RAVNIČARSKI DIVANI,  Tradicija

ŽIVINARSTVO I GOLUBARSTVO U SOMBORU

Svako salaško i većina somborskih gradskih domaćinstava imala su ranije dvorišta prepuna živine. Gajene su kokoši, nemačke i turske patke, guske, morke (biserke) i posebno ćurke koje su same tražile hranu po okolnim šumarcima i livadama. Dvorišta su ranije bila bez živinarnika i kokošinjaca, pa su kokoši legale po drveću, a ostala živina u štali, šupi ili po celom okopu salaša. Kako je zapravo bila slobodna, živina je na salašima često stradavala od mnoštva lisica i ptica grabljivica. Odrasla živina u vreme nastanka salaša nije bila redovno hranjena i ostavljana je da sama nalazi hranu po dvorištu i na okolnim bunjištima. Često su se kvočke same nasađivale, bez znanja salašara. Kasnije su u zadnjem dvorištu podizani zidani kokošinjci, a živina je hranjena, posebno zimi, zrnevljem kukuruza.

Živina na salašima

Najviše je gajena domaća kokoš koja je još u 18. veku opisana kako ima crnu finu kožu sa belim perjem koje je više ličilo na dlaku, dok joj je meso bilo vanredno ukusno (na dvadeset kokošaka držan je jedan petao, ali se smatralo da više od tri godine ne može da traje; kokoške nosilje su, tokom četiri ili pet godina, nosile jaja i do devet meseci godišnje). Blizina brojnih bara i ritova pogodovala je uzgoju pataka i gusaka, a neka od mlađih članica domaćinstva na salašima je obično pazila na guske (tzv. guščarica). Guske su u jesen kljukane kako bi do Božića bila na stolu kao posebna poslastica – guščija džigerica.

Guske u bari iza salaša
Guščarica
Kljukanje guske na salašu Rokovci kraj Sombora

Živina je potpuno zadovoljavala potrebe domaćinstva za mesom i jajima, a guščijim perjem punjene su dunje i jastuci. Gajenje rasne živine započelo je na okolnim salašima početkom 20. veka.

Živinarnik na salašu

Gajenje i držanje golubova ukorenjeno je na ovim prostorima još od vremena Ilira i Rimljana (keramička figura tipičnog “ilirskog” goluba, iz drugog milenijuma pre nove ere, pronađena je na lokalitetu Vučedol, četrdeset kilometara jugozapadno od Sombora), a nov zamah dobilo je dolaskom Turaka, koji su doneli svoje rase golubova. Turci su goluba koristili kao glasnika (pismonošu) između sedišta nahija (od Sombora do Segedina), a okolnoj raji nisu dopuštali držanje plemenitih rasa. Po odlasku Turaka, ukrštanjem preostalih turskih rasa (uglavnom golubova prevrtača) i ovdašnjeg ilirskog goluba Somborci su počeli da stvaraju jednu od najstarijih savremenih izvornih evropskih rasa – somborskog dugokljunog letača.

Golubarnik na salašu
Somborski golubar (apotekar i zavičajni istoričar) Đorđe Đurica Antić

Nije bilo salaša kraj Sombora bez golubova. Golubarnici su najčešće postavljani u stražnjem dvorištu na dugačak drven stub, pri dnu opkovan plehom (da ne bi grabljivice sa zemlje došle do golubića), ali su bili smeštani i ispod streha na kući, čardaku ili košari. Broj golubova se kretao od prosečne stotine po salašu, do preko hiljade u pojedinih strastvenih uzgajivača. Obično su držani kao izvor hrane, a, sem somborskog, uzgajan je i mesnati golub pilićar, kojeg su u Sombor i okolinu doneli nemački doseljenici, u drugoj polovini 18. veka. Golubovi su sami sakupljali hranu po polju, okopu i dvorištu, a samo preko zime bili su hranjeni kao i živina. Salašari su vremenom odabirali golubove, uglavnom po boji i načinu leta, pa su potomci nekadašnjih crnih, crvenih ili žutih golubova zadobili dopadljive šare, a u Somboru se, ovakvim odabirom, pojavilo pet potpuno samobitnih rasa golubova. Ipak, skoro 200 godina bilo je potrebno somborskim odgajivačima da se oslobode prevrtača u svojim jatima, osobine nasleđene od turskih rasa golubova.

Somborske rase golubova

Milan Stepanović

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.