RAVNIČARSKI DIVANI,  Tradicija

SLADOLEDŽIJE I BOZADŽIJE

Krajem 19. i početkom 20. veka uglednije somborske poslastičarnice su (a 1910. g. bilo ih je svega tri, naspram više od stotine krčmi i bircuza), uz redovnu ponudu, počele da proizvode i sladoled po „bečkom“ ili „peštanskom“ receptu. Čuvali su ga u posebno opremljenim, ali primitivnim drvenim „frižiderima“, u kojima je ova poslastica držana na prirodnom ledu. Odličan sladoled je posluživan u otmenoj Grinbaunovoj poslastičarnici, kao i u „Pelivanu“ goranske porodice Tairović (dnevno je, tokom toplih letnjih dana, podavano i po 30-tak litara sladoleda, a kasnije, posle Drugog svetskog rata, najveće gradske poslastičarnice prodavale su dnevno između 50 i 100 litara sladoleda).

Grinbaunova (kasnije Lojdova) poslastičarnica pored somborskog pozorišta, tridesetih godina 20. veka
Mesto gde se tokom tridesetih i četrdesetih godina 20. veka nalazila poslastičarnica “Pelivan”

Posle Prvog svetskog rata počela je i učestala prodaja sladoleda po gradskim ulicama, na kolicima, a sladoledžije su najčešće bili Makedonci i Goranci. Oni su svoj proizvod, tokom letnjih meseci, nudili na korzou, po vašarima ili na pijaci, ispred bioskopa, škola, sportskih terena, kupališta (Štranda), ali i po ulicama u predgrađima, najavljujući svoj dolazak zvoncetom sa drvenih kolica (zapravo drvenog sanduka sa dva točka), mada to i nije bilo potrebno jer se iza njih obično kretala gomila malih bosonogih galamdžija. Prodavci sladoleda morali su da imaju dozvolu somborskih gradskih vlasti za uličnu prodaju, a strogo se pazilo na čistoću kolica i kvalitet proizvoda jer bi, u suprotnom, dozvola bila oduzeta. Svoja kolica obično su gurali obučeni u belu kecelju, sa belom kapom na glavi.

Sladoledžija ispred zdanja somborske Preparandije, dvadesetih godina 20. veka

Kako je, uprkos niskoj ceni, sladoled bio nedostupan većem broju dece u siromašnijim gradskim četvrtima, sladoledžije su omogućavale da se kugla sladoleda dobije u zamenu za jedno ili dva jajeta (zavisno da li guščija, pačija ili kokošija), pa bi somborska dečurlija tada valjano „očistila“ svoje, ali i okolne komšijske kokošinjce ili mesta na kojima bi brojna domaća živina nosila jaja. Sladoledžije sa kolicima opstale su još decenijama, sve do sedamdesetih godina 20. veka, a neki od njih vremenom su se u Somboru skućili i otvorili svoje male poslastičarske radnje.

Sladoledžija posle II svetskog rata

Istovremeno, po gradskim ulicama prodavane su boza i limunada iz kolica koje je gurao bozadžija ili njegov momak (boza se spravljala od kukuruznog brašna, kvasca, šećera i vode). Na dnu kolica, u slami, nalazio se led, koji je zimi vađen s Velikog bačkog kanala, pa je čuvan u dubokim podrumima, te su boza i limunada bile hladne. Za pola dinara ili dinar moglo je da se popije dva i po deci ili pola litra ovih napitaka. Sačuvana je fotografija prodaje boze i limunade somborskog bozadžije Salija Rasimovića iz kolica, snimljena između Gradske kuće i palate “In foro”, oko 1930. godine.

Bozadžija ispred pijace “U lancima”, dvadesetih godina 20. veka
Bozadžija ispred zdanja Preparandije, početkom četrdesetih godina 20. veka

Milan Stepanović

 

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.