crucis amore” (“Krst ljubavi”) nastala je 1905. godine i najavila je rađanje vrsnog pripovedača srpske književnosti. Mladi pisac u svom pripovedačkom prvencu priča o baki Mandi Matarić sa salaša Gradine kraj Sombora, čija je jedina unučica Klara, koju je ona othranila od prvog guka detinjeg do polaska u školu, kao dete bez roditelja primljena u školu ženskog katoličkog manastira u Somboru (tzv. “Apacija”). Njihov prvi susret, nakon mesec dana, prilikom bakine posete manastiru, tragično nagoveštava neumitnost Klarinog odnarođivanja, kada preplašena staje pred baku i zagušena nenadanom srećom bakinog prisustva, ali i strahom od prisutne kaluđerice, pozdravlja baku na mađarskom jeziku (Dicsértessék a Jézus Krisztus!). Na njene uzdahe i molbe (A zar ti nećeš, dite moje, babi svojoj po naški, kad znaš da ja to ne razumim), mala samo tiho i u suzama, kao zarobljeno tiče, jedva čujno prošapće: Ne smim! Simbolično, prva Petrovićeva pripovetka književna je osuda uporne i stalne mađarizacije ovdašnjih Bunjevaca, koja je najviše bila izražena kroz prosvetu i crkveni život, posebno u drugoj polovini 19. i u prve dve decenije 20. stoleća.
CRUCIS AMORE
Polako tapka baba Manda. Tapka i bori se. Vetar se okomio na nju pa silom hoće da je sruši. Navalio i zavitlao se oko njenih širokih konofoskih sukanja, zapleo joj se oko klecavih nogu, pa jadna starica svaki čas mora da stane i da se nasloni o zid.
Osobito je dočekao novom žestinom kad je zavrnula kod „Plebanije“ za ugao i uputila se u ženski manastir. Tu se tek razuzdala prava oktobarska vetrina. Povijaju se gusti redovi keltisa prema crkvi, kao božjaci kad prose milostinju, vetar im nemilice čupa kiku i prosipa je po putu, i tu zaigrava suludi tanac sa hrpom osušena lišća.
Sirota baba Manda je strpljivo koračala i pred vratima crkvenim krstila se sitnim brojanicama i vajkala se: – O, Bože, Bože moj i sveta Divice Marijo, šta će to sve biti!
Vetar je uporno duvao i donosio odnekud, gde je valjda pao prvi sneg, oštru zimsku studen. Baba se pomalo stresa i razmišlja. – Eto; zima već tu. Ah – neka; neka je. Samo kad je moja Klarica kod prečasnih i svetih sestara. Ona neće osititi zimu.
I baba je osećala neko toplo zadovoljstvo. Njena davnašnja želja: da joj Klarica, unuče bez oca i matere, ne ostane tako bez ikoga ko će je založiti, pokriti i pomilovati, eto, sad je ispunjena. Klaricu su premilostive sestre primile kao sirotu, da je odneguju i da je ne puste u služinčenje.
I baba je bila zadovoljna. S velikim uzbuđenjem pošla je da vidi svoju Klaricu, prvi put, posle ulaska njena u manastir. Mnogo je to jedan mesec dana čekati i ne moći poljubiti dete koje si svojom rukom othranila i pratila njegov svaki pokret, od prvoga guka detinjeg do polaska u školu.
Mnogo je to, mnogo. Nije čudo što je baba nedeljama mislila na ovu posetu češljajući perje za gospodske mlade. Nije čudo što se usudila sa Gradine poći u ovo nevreme. Nije čudo što je svaki čas brisala svojim pepeljastim rupcem oči, koje su suzile zar od zime ili od šta drugog, bog bi to znao. I nije čudo što je baba morala da zastane pred manastirskim vratima, i da malo odahne dok joj se srce malo ne utiša.
Vrata joj je otvorila jedna rumena, podeblja sestra, ubrađena u belo i s metlom u ruci. Kad ju je zapitala za Klaricu, sestrica se nasmehnu i ne znade joj odgovoriti tačno, no je uputi gore na prvi sprat, a ona sama ode da je prijavi.
Pustiše je u jednu oveću sobu s velikim raspećem na zidu i sa slikama svetog oca pape Lava XIII-og i kardinala Hajnalda u purpurnom ruhu i s izrazom rođenog salonskog čoveka i svetskog velikaša.
Baba sede u jednu naslonjaču, a kaluđerice nestade iza nekih vrata. Posle uđe unutra jedna druga, sva u crnom, te joj je, gotovo voštano, lice silno odudaralo od crnine i ulevalo nekakav nesumnjiv respekt. Naročito tanke, beskrvne usne, šiljasti, kao od kartona izrezani nos i duboke, mutne oči, udubljene u tamnilu, davahu joj strog, hladan, nemilosrdan izraz.
Čim je ušla, preseče pogledom baba Mandu i na njen pozdrav „hvaljen Isus” promrmlja nešto, pruži ruku koju baba pokorno celiva.
Baba na to nekako zamuca i jedva uspe da nešto isplete.
Sestra je posmatraše, oštro i bez ikakvog trzaja na licu, pa reče mađarski: – Ne razumem!
Baba vide šta je, poče iznova, neprestano gužvajući rubac suhim, čvornatim i izrađenim prstima.
Posle nekoliko mučnih trenutaka, najzad će kaluđerica – i opet mađarski: – A, Klaru Matarić tražite? – Baba čuvši ime radosno i vedro kliknu: – Da, da molim preponizno Klaru Matarićevu, ja sam, znate molim vas – ta poznajete me! – njena baka.
Crna sestra je istim glasom preseče: – Dobro, čekajte!
Kaluđerice nesta, a baba osta i opet sama, stojeći.
Osećala je kao neku potajnu strepnju, ali velika radost iščekivanja potisnula beše sve drugo iz njenog srca.
Čekala je i tiho se osvrtala. „Bože, Bože moj, kako je to sve lipo i fino i skupoceno. Tako će, ako Bog sveti ’oće i sveta Divica Marija, i moja Klara. Pa će i moja starost biti zbrinuta. Neću se potucati od nemila do nedraga. Lipo ću imati uvek pristupa i mista ovdikara, pa ću se samo moliti Bogu i presvetoj Divici Mariji za zdravlje moje Klarice“.
I baba poče glasno šaputati i tepati. Obuze je neodoljiva čežnja da zagrli, da stisne Klaricu, da je metne u krilo, kao kad je mala bila, pa da je ljubi i miluje, i da joj češlja kosu pevajući joj starinske „popivke“. Baba Mandi se napuniše oči suzama, usne joj se izviše detinjasto, kao u odojčeta, a njeno borama isprepletano i smežurano lice dobi nekakav osobit sjaj. Zatvori oči, jer kao da oseti detinji miris čiste okupane Klarice, kada se vrata raskriliše i u sobu stupi Klara s onom suhom kaluđericom.
Baba prigušeno ciknu i poleti detetu, poče ga ljubiti nemilice, i po licu i po kosi i po očima, svuda, gučući joj nerazumljive slatke reči.
Dete pobledelo kao od platna, zaklopilo oči i grca. Nešto ga steže u grlu. Ono bi da pleska, da se smeje, da plače, da odvrati stiskaje babine, ali ruke joj ostadoše mlitave a glava kao klonula.
Baba Manda vidi to, pa misleći da je, od prevelikog iznenađenja, pozlilo detetu, obleće ga, tepa, golica je: – Šta si tako ublidila, dušam’, što si onimila ’rano moja, ta smij se, dušam’, smij se; eto došla ti je baka da te vidi, dušam’? Pa šta radiš, kako si mi lipa? A što ne divaniš, zar ne voliš više svoju matoru baku, dušam’? . . .
Dete se isplelo i pogledavši kradom ispod očiju kaluđericu, stade malo dalje, spusti glavu i uhvati drhtavim prstima kraj od keceljca. Crna sestra sve vreme stajaše ukočeno, nemo, samo joj se prodirni pogled upio u Klaricu. Klara oseti kako je taj pogled bode, peče, steže i stade nepomično na istome mestu.
Baba se zbunila, snebivljivo se okretala oko sebe. Nije znala šta da počne. Vide da je neko rinuo kolac među njihova srca, pa joj se spuštao na dušu težak bol.
Najzad opet pođe detetu. – Klarice, dušo moja, zašto me ne gledaš, zašto ne govoriš; jesi li što skrivila, naopako?
Dete odmahnu glavom, da nije.
– Pa zašto onda ćutiš, dite moje? Pa zar nećeš ni da pozdraviš svoju majku?
Kaluđerica drmnu glavom i reče: – No, pozdravi, kako treba, znaš!
Klara, i ne podižući glave, priđe babinoj ruci, poljubi je i slabim glasom progovori:
– Dicsértessék a Jézus Krisztus!
Baba se trže. Kao da joj je neko skinuo na oči navučenu landru. Ona progleda. A u isti čas, više pasa je ubode, kao šilo. I ponovo uplašenim, već popustljivim plačnim glasom, sasvim tiho reče:
– A zar ti nećeš, dite moje, babi svojoj po naški, kad znaš da ja to ne razumim!
Pa bojažljivo pogleda na dete. No ono griznu usne, u očima mu se zasvetleše suze a glavu okrete u stranu. Baba, kao poniženi rob, kao ranjeno jagnje puno bolnog prebacivanja, pogledom koji vapije milosti, okrete se kaluđerici, ali njene tamne, odlučne i svirepe oči je udariše kao šakom po licu, te se stara nemoćno i kukavno zguri i uzdahnu.
– Pa zar tako, ditence moje jedino? Zar baš nećeš ni da mi kažeš: babo moja?
I baba Manda se skoro zaplače . . . Tišina. Čuju se samo otkucaji srca i teško disanje. A zatim Klara tiho podiže glavu i kao zarobljeno tiče nečujno reče:
– Ne smim!
Baba duboko u duši jeknu. Prihvati rupcem oči i usne, dok kaluđerica ne izjavi da je poseti kraj. Baba Manda i opet ostade sama u velikoj sobi, sa srcem kao opljačkano gnezdo . . .
