BALAŠEVIĆ I SOMBOR

Od Opova do Bođana
još je dobrih Vojvođana
Da im s neba leba naberu…

U onom bezvremenom prostoru “gde svih vremena razlike ćute” popunjena je odlaskom (ili dolaskom) Đorđa Balaševića velika četvorka stvaralaca kojima je u 20. veku tlo Vojvodine bilo najsnažnije stvaralačko nadahnuće. Reč je o pripovedaču i pesniku, Somborcu Veljku Petroviću (1884-1967), slikaru, takođe Somborcu, Milanu Konjoviću (1898-1993) i pesniku, Mokričaninu Miroslavu Miki Antiću (1932-1986), kojima možemo mirne duše da pridodamo, od 19. februara 2021. godine, i Đorđa Balaševića (1953-2021), pesnika i kantautora koji, da je s tim pesničkim darom nekim slučajem rođen na engleskom govornom području, ne bi ni po čemu zaostajao za jednim Bobom Dilanom ili Leonardom Koenom.

Gledao sam Đoleta prvi put uživao u jesen 1979. godine, kao 17-godišnjak, u sali tadašnjeg „Partizana“ (danas Sokolskog doma) u Somboru. Solidno odsviran koncert s novosadskim bendom „Neoplanti“ (uz Bilju Krstić), pun Đoletovih vrcavosti. Mada je imao tek jedan album i nekoliko singlica iza sebe, odnosno svega 10-tak šire poznatih pesama („Moja prva ljubav“, „Oprosti mi Katrin“, „Život je more“, „Ljubio sam snašu na salašu“, „Panonski mornar“, „Neki novi klinci“, te čuveni „U razdeljak te ljubim“ i „Računajte na nas“, za koje mislim da ih nije ni svirao na koncertu), dalo se jasno nasluti da je Balašević sledeća velika stvar u jugoslovenskoj pop-muzici.

Ljudi dobrog pamćenja kažu da je 1980. godine, upravo na talasima Radio-Sombora, prvi put javno emitovana tada još demo-verzija snimka budućeg velikog Đoletovog hita „Priča o Vasi Ladačkom“. U narednim godinama i decenijama Đole je u Somboru svirao i po pravilu punio veliku Gradsku halu „Mostonga“ (poslednji put je koncert u njoj održao u aprilu 2005. godine). Svirao je u dobrim i zlim danima, pa i onda kada smo mesečno zarađivali manje nego što je bila cene jedne LP-ploče i CD-a (Draško Ređep piše u jednom svom tekstu o Somboru, kako ga se seća sve sa crno-žutim plakatima koji su najavljivali Đoletov somborski koncert u vreme kad je Sombor bio naša najveća ratna bolnica, tokom nesrećnih i neželjenih ratova s početka devedesetih). Kada su mu pred koncert u somborskoj „Mostongi“, nakon petooktobarskih promena, neki nadobudni organizatori rekli da sada prvi put svira u „slobodnom Somboru“, Đole je, pred pet hiljada Somboraca, izjavio: „Što se mene tiče, Sombor je uvek bio slobodan, tu sam dolazio i kad je bilo najteže – imao sam azil kod vas, mojih bistrookih!“… Poslednji Đoletov koncert održan je u Somboru, u zdanju Narodnog pozorišta, početkom 2008. godine. Iako sam bio posetilac svih njegovih prethodnih koncerata u Somboru, od 1979. do 2005. godine, na poslednjem nisam bio i nisam želeo da budem jer je sve imalo pomalo gorak i bljutav ukus elitističke i snobovske (zlo)upotrebe muzičke legende i njegove muzike u predizborne svrhe jedne političke stranke.

Pred Somborcima Đole se poslednji put pojavio nevezano za muziku – na projekciji svog filma „Kao rani mraz“, u okviru somborskog Pozorišnog maratona 2010. godine (Đole se sveta filma, istina kao glumac, dotakao još u mini-seriji  “Vojnici” 1981, gde je glumio vojnika Stojšina iz Sombora, a simpatije ovdašnje publike pobrao je glumeći šarmantnog i vragolastog berberina Šacu, u odličnoj mini-seriji novosadske TV “Pop Ćira i pop Spira” 1982. godine).

Kako je, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, Vojvodina stara sve češće postojala motiv Balaševićevih pesama, našlo se u njima mesto i za Sombor. Ređale su se u njegovoj diskografiji „vojvođanske“ pesme – „Ljubio sam snašu na salašu“ (1978), „Panonski mornar“ (1979), „Hej, haj baš nas briga“ (1979), „Priča o Vasi Ladačkom“ (1980), „Ratnik paorskog srca“ (1982), „Boža zvani pub“ (1982) u kojoj je prvi put pomenut i Sombor („Gospodo draga on je nestao bez traga / i to celoj priči daje čudan tok. / Neki se džambasi kleli da su kod Sombora sreli / jednog tipa što je bio isti on…“), „Svirajte mi jesen stiže dunjo moja“ (1983), „Noć kada sam preplivao Dunav“ (1985), „Al’ se nekad dobro jelo“ (1985) i (takođe sa albuma „003“) „Bela lađa“ (1985), sa Somborom kao glavnim motivom pesme:

U aprilu Sombor varoš zazeleni,
pa šetaju gospoice, blago meni.
Isprse se brezobrazno,
pa mi glavom klimnu mazno,
a mene čeka bela lađa.

A kad odem ne vraćam se do jeseni.
Udaće se mnoge dotle, blago meni.
Dobar veče, kapetane,
Laku noć vam želim dame,
a mene čeka bela lađa.

Moram da idem sad, bo’me, nije mi lako,
al’ bolje tako, da ja krenem polako.
Moram da idem sad jer ću baciti sidro
pa zbogom vidro, ostaću tu.

Od Zemuna do Pasave voda peni,
a u Pešti promenada, blago meni.
Brinuti sam, kerem sepe,
Mađarice moje lepe,
a mene čeka bela lađa.

Moram da idem sad…

U aprilu sav se Sombor zašareni
od šešira raznoraznih, blago meni,
I frajlica što ih nose, nasmešene, zlatokose,
a mene čeka bela lađa.

Moram da idem sad…

Usledile su i „Devojka sa čardaš nogama“ (1989), te „Slabo divanim mađarski“ (1991), a potom su krenula ružna i mučna vremena, koja su iz Balaševićeve poezije skoro zbrisala vojvođanske motive u njegovim pesmama, a one retke bile su gorke kao i vreme u kome su ispevane („Stari laloški valc“, 1993). Već nešto veselija bila je „Sin jedinac“ (1996). U vreme velikih protesta, s jeseni 2000. godine, Đoletove tek objavljene pesme bile su visoko podignut muzički barjak Somboraca, koji su se svakodnevno okupljali na protestima po gradskim trgovima i ulicama („Živeti slobodno“, „Devedesete“, „Gedo gluperdo“). Nakom smutnih vremena, kada smo, makar privremeno, poverovali da je došlo doba slobode i razuma, ponovo su se snažno rascvetale nove Đoletove „vojvođanske“ pesme ženskih imena – „Otilia“ (Lakonoga), „Eleonora“ (Na bogojavljensku noć), „Nevena“, „Anita“ (Sve izgleda izdaleka drukčije), „Julija“ (Žal za jugom) i „Ljudmila“ (Noć kad je Tisa nadošla), sve iz 2001, da bi svoj poslednji album, nazvan „Rani mraz“ (2004) u potpunosti, više nego i jedan pre, bio prožet rodnom ravnicom („Pred zadnji sneg“, „Maliganska“, „Tvoj neko“, „Galicia“, „Bože, Bože“, „Lađarska serenata“, „Aco, braco“, „Čivutski vrt“…). I tu priča završava. Narednih 17 godina Balašević više nije snimao albume, a tek nekoliko pesama snimio je sporadično i usput (poslednja je i prelepa „Hej, lega“, objavljena polovinom 2020. godine).

Sombor, i onaj gospodski i džentrijski, i onaj paorski, osećao je Đoletove pesme, bliske su mu bile njihove teme, disao je kroz njegove sjajne muzičke priče, sećao se, uživao, napajao u njima i srce i dušu. Đoletovim odlaskom izgleda da nestaje ta poslednja spona sa minulim vremenima, koja u njegovim pesmama nije spajala samo ravničare, već i ljude sličnog senzibiliteta od Gorenjske i Dolenjske, preko Istre, Dalmacije, Slavonije i Bosne, do Vojvodine, Šumadije, Pomoravlja i Povardarja.

Na kraju, bilo bi i pravedno i dostojno da Đorđe Balašević, u somborskoj varoši, koju je i voleo i opevao, makar i neko najskromnije obeležje. A ako i ne dobije, biće obeležen u srcima brojnih Somboraca koji su u njegovim pesmama prepoznavali sebe, svoj grad, Bačku i Vojvodinu, te svoju nekadašnjicu, ali i sadašnjicu.

Milan Stepanović