U ratnim vrtlozima ljudskost je osobina koja je uvek značila i opasnost po čoveka koji je iskazuje. Jedan od Somboraca imao je dovoljno hrabrosti i čovečnosti da u proleće 1941. g. spasava sugrađane koje je okupator zatvarao ili nameravao da strelja. Reč je o Merei Stevanu, rođenom u Somboru 1902. godine, u mađarizovanoj porodici nemačkog porekla, koja se već pokolenjima bavila saračkim i sedlarskim zanatom, pa je i on, kao prvorođeni sin, bio viđen da nastavi porodični posao. Maturirao je u somborskoj Gimnaziji, a već kao zreo čovek upisao je Pravni fakultet u Pečuju. Između dva svetska rata bio je uspešan privrednik i član somborskog Gradskog odbora (gradske uprave), dobrotvor Gradske bolnice i ovdašnjih sportskih klubova. Njegova dobro uređena saračka radnja, koja je zapošljavala preko 20 radnika, nalazila se na Trgu Sv. Trojstva (na mestu kasnije knjižare „Globus“).
Kada su 12. aprila 1941. g. Hortijeve trupe ušle u Sombor, počela su hapšenja i streljanja bez suda, pa je na taj način stradalo preko stotinu Somboraca. Stevan Merei je tada, garantujući za sugrađane srpske narodnosti svojom čašću i imovinom (ne žaleći ni novčana sredstva), spasao od streljanja na desetine ljudi. Neke je oslobodio iz zatvora, a pojedine je spasao doslovno sa stratišta u Šikari i u dvorištu Gradske kuće (kada je čuo da se sprema streljanje srpskih građana u Šikari, kao bez duše pojurio je tamo i tražio da se ovi časni ljudi i mirni građani ne diraju, na šta ga je oficir upitao da li je ponovo došao da spasava svoje Srbe, zapretivši mu da bi mogao da se nađe pred streljačkim strojem zajedno s njima, ali Merei nije odustao sve dok nije zaustavio planirano streljanje). Sa opasnošću po sopstvenu sudbinu i bezbednost založio se i za jevrejsku porodicu uglednog somborskog dečjeg lekara dr Tiborija, kao i za somborsku lekarku (hirurga) dr Nadu Ćović, dugogodišnju predsednicu predratnog odbora Crvenog krsta u Somboru. O svemu tome su, odmah posle oslobođenja, svedočili brojni Somborci svojeručnim potpisima na pismenoj izjavi od 12. novembra 1944. godine. U vreme okupacije Stevan Merei je zatvorio svoju radnju, pa je porodicu zanatskim umećem izdržavala njegova supruga.
U prvim nedeljama posle oslobođenja odmah je ponovo otvorio svoju radnju i kao sarač je dobrovoljno radio za Narodnooslobodilačku vojsku, a svoju kuću ponudio je za smeštaj ratnog hirurga Crvene armije i njegove porodice, u vreme trajanja i nakon velike Batinske bitke. Ipak, čim je sovjetski hirurg sa svojom porodicom i jedinicama Crvene armije otišao iz Sombora, Stevan Merei je lažno potkazan, te je bez povoda i obrazloženja uhapšen i, poput još mnogih svojih sugrađana i sunarodnika, bez osude streljan, u decembru 1944. godine. Sahranjen je tajno, bez obeležja, u jednoj od nekoliko masovnih grobnica iz tog vremena, posle čega je usledila i istinska golgota njegove porodice (supruge i dvoje maloletne dece).
Velika nepravda delimično je ispravljena 63 godine kasnije, pa je Stevan Merei, među prvima u Srbiji, sudski rehabilitovan 2007. godine. Ostaje da se i u slučaju Merei Stevana setimo poznate izreke iz Talmuda: Onaj ko spase jedan život, kao da je spasao ceo svet!
Milan Stepanović
13 Komentara
Dragan
Sjajan clanak sjajan salt!
Milan Stepanović
Hvala!
Daniel
Ju! Pa ko je streljao ovakvog čoveka?
desanka
Ne vjerujem u boga ali vjerujem u energiju koju dobri ljudi odasilju i pokazuju. Nakon ovog Vaseg sjajnog teksta moje vjerovanje je ozbiljno pokolebano. Za sve dobro koje je ovaj sjajni, plemeniti covjek pruzio svojim sunarodnicima dozivio je mnogo gorku sudbinu kao i njegova porodica. Uvijek je duboko potresu ovakve sudbine.
Hvala na divnom tekstu.
Milan Stepanović
Hvala na komentaru!
zoran
…upoznat sam, donekle, putem svedočenja gospođe Eme Merei, o sudbini porodice tokom II rata. Opisi događaja iz prve ruke su naročito upečatljivi i korisni. Trajnim sećanjem na ovog velikog čoveka možemo da mu se donekle odužimo. Reči su reči, i imaju svoju težinu; ali čin…to je ono što stvari menja i ostaje! Takvi ljudi daju smisao našem postojanju i uče nas da je “lako” i lepo biti Čovek, slušamo li sopstvenu savest. Plemenitost, kao suština humanosti, je jedini način opstanka sveta, i to je danas, kad ubrzano nestajemo iz/sa svoje zemlje, i kad se čini da zlo trenutno preovladava, važno osetiti. Pozdrav gospodi, potomcima Stevana Mereia.
Milan Stepanović
Hvala Zorane na lepom komentaru.
Milan
Milane,
ni sada, kao ni do sada nema organizovanog pristupa u istraživanju dogadjaja koji se nikako nisu smeli zaboravljati. Lična inicijativa je kod nas po tom pitanju, izgleda jedina uzdanica. Da li bi u slučaju koji ste opisali bilo moguće otkriti više o rečima “lažno potkazan”? Postoje li arhivi i dokumenti o tome, ko je presudio i na osnovu čega? Bez toga se uzdignutog čela dalje neide. Desanka je lepo u svom komentaru pomenula gubitak vere u ravnotežu a ovde se mora reći da nemože biti vere u pravdu koju naše društvo nažalost, nije bilo u stanju da dosegne.
Milan Stepanović
Na žalost nema, ako izuzmemo opšte zajedničko istraživanje srpske i mađarske akademije nauka koje su, ako ništa drugo, barem tačno utvrdile broj stradalih u svakom od gradova pojedinačno, i objavile ga na zajedničkoj web-strani (Sombor je po rezultatima tog istraživanja, po broju žrtava prvi u Srbiji, sa većim brojem stradalih nego Novi Sad, Beograd, Kragujevac, Niš itd…)
Svetlana
Beskrajno hvala dragi Milane na radu i trudu . Zahvaljujuci tome odlaze u nezaborav mnogi divni ljudi i dogadjaji. Divim se iskreno i pokusavam potomcima svojim da prenesem……
Снежана Ракић
Десанка, послератни комунистички режим је озваничио атеизам. Тако се и дошло на ову неправду, прогоне и убиства.
Чланак је одлично написан.
Milan Stepanović
Snežana, obično se trudim da ovaj sajt bude pošteđen bilo kakvih političkih konotacija, a posebno da se ja od njih uzdržim jer sajt je zamišljen kao eudkativan, a posvećen je prošlosti prostora i ljudi Panonske ravnice. Ipak, ne mogu da ne primetim da je u prethodnih 30 godina, u vreme sveopšteg povratka religiji na Balkanu, išta postalo bolje. Štaviše, vagajući nepravdu, progone, ubistva, ratove, zločine, krađe, prevare itd. sa prethoidnim periodom “ateizma”, bojim se da ovaj period “religioznosti” ne bi bilo čime mogao da se podiči. Zapravo, čini mi se da niti su ono bili pravi ateisti, niti su ovo danas pravi vernici. Reč je o jednoj velikoj nacionalnoj hipokriziji.
Гордана Крајачић
Јако ме је потресао овај изванредан текст о дивном човеку, великом хуманисти господину Мереију. Лепо је да сте га објавили. Готово сам заплакала. Увек је било предивних алтруиста али су ипак увек били ретки. Али важно је да их је било!