Somborski veleposednik Ištvan Semze (1840-1915), testamentom načinjenim 10. septembra 1914. godine, ostavio je gradu 547 jutara i 1.428 kvadratnih hvati zemlje u ataru Stare Moravice, namenjenih za podizanje zadužbine, odnosno savremene zakladne bolnice, koja bi ponela njegovo ime. Po završetku Prvog svetskog rata, u novoj državi (Kraljevini SHS), njegova zemlja, kao i drugi zemljišni posedi koji su do tada pripadali gradu, došla je pod udar agrarne reforme i bila je oduzeta. Dugo vremena uzaludno je gradska uprava apelovala na državne vlasti da ovaj posed bude izuzet od mera agrarne reforme jer je imao namenu koja bi bila od opšte koristi za stanovništvo grada i okoline, ili da bude isplaćena gradu po tržišnoj vrednosti.
Kada je u novembru 1930. g. preminula supruga zadužbinara Tereza rođ. Kulundžić, stupilo je na snagu tzv. Osnovno pismo, kojim je bilo predviđeno da najduže u roku od pet godina posle smrti supruge ostavljena zemlja bude prodata i da se tim sredstvima podigne zakladna bolnica. U suprotnom bi, nakon isteka petogodišnjeg roka, cela zaostavština pripala Mađarskoj akademiji nauka u Budimpešti.
Ove odredbe naterale su gradske vlasti da se prilježnije postaraju za ispunjenje oporuke Ištvana Semzea, pa je 1932. g. Senat grada Sombora uputio zahtev ministru poljoprivrede da zaveštana zemlja, u cilju izvršenja legata, bude oslobođena od mera agrarne reforme. U tome se, uz pomoć i podršku Dunavske banovine, u prvoj polovini 1934. g. i uspelo. Banovina je, ujedno, darovala i zemljište za buduću bolnicu, koje se nalazilo u krugu Banovinske bolnice „Kralj Aleksandar i kraljica Marija“, sagrađene između 1923. i 1925, a svečano otvorene 24. maja 1925. godine.
Zaveštanu zemlju, koja je bila vraćena gradu, otkupila je Štedionica Dunavske banovine, za iznos od 2.816.588 dinara, čime su obezbeđena neophodna sredstva za podizanje bolnice (kupljenih 547 jutara Štedionica je, u parcelama od po dva katastarska jutra, prodavala u junu i oktobru 1937). Predračun za izgradnju bolnice iznosio je 1.750.000 dinara, a honorar za arhitektonsko projektovanje, koje je u junu 1934. g. povereno beogradskom inženjeru Milanu Zlokoviću, docentu Građevinskog fakulteta, iznosio je 121.875 dinara. Uprava Dunavske banovine imenovala je Odbor za izgradnju, u koji su ušli somborski veliki beležnik Konstantin Lučić, glavni gradski inženjer Đorđe Ivkov i šef tehničkog odseka Sreskog načelstva u Somboru Hugo Vanjek. Kako Banska uprava, zbog troškova koji bi bili veći od onih koje pokriva zadužbina, nije odobrila projekat Zlokovića, početkom septembra iste godine somborski gradonačelnik Đorđe Cvejanov raskinuo je ugovor s njim (uz isplatu od 40.000 dinara za urađen predlog), a izradu projekta buduće bolnice poverio je Gradskom građanskom odeljku, odnosno gradskom inženjeru Svetozaru Krotinu. On je već bio afirmisan arhitekta (jedan od projektanata somborskog Sokolskog doma i crkvice Sv. arhiđakona i prvomučenika Stefana, kao i niza drugih objekata). Već početkom septembra inž. Krotin je, ispred Gradskog građanskog odeljka, načinio nove planove budućeg bolničkog zdanja i Banska uprava ih je odobrila.
Gradnja je, pod nadzorom inž. Krotina, počela u jesen 1934. g. i tekla je ubrzano, pa je već pre zime novo zdanje bilo pod krovom, nakon čega su usledili unutrašnji radovi. Tokom 1935. g. gradska uprava raspisala je licitacije za instalacije električnog osvetljenja, vodovoda i kanalizacije, parnog grejanja, nameštaja i dela neophodnih instrumenata (posao je dobio građevinski preduzimač Špirka iz Novog Sada i odradio ga je brzo i kvalitetno, za čega mu je isplaćeno 492.845 dinara). Zgrada je kompletno završena do početka jeseni i prvi komisijski pregled i prijem izvršili su predstavnici grada u avgustu, a potom je usledio i pregled komisije Banske uprave, u oktobru 1935. godine.
Ukupna površina nove bolničke zgrade iznosila je 1.049,90 kvadratnih metara, a gradio je građevinski preduzetnik Đerđ Antal. Osnova zdanja ove jednospratnice, koja se nalazila tačno naspram bolnice „Kralja Aleksandra i kraljice Marije“, projektovana je u obliku slova E, a njena arhitektura bila je saobrazna arhitekturi ranije podignutog velikog bolničkog zdanja. Semzeova bolnica takođe je imala tri rizalita – središnji i dva bočna, koji nisu bili izrazito istureni kao na prvom bolničkom zdanju. Oba međupolja (središnja krila) imala su u prizemlju i na spratu dugačke uvučene terase, sa po četiri pravougaona pilastra, i sa po četiri široka trokrilna prozora na fasadi sprata i prizemlja. Iznad ulaznih vrata isturenog dela (ispada) središnjeg rizalita nalazio se izdužen svetlarnik, nad kojim je stojao ćirilički natpis „Bolnica Stevana Semze“ (isti latinički natpis nalazio se na spoljnoj fasadi desnog bočnog rizalita, okrenutoj prema Vojvođanskoj ulici). Na obe strane uvučenog dela središnjeg rizalita nalazila su se po dva prozora na spratu i u prizemlju. Njegov krov, u obliku zarubljene četvorostrane prizme, bio je uzdignut u poređenju sa krovom ostatka zgrade. Bočni rizaliti imali su po dva prozora na spratu i u prizemlju.
U prizemlju bolnice nalazilo se hirurško odeljenje sa 14 bolesničkih soba, sa 44 postelje, velikom savremenom operacionom salom, salom za porodilje i sa četiri kupatila. Interno (unutrašnje) odeljenje nalazilo se na spratu, sa 16 bolesničkih soba i 62 postelje, sobama za medicinsko osoblje i poslugu, kao i pet kupatila.
Devetog novembra 1935. g. zadužbina Ištvana Semzea počela je redovan rad, kada je u novu bolnicu smešteno prvih 60 bolesnika. Prema želji ktitora (zadužbinara) u bolnici će primarno biti lečeni siromašni stanovnici Sombora i okoline.
Na zasedanju redovne skupštine somborskog Gradskog veća, održane 10. novembra 1935. godine, predsednik opštine Đorđe Cvejanov obavestio je odbornike o početku rada Semzeove zadužbine i konstatovao je da grad nema dovoljno sredstava da bi izdržavao bolnicu, za čiji rad je neophodno da se izdvoji oko 300.000 dinara godišnje. Predložio je da Dunavska banovina preuzme troškove izdržavanja bolnice, a grad bi godišnje doprineo iznosom od 100.000 dinara, tako što bi iz gradske električne centrale besplatno snabdevao bolnicu strujom. Određena je i delegacija (predsednik opštine Cvejanov, upravnik bolnice dr Petrović i gradski fizik dr Grgurov) koja po tom pitanju treba da pregovara sa Banskom upravom u Novom Sadu (Banska uprava je prihvatila ovaj predlog Sombora). Cvejanov je obavestio Skupštinu i da su posmrtni ostaci Tereze Semze, supruge ktitora bolnice, o trošku grada (pet godina nakon smrti), preneti u Sombor i sahranjeni pored njenog supruga, kraj kapele na Velikom katoličkom groblju.
Naredne 1936. g. načinjen je Ugovor o regulisanju odnosa između Banovinske bolnice „Kralj Aleksandar i kraljica Marija“ i Zakladne bolnice Stevana Semzea. Upravnik obe bolnice bio je dr Milenko Petrović, a njihov kapacitet bio je 300 postelja, čime je, nakon više od tri decenije, konačno dosegnut planiran projekat s početka 20. veka. Ipak, gradski fizik dr Stojan Grgurov konstatuje u leto 1935. g. da Somboru nedostaje još jedna specijalna bolnica za neizlečive bolesnike, koje bi trebalo izdvojiti od prolaznih bolesnika, kao i odeljenje za privremen smeštaj psihijatrijskih bolesnika, koji su smešteni u neodgovarajuće prostorije Ubogog doma, kraj nekadašnje Gradske bolnice na Apatinskom putu. Tokom 1936. g. nabavljena je dodatna medicinska oprema za Semzeovu bolnicu u visokom iznosu od 661.000 dinara.
Prilikom posete Somboru, 20. juna 1936. godine, ministar socijalne politike i narodnog zdravlja Dragiša Cvetković (potonji predsednik Kraljevske vlade posle Milana Stojadinovića), obišao je i inspekcijski pregledao Banovinsku bolnicu „Kralj Aleksandar i kraljica Marija“, a potom je posetio i Semzeovu zakladnu bolnicu, čijim je uređenjem i radom bio veoma zadovoljan.
Posle Drugog svetskog rata u ovom zdanju bilo je smešteno i Hirurško odeljenje somborske bolnice, koje je 1987/88. g. premešteno u novosagrađeni Hirurški blok. Između 1960. i 1963. g. ovde se nalazilo i Urološko odeljenje sa specijalističkom ambulantom, koje je 1963. g. premešteno na sprat novog Specijalističkog zdanja Bolnice. Sve do 1987/88. g. i izgradnje Hirurškog bloka, Interno odeljenje bilo je smešteno na prvom spratu zdanja Stevana Semzea, da bi nakon toga ovo Odeljenje bilo prošireno na čitavo zdanje. U njegovom sastavu od 1984. g. radi i Jedinica za hemodijalizu.
Uz podršku i pomoć Vlade Republike Srbije i Ministarstva zdravlja, somborska bolnica bila je temeljno renovirana tokom 2006/07. godine. Najveći radovi predstavljali su dograđivanje bloka zgrade Internog odeljenja (nekadašnje zadužbine Stevana Semzea), pri čemu su Koronarna jedinica (intenzivna nega Kardiološkog odseka) i Odsek za dijalizu sa dnevnom bolnicom dobile potpuno nov prostor.
U bolničkom zdanju Stevana Semze danas se nalazi Interno odeljenje somborske Opšte bolnice, sa svojim odsecima: Gastroenterološki odsek, Kardiološki odsek, Odsek za neinvazivnu kardiološku dijagnostiku, Odsek za intenzivnu terapiju kardioloških bolesnika, Odsek za nefrologiju i peritoneumsku dijalizu, Odsek za dijalizu sa dnevnom bolnicom, Endokrinološki odsek, Odsek za endoskopsku dijagnostiku, Hematološki odsek, Odsek prijemno-trijažne službe i dnevnog hospitalnog tretmana, Odsek za opštu intenzivnu internističku terapiju, Odsek internističkih specijalističkih ambulanti, Odsek postkoronarne nege, Odsek hematološke dnevne bolnice, Odsek za interventnu kardiologiju, Odsek endokrinoloških ambulanti i Odsek kardioloških ambulanti.
[Tekst iz monografije Milana Stepanovića Jedan vek somborske Opšte bolnice „Dr Radivoj Simonović“]
M. S.
