Domorodac, Rovinjez, odrastao u ribarskoj barci, koračao je i po rivi razbacanim korakom mornara sa nemirne palube. Krupnim jakim nosem na krupnom jakom licu sekao je vazduh ispred sebe mašući širokim šakama kao da vesla.
Anđelo, potomak mnogih generacija svojih ribarskih predaka, progovarao je retko, kao da je bio svestan da njegov potmuli bas dostiže dubine čije su frekvencije van domašaja normalnog lјudskog sluha. Čaša je bila odviše sitna za njegove prste, pa je grapu pio iz flaše, vino iz demižane.
Predimenzioniran i nezgrapan Anđelo je, kao Bodlerov albatros, bivao takav samo na kopnu. Kad se otisne na more on i njegova predačka barka postajali bi jedno. Na prostranoj ravni pučine, pod širokim nebosklonom, svaki Anđelov pokret, svaki zaveslaj, lagani odmotaj parangala, snažan razmah mrežom, napregnuto pažlјivo izvlačenje vrše, čak i njegova mirujuća silueta, delovali su iskonski skladno.
Bio je usamlјenik. Sa ženama nije umeo i kao da ih se pomalo i plašio, a društvu svojih ispisnika bi se pridružio samo u retkom i jakom piću. U ribolov je odlazio sam, bez druga i ortaka. Sujeveran kao svaki lovac plašio se pegule (maleroznog čoveka) i oprezno krio od drugih svoje pošte, pogodna ribolovna mesta proverena i poverena porodičnom tradicijom. Kad je jednom načinio izuzetak i poveo me sa sobom znao sam da to imam da zahvalim Anđelovoj naklonosti prema meni, ali i mom orijentacionom antitalentu. Nisam ga mogao odati, sve i da sam hteo.
Jedva sam nekako stao u batanu pretovarenu vršama od pletene žice. Plovili smo u predvečerje ka pučini dok se nismo izgubili iz vida podozrivih očiju sa obale, a onda je Anđelo naglo promenio kurs ka severozapadu. (Čuj mene, severozapadu!) Zašto smo na jednoj pošti rastegli parangal, a na drugoj spustili vrše to su znali samo Anđelo, ugori i jastozi, ja ta mesta ni po čemu nisam razlikovao od ostatka mora.
Ukotvismo se u pustoj uvali zaštićenoj od vetra i talasa, povečerasmo hleba, luka i pršuta iz Anđelove konobe, popismo pola demižane bevande i uz prve zvezde polegasmo u barku na rani počinak. Valјaće nam u cik zore dizati vrše i parangal, a Bog će dati da ne ispadnem pegula. Valјda će proždrlјivi ugori zagristi ješku od sveže ulovlјenih sardela, a poneki tromi jastog, princ oklopnik, nazatke kao i svaki rak, ući u vršu.
Udvorice i pridvorice gospodara Briona postarali su se da i u bližoj i u dalјoj okolini njegovog arhipelaga zaprašivanjem unište i najsitnijeg papadaća i nisu komarci bili razlog šta nisam uspevao da zaspim. Jednostavno, spadao sam u one lјude za koje kažu da se dižu ujutru a bude uveče. Činilo mi se da je moj domaćin već uveliko zaspao. U zvezdanoj noći bez meseca bio sam odjednom sam na svetu i čekao sam da se bar Anđelov moćni nos oglasi jerihonskom trubom svoga hrkanja i razbije pustu tišinu puste uvale severnog Jadrana. Prevrtao sam se s boka na bok, kad moj ćutlјivi prijatelј iznenada progovori. Što od dubine njegova basa, što od neočekivanosti pitanja, jedva razabrah:
– Kod tebe… tamo… u Beograd… ima oka?
– Kako kažeš, Anđelo?
– U Beograd ima oka? La oca. Tica, bela, velika, živi kod kuće i se jede?
– Guska?
– Si, si, guska. La oca. Ima u Beograd?
– Ima, Anđelo, ali na pijaci.
– Ja sam imao jedna guska. Lepa. Bela. Iz Sombor.
More je „ispit za dušu“ (Muzil). Te večeri će mi Anđelo otkriti bolno mesto u svojoj duši, na kojem čuva veliku belu pticu.
Služio mladi ribar vojni rok u garnizonu ravničarskog grada.
– Tamo u Bačka … u Sombor – kaže Anđelo odmahujući rukom u pravcu kontinenta.
Već drugu godinu je u stranom svetu i jeziku, pa još u tuđoj vojsci. (A koja to nije?) U dane izlaska u grad slabo zalazi u somborske kafane. Ni pivo nije kao kod „Kališonke”, ni grapa kao ona u „Vaporetu“. Dugim, razvučenim, podjednako dosadnim ulicama (u Rovinju svaka je drukčija), klatari se praznih ruku i očiju punih devojaka od kojih nijedna nije njegova.
Od kojih nijedna nije bila njegova, sve dok jedne nedelјe, na igranci koju su somborski omladinci priredili za vojnike, saksofonist, šef orkestra, ne objavi:
– Tango, drugarice biraju!
Cure kretoše ka znanim i neznanim mladićima u uniformama, a jedna sitna plavušanka upletenih vitica, kao da je samo to čekala, ustremi se pravo na Anđela, brzim, brzim koracima da joj ga neka druga ne preotme. Pokloni se pred zabezeknutom momčinom, pa podiže glavu, zabaci pletenice na svoja tanka pleća i pogleda ga najplavlјim pogledom na svetu pravo u srce. Anđelo čuje da mu se ova iznenadna napast, ovaj sleteli anđeo, predstavlјa svojim ovozemalјskim mađarskim imenom „Eržebet“, ali ne zna ni šta bi sa njom, ni kamo da dene sebe i svoje ruke.
Zna Erži. Sama uzima i stavlјa njegovu ruku na svoj struk. Ceo stade u šaku! I kao što je taj tango ona vodila, a on, medved, samo cupkao i pazio da svojom nezgrapnom nogom ne nagazi njeno stopalo, tako će i celu priču, do kraja, voditi ona.
Nije se ni završila igranka, a Eržika ga je izvela iz garnizonske sale za priredbe i kasarnskog kruga u drvored somborskih kestenova, i tamo na kraju aleje…
Anđelo, naravno, sve ovo priča kratko i zgrudvano, krnjim rečenicama jezika kojim ne vlada, ali uvek klјučnim rečima. Ovde kaže:
– Je stala. Kod poslednje drvo. I me polјubila.
Zamišlјam kako se Erži, tamo gde sutonski i osamlјenički izdiše grad, zaustavila, oslonila se o poslednji kesten, podigla se na prste, rukom obgrlila i priklonila vojnikovu glavu i „ga polјubila“.
– A ti, Anđelo?
– Sam se uplašio. Prvo. Posle više ne.
Već sledeće nedelje Erži je dovela Anđela roditelјskoj kući. Otac stolar, majka domaćica i mlađi brat (se chiamava Andraš) primili su mladog Italijana lepo.
Svi u porodici Mesaroš bili su nepokoleblјivi adventisti i otac pročita na mađarskom odlomak iz porodične biblije pre prve kašike supe.
– Kakva je bila supa, Anđelo, sećaš li se? — podstakoh ga ja.
– Se sećam, naturalmente se sećam. Brodo con… con…
– Sa rezancima?
– No rezanci.
– Sa knedlama?
– Si, si, gnedle. Ma que ti importa gnedle! Nije važno. Važno je cortesia.
Ljubaznost, cortesia, nije napuštala bračni stolarski par Mesaroševih, ni onda kada je postalo prilično jasno da naglo buknula lјubav nije ostala bez greha. Eržebet bi nedelјom sa štapićem u ruci i Anđelom u pratnji poterala jato Mesaroševih gusaka na travnatu utrinu kraj bare i vrbaka. U tom vrbaku je Erži, čuvajući guske, gubila nevinost, a čak se ni Andraš nije durio uobičajenim stidom mlađeg brata i produžio je da Anđela uči da vozi bicikl.
Zbunjivi mladić dobi u sigurnosti i samopouzdanju, somborsko devojče razvi se u mladu tek probuđenu ženu i ne prođoše ni dva meseca, a Erži zaprosi Anđela. On će dokončati vojni rok i vratiti se u Rovinj, a ona će završiti poslednji razred srednje tehničke škole i eto je odmah za njim.
U međuvremenu crtala je po njegovom uputstvu tlocrt konobe i soba nepravilnih oblika pod krovom rovinjske kuće, menjala im namene, izbacivala unapred iz spavaće sobe glomazne ribarske postelјe i unosila u nju bračne krevete koje će joj tata Mesaroš načiniti za miraz od jasenovog drveta. Smišlјala kako da za prozore svoje buduće kuće – svaki je bio drugih razmera – prekroji zavese iz svoga štafira.
Anđelo je pristajao na sve i čudio se odakle njemu odjednom tolika, pa još dvostruka sreća, da ovom stvorenjcu (a questa piccola figura) bude i štićenik i zaštitnik. Nije se bunio ni kada mu Eržebet naloži da poslednje svoje somborske nedelјe njenu, već dobijenu ruku, zaprosi i od oca, jedino se brinuo da li će on to umeti. Neka ne brine ništa, biće tu ona, Eržika, a anjuka eš apuka (tatica i mamica) ga već vole kao svoga i neće biti problema.
Za ovu svečanu priliku Anđelo podiže svoj bas u gornji, najviši registar i falsetom nekako izmuca da on to, evo, prosi devojačku ruku. A onda ga ošinu grom!
Stolar mirno, ali tvrdo izjavi da to, nažalost, ne dolazi u obzir. Nјegova žena i on zahvalјuju Anđelu na časti koju čini porodici, ali mu ćerku ne mogu dati. Što nisu od istog naroda, što jedno drugom jezik ne znaju, što je Rovinj preko sveta, još i nekako. Ali vera ne dozvolјava. Oni Eržebet ne mogu dati za katolika. Takva je volјa Božija i tako mora biti.
Rovinjski Romeo, koji za Šekspira nije ni čuo i somborska Đulijeta koja je lјubavnike iz Verone gledala u sinhazu, saznadoše tako da je jedno od njih Montegi a drugo Kapuleto. Đulijetu slomi očeva odluka pa složi lice i suze u majčino krilo, a anjuka, svesna da stolara ništa neće pokolebati, ponudi ćerci jedino što joj je preostalo – iskustvo žene i prastaru utehu da vreme leči sve. Mlada je još Eržebet za udaju. Devojka se ne udaje za prvog momka u koga se zagleda. Povoleli su se, i neka su, nisu im branili. Ali kad otac tako kaže, a i Bog nalaže, onda tako mora biti. Mnogo je života još pred njima, prežaliće.
– Mama od Eržika kaže siete ancora giovani. Dimenticarete. Ćemo zaboraviti.
Negde sa obale javi se zloguko ćuk. Anđelo se pridiže, osloni se laktovima o pramac batane i osta zagledan u rudu Velikih kola. Barka se zanjiha svojim širokim bokovima, pa se i ona umiri.
– Sigurno ti je bilo teško – konstatovah poprilično glupo.
– Teško? – podsmehnu se Anđelo mojoj sitnoj reči – Sam teo da ubijem!
– Koga?
– Mene.
Izleteo je iz gostinske sobe Mesaroševih, pretrčao trem i ružičnjak, na kapiji sreo i odgurnuo začuđenog Andraša, hitajući da se što pre ponovo nađe u zaklonu svoje samoće.
Sledeće srede, prve u maju (primo mercoledi in maggio), istekao je Anđelov vojni rok. Izgužvane duše, u civilnom odelu takođe izgužvanom od dugog ležanja u magacinu, stajao je na prozoru vagona i čekao.
– Je li došla, Anđelo?
– Je došla. In ultimo momento.
Otpravnik je već dao znak za polazak voza kad je na peron utrčala Eržika, a nešto joj se belelo u rukama. Propela se na prste i dodala mu to belo. Oka se otimala, lepetala krilima i gakala, a on je ipak čuo blagovest da ne brine ništa, čim se u junu završi škola, eto nje u Rovinju. Odbeći će za njega pa nek puknu i apuka i anjuka i ceo svet. Neka dobro čuva gusku.
Čuvao ju je i pazio ceo dugi dan u vozu. Guska bi s vremena na vreme svađalački zagakala, dvaput mu se zeleno uneredila u krilo. Putnici su protestovali, on ćutke vodio belu lepoticu u toalet, sebe sređivao, njoj nudio da pije vodu iz pojila svojih šaka. Nije trenuo sve do prokletog kanfanara. I tu, pri kraju puta, čekajući na klupi staničnog perona autobus za Rovinj, prevari ga san. Kad se prenuo, oke više nije bilo. Ostavio je vojnički sanduk kod šefa stanice i još ceo jedan dan je tražio po živicama, žbunju i proplancima kanfanarske okoline. Uzalud.
– Sam je izgubio. I sam zato izgubio Erži.
U ovom „zato” bilo je sve. Kao svaki veliki pisac, i Anđelo, autor i protagonist ove drame, znao je za princip tragične krivice. Bog, jedan isti a različit, predodredio je sudbinu, ali krivica što je izgubio Erži bila je njegova: nije sačuvao oku, krilatu zalogu svoje lјubavi.
Poštovao sam njegovo ćutanje i zavesu koja je pala i tako nisam saznao šta je bilo sa Eržebet i da li je, u postelјi od jasenovog drveta, izrodila decu svom mužu adventisti, za koga ju je udao njen biblijski otac.
Ćutali smo do zore, a kad je ona, ružoprsta kao kod Homera, izgrevala nad Učkom digli smo parangal i vrše. Nisam bio pegula. Sedam ugora i četiri jastoga Anđelo je u povratku prodao restoranu na Crvenom otoku, a ja dobio na dar ugora i jastoga i dugogodišnju naviku da kad prolazim Istrom uvek potražim kroz prozor voza ili automobila Anđelovu belu odbeglu oku.
I sada je, sigurno, negde tamo.
[Iz knjige Borislava Mihajlovića Mihiza „Autobiografija o drugima – druga knjiga“]
