Svega dve godine nakon povratka u svoje rodno banatsko selo Orlovat iz Beča, gde je završio Umetničku akademiju, u kojoj je uskoro postao i asistent, i u kome je započeo uspešnu slikarsku karijeru, slikajući 13 slika mitološke sadržine za friz parlamenta u Beču, Uroš Predić je, u stilu akademskog realizma, naslikao jednu od najpoznatijih svojih slika “Vesela braća, žalosna im majka”.
Veliki slikar je celog svog dugog veka (a živeo je 96 godina) vodio besprekoran, skoro monaški život, ispričao je kako je ovu sliku radio s namerom da popravi mane svojih Orlovaćana, te da njegovi selјani vide kako je ružan porok pijanstvo. Slikar je pričao, već u dubokoj starosti, kako je poznata slika nastala, u jesen 1887. godine:
“Jesen, žitko blato zagušilo sokake. Svaki dan u ponekoj kući svinjska daća. Celo selo miriše na vruće čvarke, a pijana pesma ne da ti po celu noć da treneš. Gledao sam to svaki dan i dozlogrdilo mi. Rekoh sebi: treba na neki način pokazati ovim ljudima u kakvu su nesreću zapali, moralno uticati na njih. I počnem da radim sliku… Mislio sam, napraviću niz sličnih slika i u njima ocrtati sve mane i opačine mojih Vojvođana, pa hajd’ po narodu, da se opameti. Završio sam “Veselu braću” i doživeo dan da vidim efekte ove plemenite zamisli. Navraćam, naime, jedne nedelje do orlovatskog krčmara, starog druga i prijatelja, kad oko jednog stola skupio se grdan muški narod. Navalili se nad nešto, gledaju, oči im se ucaklile, usta im se razvukla od uva do uva. Priđem da vidim šta je, kad ono reprodukcija ‘Vesele braće’ u poznatom vojvođanskom kalendaru ‘Orao’. Gledajući je, moji seljaci se oduševili, klikću od radosti, izopijali se gore nego što sam ih ikad video. ‘Gde nas samo, čikane, tako potrefi!’ – pljeskali su me po ramenu…”. Druga verzija slične priče govori kako je slavni slikar svoje delo postavio u sred sela, pred opštinskom kućom, a reakcija njegovih seljana bila je ista kao ova, već opisana.
Slikar je, kako kaže, tada shvatio da slikama neće moći da popravlja mane svojih sunarodnika, pa je sasvim napustio ovaj žanr i prešao na portrete i ikonopisanje. Slika “Vesela braća” imala je dve verzije – manju, koja je ostala u porodici, i veću (82 x 122 cm), koja je poznatija i često se reprodukuje, a nalazi se u Narodnom muzeju u Beogradu. Predić je za života naslikao preko 1.600 slika crkvene tematike, portreta, kompozicija mitološke ili istorijske sadržine, slika seoskog života, nekoliko pejzaža i samo jedan akt, ali su “Vesela braća” ostala kao jedan od najboljih primera njegovog žanr-slikarstva.
U kalendaru “Orao” za 1889. godinu, slika je detaljno opisana kao jedna od dve, koje su izdvojene iz mnoštva Predićevih slika, izloženih 1888. g. na beogradskoj izložbi mladog orlovatskog slikara: “Druga Predićeva slika ‘Vesela braća (žalosna im majka)’ je doista tužna. Vesela braća pila su celu noć. Jesenje sunce tek što se nije promolio kroz često granje dudova i brestova. Svinjar izjavljuje svoje krdo, duva u rog, pa šljapa teškim velikim korakom po glibu. Petao poji na senjaku, golubovi izleću iz svojih gnezda, naježili se, pa čekaju da ih sunce ogreje – a na starom nabijenom komšijskom zidu leži matori ’belov’ i ne mičući se sa svoga suhoga i vrućega mesta laje promuklim glasom na veselu braću – bekrije, koji gaze duboko blato na sred ulice bojeći se da pored kuća i nehotice se očešu o zid ili kakav drugi predmet.Gajdaš najtrezveniji, ide napred umesto da ide za njima, jer je svaki red poremećen. Onaj brat što ga vode ko deveri snahu častio je – kupio čovek novi ‘doroc’, pa je u redu da plati i ‘alvaluk’ – a što će to izneti tri puta više nego što vredi doroc ko bi još i za to pitao. Onaj bos momak s leve strane još je mlad i neuk, ali sav je izgled da će se doterati, pa će biti još gori i od onoga s desne strane – koji u ovaj mah slučajno prolazi pored svoje opale, otkrivene, puknute i poduprte ćorave kuće. Jadna žena izašla pred kuću jer je po alakanju poznala svog nesretnika, pa kad ne moga da ga svrati kući, a ona mu preti batinom, daće ona njemu samo dok se vrati. Ali ne haje ‘braca’ što mu njegova ‘kuga’ preti’, nego je pozdravlja veselo šeširom. Kroz donje okno prozora od kuće na desnoj strani gledi jedna radoznala devojačka glava – ko li ste to prati sokakom, da nisu momci i njen momak u društvu? Na istoj kući vidi se obrnuta tabla sa natpisom: Szeszfözde (rakidžinica). Levo dole u ćošku vide se na nekom đubrištu svakojaka parčad i ostaci od čîni. Dublje u alvliji vidi se hambar bogatoga suseda, izvesno Čivutina ili Švabe, koji je Srbinu nesretniku oduzeo gotovo ceo ‘grunt’. Svako će na prvi pogled razumeti ovu sliku. Njome je umetnički prikazano propadanje Srba u ovim krajevima – humorom od koga nas groza hvata”.
Tako je plastično sliku opisao nepotpisani njen kritičar, pre 130 godina. I na kraju, da dodam, da sam svojevremeno (1998) bio urednik i suizdavač umetničke monografije o slikaru Urošu Prediću, koja je, na 43. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu dobila najveće priznanje ovog sajma – Nagradu za izdavački poduhvat godine.
Milan Stepanović
