DAMARI RAVNICE,  Istorija,  Književnost

VELJKO PETROVIĆ O “PAORSKIM GNJIDAMA” I “LUTKAMA” NA KRATKIM KOLIMA

Mladi srpski pesnik Veljko Petrović iz Sombora je 1906. godine objavio pesmu “Ratar”. Njeno postojanje je dokaz Petrovićevog ugledanja na Đuru Jakšića koji je srpskog poljoprivrednika takođe izrazito nazivao ratarom. Mladalačka poezija Veljka Petrovića svedoči da je smisao izraza paor u Vojvodini bio klasna uvreda. Ne postoji sažetija, osećajno snažnija, ubojitija i jasnija osuda upotrebe izraza paor van pesme “Vojvodino stara, zar ti nemaš stida”, iz 1912. godine.

Mladi Veljko Petrović

I svetuju „Balkan“ još te tvoje lutke:
„nije dosta srpski, nema pojam bistar
o slobodi“ – grme, oni koji ćutke
trpe da ih ćuša ma čiji ministar,
koji svog seljaka guleć’ ruže pseći,
p’ onda ruke peru od „paorskih gnjida“,
oni koji srpski grb kriju u peći!
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?

Izraz paor je Veljko Petrović je upotrebio oštro kritikujući dekadenciju svog naroda u Vojvodini. U tom delu mladi pesnik grdi svoj zavičaj koji je odbacio „nauk Dositeja“ i „borbenu trubu svog Barda i Đure“ (Stevana Vladislava Kaćanskog zvanog „Stari bard“ i Đure Jakšića).

Stevan Kaćanski – “Stari bard”
Đura Jakšić

Veljko Petrović izričito osuđuje licemerne srpske činovnike i intelektualce koji se distanciraju od seljaka imovinski ih iskorišćujući i pogrdno ih nazivajući „paorskim gnjidama“. Veliki Somborac je bio izuzetno obrazovan, a naročito je dobro poznavao prirodu svog naroda i njegovu istoriju, naročito istoriju Vojvodine. Znao je on kakav stid i sram je zadesio naše pretke kad su im habzburške vlasti u XVIII veku propisale svođenje pod kmetski položaj i znao je odlično njihov jednodušan odgovor: „Nećemo da budemo paori!“

Petrovićevo poetsko svedočenje neumoljivo i kristalno jasno rasvetljuje ko je to u našem narodu, iz kog razloga i u kom cilju umesto arhaične imenice zemljodelac, odnosno seljak ili ratar, po Vojvodini koristio reč paor. On te licemere naziva „lutkama“. Da bi se razumelo zašto ih Petrović naziva „lutkama“, treba poznavati autentičnu poljoprivrednu terminologiju Vojvodine, autentičnost naše Vojvodine o kojoj današnje generacije malo znaju.

„Lutke“ koje zagorčavaju život paora

Stranice dugačkih zaprežnih kola bile su obešene o Levče. Levče su nosači kolskih stranica. Najsnažnije su bile okovane gvozdenim šeputkama, krive su i od kvalitetnog tvrdog drveta. Takve su nazivane „segedinskim“ i one naležu na okovanu osovinu točka kovanim podložanjima.

Na vrhovima dugačkih kola kopčama spojene vise stranice koje se zovu lotre (od dve ili tri horizontalne daske /struke/ spojene kratkim vertikalnim daskama /karve/) I lotre su često bile okovane, nekad i s gvozdenom horizontalnom šipkom radi ojačanja. Lotre su bile veoma pouzdane krajnice za prevoz tereta.

Na kratkim zaprežnim kolima, umesto lotra su bile kraće i neokovane krajnice koje se zvale lutke. Lutke su na kratkim kolima bile od slabijeg drveta, takođe bez okova ili šipke, pa su često spadale, lako se lomile i padale na točak.

Kratka paorska kola u Somboru, tridesetih godina 20. veka

Lutke su sa kratkih zaprežnih kola bile nepouzdane, pa su se često lomile, rasipale tovar, lomile čak i točak, te su pravile ogromne probleme siromašnim seljacima. Kako su loša „kratka kola“ bila obeležje poljoprivredne sirotinje, nevoljom su sirotinju gorko podsećala na njen status. Stoga je problem s lutkama bio prva ratarska muka kad polazi s njive ka kući da sačuva plod svog rada. „Našle su ga lutke“, govorilo se o nervoznima. Ili se prznicama obraćalo: „Kakve su te to lutke našle“.

„Lutke“ su u pesmi Veljka Petrovića nepouzdani skorojevići, oni koji su iznikli iz narodne sirotinje, i umesto da prema narodu imaju razumevanja, prave mu štetu. Aluzija Veljka Petrovića je ovim jasna, pa možemo videti koliko je veliki književnik bio sposoban da britko, a nenametljivo iskaže duboko poznavanje tema o kojima književno svedoči.

I zar nema spasa? Ćuti ravan troma.
Samo zadnja dva tri dobra tvoja sina,
izopštena, mrska sred rođena doma,
što zubima lome gvožđe svojih klina.
O, njih tvoja propast i sramota bole,
i oni očajno, dok još ima vida,
proklinju te, tresu, i viču, i mole:
Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?

Dušan Kovačev

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.