APATINSKI ALASI

Još od srednjeg veka u Apatinu je ribolov bio glavna privredna grana ovog naselja, koje je tim imenom zapisano još 1350. godine, u posedu Kaločke nadbiskupije. Kada je, polovinom 18. veka, naselje obnovljeno nakon što su ovde kolonizovani Nemci sa Rajne, ribolov je ponovo postao osnovno zanimanje velikog broja stanovnika Apatina.

Krajem 18. veka u Apatinu je bilo čak 200 profesionalnih ribara, a od 1773. g. postojao je privilegovani apatinski ribarski, lađarski i mlinarski ceh, a austrijski car Franc I dodelio je 1830. g. apatinskim ribarima isklјučivo pravo da organizuju ribolov na Dunavu od Mohača pa do Oršave (Đerdapa). Svaki alas obeležio bi svoju kuću znamenjem svog ceha, a središnji godišnji događaj apatinskih alasa bile su trodnevne ribarske svečanosti, koje su priređivane o Petrovdanu (29. juna), kada bi apatinskim alasima u goste  dolazili ribari iz Bačke i Baranje, pa i sa udaljenijih prostora. Posle crkvene mise kretale bi ribarske litije, a u povorci je, uz cehovska znamenja (obično zastave) redovno nošena i velika pozlaćena statua ribe, kao znamen bogatog ulova.

Posle ukidanja cehova, u Apatinu je 1876. g. osnovano udruženje „Ribarsko bratstvo“, u kome se, pred Drugi svetski rat, nalazilo 500 ribolovaca, koji su, u dobrim godinama (npr. 1927), imali godišnji ulov od 1.500 tona dunavske ribe. Bili su Apatinci pravi specijalisti za hvatanje velikih somova, moruna i jesetra (osim somova, koji ponekad prelaze i 100 kg težine, druge dve vrste, nakon podizanja brane na Đerdapu, ovde više nema – poslednju morunu Apatinci su ulovili 1964, a bila je teška 185 kg i duga preko tri metra).

U zapaženoj i obaveštenoj studiji Tomislava Šimunovića „Apatinski alasi“ (Apatin, 2005), ključnom izvoru podataka za ovaj prilog, opisana su i tradicionalna sujeverja ovdašnjih ribara, koji su kao loš predznak tumačili ako bi žena prešla preko njihove ribarske mreže, ako bi sreli ženu koja nosi praznu posudu i ako bi im žena poželela sreću ili ih upitala kuda idu (iz istog razloga nisu sekli mrežu makazama, već samo nožićem), a pad ptičjeg pera na ribarsku mrežu takođe je bio predznak lošeg ulova. Vrlo loš znak bio je i susret s popom, a srećan ulov nagoveštavao je susret s Ciganom i s muškarcem koji nosi punu vreću ili kofu.

Živeli su alasi u svom dunavskom svetu, imali su svoje specijalitete – čuveni fišpaprikaš i muntur – poseban ribarski način za pečenje štuke ili smuđa, te svoju terminologiju (abšlajmovati – skidati sluz sa površine ribe, ajnfok – ribarska mreža, alov ili laptaš – velika ribarska mreža, durbok – vrsta mamaca, ikraš – ženska riba, jedek – kanap za povlačenje ribarskih mreža, krancla – prednji deo ribarskog čamca, plenker – vrške poređane u nizu, sicpretl – poprečna daska za sedenje na čamcu, flos – plovak od kore, cvipruh – manje oštećenje na ribarskoj mreži, šoperi – majstori za izradu drvenih ribarskih čamaca, štujer – zadnji deo ribarskog čamca, štrutper ili trbok – mali ribarski alat itd.).

Apatinci su svoju ribu u Somboru prodavali u velikim buradima, koja su držana ispred Fernbahove jednospratnice na Pozorišnom trgu (današnji prostor Trga Republike ispred Gradskog muzeja). U Apatinu je sveža riba prodavana iz velikih pletenih korpi, koje su „majstorice“ (žene ribara) gurale na drvenim kolicima po svom rejonu (nekoliko ulica), uz neizbežan kantar za merenje težine ribe (riba je prodava sveža, ali i sušena). Osim ulične prodaje, apatinski alasi su od 1905. g. imali i svoj “Ribarski eksport”, trgovačku ustanovu koja je ribu prodavala na veliko, sve do Austrije, Poljske i Ukrajine.  U Apatinu je bilo i sedište ribarske centrale koja je u prvoj polovini 20. veka imala dozvolu za eksploataciju ribolovnih voda na ovom prostoru.

Ribom se trgovalo na apatinskom pristaništu, kraj dunavske obale, gde su skupljali ribari, lađari, nakupci i trgovci ribom, a kraj pristaništa se nalazio i niz gostionica sa ribljim specijalitetima i ciganskim tamburaškim bandama.

Vremenom, uređenjem toka Dunava i dunavske obale, ribolovno područje postajalo je sve manje, pa se smanjivao i broj alasa, a zatim je industrijsko gajenje ribe dodatno smanjilo potrebe za alaskim ulovima, pa je njihov broj do kraja 20. veka postao simboličan.

M. S.