Veliki hrišćanski praznik Uskrs somborski Bunjevci, u gradu i na okolnim salašima, najsvečanije su dočekivali. Uskršnje pripreme počinjale su na Veliki petak, kada se strogo postilo (samo uz kokice ili uz krompir sa ljuskom). Tog dana nije se izlazilo na njivu, niti je ložena vatra nakon izlaska sunca. Prepodne se odlazilo na kalvariju, koja se nalazila na kraju Florijanovog sokaka, a Bunjevci po salašima okupljali bi se oko drvenog ili kamenog krsta (križa), tu bi izmolili krunicu, posle čega bi krst bio poškropljen vodicom i celivan. Bunjevački momci iz grada su, svečano obučeni u crna odela, bunjevačke „čakšire“, čizme i u belim rukavicama, odlazili u crkvu Presvetog Trojstva ili Sv. kralja Stipana i čuvali Isusov grob. Posle podne se spremala kuća i klalo se za uskršnji ručak (obično jagnje i živina).
Na Veliku subotu spremalo se tzv. „posvetilište“, te su već od ranog jutra pečeni kolači i jagnjetina, kuvani su šunka, kobasica i jaja, te se sve to stavljalo u pletenu košaru na šlingovan i uštirkan „čašap“ (starinski pokrivač). U njega se slagalo spremljeno jelo (pleten kolač, jagnjeća pečenica, kuvana šunka, kobasica, jaja, ren, zelen luk, so, sv. vode, te bočica rakije), pa se, u rano popodne, nosilo na osvećenje u crkvu. Na Veliku subotu završavano je spremanje kuće, s deca su popodne išla da naberu kotarice zelenog žita ili trave, te da naprave „gnizdo“, gde će im uskršnji zeka ostaviti poklone. Uveče su šarana uskršnja jaja – pisanice, a Bunjevke su bile prave umetnice, pa su jaja šarana lukovinom, a crtana vojskom, ukrašavana slamom i kukuruznom ljuštikom (neka od njih su bila prava mala remek dela primenjene umetnosti).
U nedelju, na sam Uskrs, u rano jutro se odlazilo na kalvariju i križni put, a potom na ranu misu, posle koje se vraćalo kući. Ukućani su se međusobno pozdravljali sa „Faljen Isus, srićan Uskrs!“ Potom se sedalo za praznični sto, na „zajutrak“, sa jelima koja su dan ranije bila blagoslovena u crkvi. Izgovarana je molitva, a zatim je sečen uskršnji kolač. Svako je morao da uzme redom, od svakog jela. Posebno se pazilo da mrvice na padnu na zemlju jer su smatrane svetima, a jagnjeće kosti i kost od šunke nisu davane „vaškama“ (kućnim psima), već su zakopavane na njivi ili u bašti. Deca su u gnezdu nalazila slatkiše (bombone), šećer, maramice, čarape i lepo šarana jaja. Devojke bi dobijale papuče, a momci šešire.
Posle doručka zajednički se odlazilo u crkvu Presvetog Trojstva ili Sv. Stipana kralja na veliku uskršnju misu, s najboljim i izglancanim kolima (paorskim ili fijakerom), u koja su bili upregnuti najbolji nakićeni konji, sa paradnim amovima.Nakon mise odlazilo se na ručak (sveža čorba, kuvano meso sa sosom, jagnjeće pečenje s dunstom od višanja, pa pogače, torte, sitni kolači, te vino i rakija). Na prvi dan Uskrsa, somborski Bunjevci nisu odlazili u goste, osim što je tek udata cura odlazila kod svojih na ručak.
U Bunjevaca (ali i somborskih Srba) sačuvan je običaj da drugog dana Uskrsa (u ponedeljak) momci, svečano obučeni, odlaze u devojačke kuće i polivaju vodom devojke i mlade žene. Pevali su: Ustaj, curo, pa suknju navlači, evo idu tebi polivači, a na dar su dobijali uskršnji kolač i šarena jaja. Ponegde su polivači dolazili praćeni gajdašem ili tamburašima.
M.S.
