DAMARI RAVNICE,  Muzika

TAMBURE ZA CARSKE UŠI

Tradicija vojvođanske tamburaške muzike i danas se najčešće vezuje za Sombor i Suboticu. Dok su im preci pevali uz gusle i gajde, Somborci i Subotičani su, već od prve polovine 19. veka, sve više svoja veselja i bećarenja vezivali za tamburaše. Njihovi tamburaši su svirali i daleko izvan svojih gradova, odlazeći sve do Pešte, Beča ili Pariza, pa čak i preko okeana, u Ameriku (znameniti srpski spisatelj Jaša Ignjatović beleži u svojim sećanjima kako su prvi tamburaši, koje je čuo u svom detinjstvu, tridesetih godina 19. veka u Sentandreji, bili iz Subotice). No, ovde ćemo ipak nešto više pričati o somborskim tamburašima.

Najstariji podaci o tamburašima u Somboru zapisani su 1841. godine, kada je novinar zagrebačke „Danice ilirske“, prilikom kratkog boravka, opisao narodno veselje u šumici Šikari, omiljenom izletištu Somboraca, na kome se nuz sitne tamburice razvijalo „ilirsko“ (bunjevačko) kolo. Zapis iz polovine 19. veka svedoči kako je u Somboru postojala srdačna družina Srba, Bunjevaca i Mađara, nazvana „Sunđer taršašag“ – prijatelja u piću, a ovdašnji tamburaši često su dolazili da razonode to žedno društvo. Jedna somborska tamburaška družina išla je 1852. g. u Apatin, gde su svirali mladom caru Franji Josifu, prilikom njegovog proputovanja, za čega su ih somborske gradske vlasti nagradile sa srebrnih 40 forinti.

Prim-tambura s kraja 19. veka

Tamburaši Mije Đulinca svirali su 1860. g. po somborskim gostionicama, a narednih decenija često su gostovali po Bosni i Hrvatskoj. Od početka šezdesetih godina 19. veka u Somboru je svirao tamburaški orkestar Aleksandra Hercenbergera. On je 1871. g. tražio dozvolu da sa orkestrom od 12 članova svira u Kneževini Srbiji, a 1879. g. dobio je saglasnost da tri meseca nastupa po Hrvatskoj, pa je svirao u Vukovaru, Vinkovcima, Slavonskom bordu, Sisku, Zagrebu, Karlovcu i Rijeci. Jedna tamburaška banda pratila je obesne mladiće, koji su u zimu 1862. g. projurili na troje saonica kroz dvorište somborske Gradske kuće, upravo u vreme zasedanja Gradske skupštine, čime su, kako je zapisano u prijavi, ružili ovdašnju gradsku vlast. Somborac Jovan Vujić je 1863. g. zatražio saglasnost da sa svojim tamburaškim orkestrom gostuje i priređuje „zabavne svirke“ po Ugarskoj, Austriji, Češkoj i Moravskoj. Somborska tamburaška banda Pijukovića, od 14 članova, svi u bogatim narodnim nošnjama, svirala je 1873. g. u Pešti, kada je u novinama najavljen i njen nastup pred carem Franjom Josifom, a zatim i odlazak na veliku Bečku izložbu. U to vreme su somborski tamburaški orkestri Ace i Uroša Đulinca gostovali po Evropi, od Pariza i Beča, pa sve do grada Ruščuka, na Dunavu, u Bugarskoj. Prema gradskoj evidenciji iz 1875. godine, 39 odraslih pripadnika somborske romske populacije sviralo je u tamburaškim orkestrima. U satiričnom Zmajevom listu „Starmali“ iz 1880. godine, pišuću o koristi štednje, autor teksta navodi: Štedeti se može u odelu, u stanu, u jelu – ali u piću to malo teže ide, osobito ako nam somborski Cigani sviraju. Godine 1882. Somborac Stevan Marković molio je za sebe i svoju tamburašku družinu pasoš kako bi mogli da sviraju po inostranstvu.

Tamburaški orkestar somborske Srpske učiteljske škole (Preparandije), početkom 20. veka

Da su somborski tamburaši bili na ceni govori i podatak iz 1886. godine, kada je u Erdut prispela deputacija grada Vukovara da čestita imenovanje novopostavljenom velikom županu Sremske županije pl. Ervinu Čehu. On je, kako pišu tadašnje novine, da zasladi boravak svojim gostima naručio za vreme ručka somborsku glazbu. Sedmočlana tamburaška banda iz Sombora gostovala je u leto 1887. g. u zagrebačkoj kafani „Rog“, u jesen 1890. g. somborski su tamburaši svirali u hotelu „Slavonija“ u Daruvaru, a 1891. g. u Zagrebu je ponovo svirao osmočlani somborski orkestar.

Tamburaši Pište Kolompara „Cenera“ svirali su 1894. g. pred carem Franjom Josifom u Nadašu, nakon vojnih manevara. Ovaj orkestar ubrzo je bio pozvan da ponovo svira na zabavi posle lova, kraj lovišta u Karapandži (kod sela Bačkog Brega, severno od Sombora), kada je ovde gost bio nemački car Vilhelm II, za šta su somborski tamburaši nagrađeni sa tri hiljade kruna. U Petrinji su 1898. g. „koncertovali mađarski Cigani iz Sombora“, koji su izazvali negodovanje građana najavom nastupa na nemačkom jeziku. I decenijama kasnije (1929) somborski tamburaši bili su omiljena atrakcija zagrebačkog noćnog života (zagrebački listovi su pisali kako Somborčani imaju sremske tamburice sa pet žica. Sem toga, oni su pravi virtuozi na svojim instrumentima. U početku počinju solidno da sviraju neke opere i tako koješta, međutim, čim se po koje društvo raspoloži, počnu oni sa „aman“ i teraju tako sve na sitnije.  Kada se ovi tamburaši raspolože to smesta sve zahvati lumperajsko raspoloženje i pravi ciklon oduševljenja). A kako je to izgledalo u Somboru i njegovim bircuzima, opisuje književnik Veljko Petrović: „Primaš“, jedini violinista u (tamburaškoj) bandi, inače čuven improvizator stihovanih aktueliteta, pio je sa svom srpskom gospodom bratimstvo, stoga se ponaša više no drugarski… Njegovo je grlo već poderano „kao stari bakrač“, ali zato, ipak, kraj sve uobičajnosti i zanatnosti, ume da razvuče nekako iskreno, svojstveno bolno i ponosno: „A šta sve ono Srbin imade!“. Tako bi se, uz njegovu pratnju, oni kartali na velike novce, kucali, upadali u pesmu i, raskopčavajući prsluke, naručivali bi, uz onaj široki, masni bački kikot, sličan ačenju, sve starinskije pesme, crkvenske i „brezobrazne“, naizmence.      

Somborski tamburaški orkestri dvadesetih i tridesetih godina 20. veka

Krajem 19. i početkom 20. veka tamburaškom muzikom bavio se u Somboru Bunjevac Blaško Marković (1876-1915), zidarski radnik, sindikalni predvodnik i pisac kratkih drama sa socijalnom tematikom. Svirao je prim-tamburu, a komponovao je i napisao tekst nadaleko poznate pesme „U tom Somboru“. U ovo vreme javljaju se u Somboru i prvi majstori za izradu tambura, pa se 1890. g. preko novina oglašavao ovdašnji stolarski majstor Jovan Bošnjak, koji je, po ceni od bačkog 25 forinti po instrumentu, izrađivao prim, sekund, brač i gitar tambure, veoma dobrog glasa, fino izrađene po najnovijoj sistemi.

Oglas somborskog stolara Jovana Bošnjaka, proizvođača svih vrsta tambura iz 1890. god.

Na razmeđu 19. i 20. veka u Somboru su svirala četiri mađarska i pet srpskih ili bunjevačkih tamburaških orkestara (u takvim orkestrima najčešće je svirao i po jedan violinista). Svaka viđenija gostionica angažovala je na određeno vreme i često samo za tu priliku skupljene orkestre. Tamburaški orkestar koji je najviše ostao u sećanju Somboraca predvodio je Stevan Bačić Trnda, izuzetan violinista, koji je sa svojim orkestrom svirao po somborskim kafanama, najčešće u poznatoj gostionici „Kod ratara“. Darovit muzičar i sjajan tenor, on je početno muzičko umeće stekao kod somborskog svirača Sime Šipoša i u svom prvom orkestru Ilije Hanje iz predgrađa Mlake, a kod somborskih preparandista naučio je i note. Pevao je i svirao kompozicije savremenih srpskih kompozitora, a i sam je ponešto komponovao. Sa svojim orkestrom gostovao je i po drugim pokrajinama tadašnje Habzburške monarhije, a prvi je, između 1903. i 1923. godine, snimao i gramofonske ploče (najčešće u Beču), sa tradicionalnim narodnim kompozicijama. Trndine poče bile su omiljene među srpskim i južnoslovenskim iseljenicima u SAD, a snimao je za diskografske kuće „Columbia“, „Beka Grand Record“, „Diadal Record“, „Victor Record“ i „Concert Record Gramophone“. Objavio je desetak ploča, od kojih je većina sačuvana do danas, sa kompozicijama „Tijo noći“, „Cvetala mi ruža“, „Šalaj luče, ne od juče“, „Sve dok je tvog blagog oka“, „Šetao sam se gore dole“, „Što se miče kroz šibljiče“ i druge, kao i nekoliko svatovaca, bačkih napeva i kola. Znatan deo nekadašnjih članova Trndinog orkestra pratio je je, posle Prvog svetskog rata, Jocu Maksimovića Čonku, vrsnog violinistu i pevača. Čonka je sa svojim tamburašima svirao po svim važnijim somborskim gostionicama, kao i širom Bačke i Baranje. Između dva svetska rata snimao je i objavljivao ploče za američku diskografsku kuću „Columbia“, kao i za zagrebačku Tvornicu gramofona i gramofonskih ploča „Edison Bel Penkala“. Posle Trndinog i Čonkinog orkestra u kafani „Kod ratara“ svirao je, tridesetih godina 20. veka, ozbiljan tamburaški orkestar blizanaca Laze i Toše Relića (nazvanih „Cicvarići“). Istovremeno, u Somboru je radio i tamburaški orkestar Šandora Šanjike Grebenara, koji se 1928. g. nalazio na turneji po SAD. Polovinom 20. veka jedan od najpoznatijih somborskih orkestara predvodio je violinista-primaš Lajoš Šipoš, izuzetan izvođač klasične, mađarske i romske muzike.

Gramofonske ploče koje su prvih decenija 20. veka objavljivali somborski tamburaški orkestri Stevana Bačića Trnde, Joce Maksimovića Čonke i Šanjike Grebenara

[Kolovođa – Stevan Bačić Trnda]

[Đuvegije gde ste da ste – Joca Maksimović Čonka]

[Mali pištolj, ali dobro pali – Šanjika Grebenar]

Na razvoj tamburaške muzike u Somboru znatno je uticao, krajem 19. veka, i nastavnik „harmonijskog pojanja i svirke“ u somborskoj Srpskoj učiteljskoj školi, Čeh Dragutin Blažek. U vreme svog skoro poluvekovnog nastavničkog staža u ovoj školi, Blažek je osnovao izrazito kvalitetan i uspešan školski tamburaški orkestar, koji je svirao „na note“. Od početka 20. veka tamburaška muzika se sve više vezivala za somborske Bunjevce i njihove kulturne ustanove „Bunjevačko kolo“ i, nešto kasnije, Hrvatsko kulturno društvo „Miroljub“, koje je, krajem tridesetih godina 20. veka, imao svoju školu tamburice, kao i tamburašku sekciju.

Tamburaška škola somborskog HKD “Miroljub” krajem tridesetih godina 20. veka

Znatan je broj odličnih tamburaških orkestara, od kojih su neki bili i školski, koji je nastao u periodu posle Drugog svetskog rata, te je ova somborska tradicija bila dostojno nastavljena. Tako razvijena tradicija neumitno je, na kraju, iznedrila čoveka koji je starogradsku tamburašku pesmu pretvorio u široko prihvaćenu i omiljenu muzičku umetnost na celokupnom prostoru nekadašnje Jugoslavije – Zvonka Bogdana, potomka stare somborske bunjevačke porodice. O njegovom značaju za očuvanje i popularisanje kulturnog i muzičkog nasleđa Bačke i Vojvodine suvišno je posebno govoriti.

Somborski tamburaši u gradskom parku, polovinom sedamdesetih godina 20. veka (iz kolekcije Petra Stojkova)
Zvonko Bogdan (fotografija: Boris Vezmar)

[Već odavno spremam svog mrkova – Zvonko Bogdan]

Milan Stepanović 

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.