KAKO JE LUMPOVAO KOSTA-BAČI

Bogati somborski žitarski trgovac Kostantin Georgijević – Grk, zvan Kosta-bači, bio je, početkom 20. veka, jedan od imućnijih ovdašnjih građana. Imao je lepu i pametnu ženu Darinku, koja je 1910. g. organizovala u somborskoj Županiji prvu srpsku umetničku izložbu na prostoru Austro-Ugarske, a Kosta je bio blizak prijatelj sa pesnikom Lazom Kostićem i ovdašnjim lekarom dr Radom Simonovićem. Kretao se u visokom društvu i imao lepe manire, a onda je, povremeno, umeo da pruži sebi oduška i da napravi lumperaj o kome se posle mesecima pričalo. Jedan takav lumperaj  pamtio je Veljko Petrović, koji ga je ispričao B. M. Mihizu, a ovaj ga i pribeležio.

Elem, krenuo je Kosta-bači jedne majske večeri u lumperaj iz Novog Sada, preko Sentomaša (Srbobrana), po poznatim tamošnjim kafanama, gde su uz tamburašku bandu, baranjski šiler i fruškogorski rizling, stradavale čaše i ogledala, ali nije žalio Kosta-bači da plati štetu koju s društvom napravi. Posle dvodnevne pijanke i lumperaja došao je s društvom do Sombora, pa otišao s prijateljima i s muzikom u somborsko parno kupatilo u Elefant-ulici (danas J. J. Zmaja), gde su se gazda-Kosta i njegovi pajtaši razgaćili u bazenu, a već sanjiv ciganski orkestar, koji ih je bez prestanka pratio dva dana, ostao je kraj bazena da tambura i gudi pesmu „Oj, Dunave, Dunave plavi“. Gazda-Kosta naredi da i tamburaši, obučeni i sa tamburama, siđu u bazen, a oni, naviknuti na gazdaške hirove, to i učine. Uđu violinista, primaš, bas-primaš, kontraš i čelista, pa podignu tambure visoko iznad vode, al begešar sa kontrabasom neće da uđe da ne upropasti instrument. Gazda Kosta se naljuti, naredi baba-Kati, domaćici kupatila, da iz njegovog „ancuga“ (odela) izvadi „šlajpik“ (novčanik), pa zahvati pregršt forinti, baci ih begešaru i naredi: „Evo ti, pa kupi novi begeš, a ovaj zagnjuruj!“. Šta će, begešar uđe u bazen, zagnjuri begeš u vodu i zasvira veselom društvu koje je odisalo još od preksinoćnjeg pića…

Posle banjanja u somborskim „dampfbadu“ nastavili su pijanku, a potom je Kosta-bači, u sred noći, sa nakresanim društvom i muzikom, došao na svoj velik salaš kraj Sombora. Probudio je išpana (nadzornika) i naredio mu da donese lotre. Njima su tamburaši, sa sve begešom, morali da se, po mesečeni, popnu na procvetali stari bagrem u dvorištu, a zatim je tražio da mu odozgo, s drveta, sviraju „Šušti, šušti bagrem beli“. Istovremeno, svojim slugama je naredio da testerišu bagrem. Tamburaši vide da im se crno piše, pa udare u kuknjavu, ali obesni Kosta-bači sede ispod bagrema, stavi u ruke lovačku dvocevku i obeća tamburašima da će sasuti sačmu u tur svakom ko se usudi da siđe s drveta. Tamburaši su znali da se sa Kostom nije bilo šaliti, pa zasviraju, sluge zatesterišu, a Kosta-bači meraklijski uživa, sve dok bagrem s tamburašima ne pade u prašinu salaške avlije. Posle je na plaćanje odštete za pretrpljen strah, kao i za uboje, polomljene instrumente i jedan slomljeni lakat, otišlo još par lanaca zemlje. Ali je ostala priča o čuvenoj bač-Kostinoj lumperajki…

M.S.

[Šušti, šušti bagrem beli – Živan Milić]