RAVNIČARSKI DIVANI,  Tradicija

STARO SOMBORSKO KLIZALIŠTE I BARA

Kada je osamdesetih godina 19. veka na kraju leve strane Bajskog puta sagrađeva velika kasarna Franje Josifa, kraj dotadašnje omanje bare, na desnoj strani završetka ove ulice, kopana je zemlja za nasipanje terena. Sa gradskog zemljišta kraj bare, nazvanog „Bele jame“, i ranije je, decenijama, korišćena zemlja za nabijanje kuća, a ovde su izrađivani i čerpići, odnosno cigla od nepečene zemlje, sušena samo na suncu (1864. g. u Belim jamama je 15 somborskih građana izradilo 55.000 čerpića, a naredne 1865. g. 17 građana je ovde izradilo 131.000 čerpića). Posle izgradnje velike kasarne, obližnja bara je proširena sa 1.573 na 3.088 kv. hvati (nešto preko 11.000 kv. metara), a kako je njena voda bila čista i bistra, u njoj je bilo dosta riba i barske vegetacije, pa i ribolovaca koji su koristili i čamce.

Mali pecaroši na bari 1898. god.
 Bara krajem 19. veka
Paviljon tociljališta, podignut krajem 19. veka
Bara početkom 20. veka

Zimi se bara smrzavala, te je služila kao klizalište (tociljalište) za somborsku decu. U Somboru je od 1873. g, radilo Tociljarsko društvo, koje se 1883. g. obratilo gradskim vlastima, sa molbom da im se i zvanično, preko zime, dodeli prostor Belih jama za klizanje (klizači su već ranije koristili ovaj prostor, o čemu svedoči zapis iz 1877). Grad je izašao u susret Društvu, pa je prostor Belih jama ustupio klizačima na period od 25 godina, a osim bare, Društvo je dobilo na korišćenje i dva i po jutra zemlje oko bare.

Bara tokom zime, kada je pretvarana u gradsko klizalište

Godine 1896. sagrađen je pored bare, odnosno klizališta, oveći „Paviljon tociljališta“, sa kitnjastom fasadom u stilu mađarske secesije. Dugo godina je paviljon vodila porodica Sentđerđi, po kojoj su Somborci tada i nazivali ovu baru. Posle sređivanja klizališta postojala je i zamisao da se iz obližnjeg Velikog mlina dovede električna struja, ali do toga nije došlo. Često je u večernjim časovima kraj klizališta svirala vojna muzika, a domaćin paviljona je posluživao tople napitke. Posle isteka 25-godišnjeg perioda u kome je grad prostor klizališta dao na korišćenje Tociljarskom društvu, društvo je svoje prostorije u paviljonu kraj klizališta predalo Somborskom sportskom udruženju, ali je još godinama zimi ovde bilo organizovano klizanje. Između dva svetska rata paviljon je služio i kao svlačionica somborskog fudbalskog kluba „Sport“, čiji se stadion nalazio u neposrednoj blizini.

Klizalište (bara) između dva svetska rata
Bara četrdesetih godina 20. veka

Godine 1943. g. u blizini bare i paviljona, na prostoru nekadašnjeg „jelinjaka“ (gradskog rasadnika četinara), izgrađen je nov fudbalski stadion, namenjen fudbalskom klubu „Šport“, a nekoliko godina kasnije, po završetku Drugog svetskog rata, stadion i paviljon pripali su somborskom fudbalskom klubu „ŽAK“, koji je ovde imao svoju upravnu kancelariju i sportske prostorije.

Bara je, kasnije skoro potpuno zarasla u trsku, postojala sve do poslednjih decenija 20. veka, kada je ovde nasuta zemlja, a na delu nekadašnje bare i njenog okruženja napravljeni su teniski tereni.

Teniski tereni na zemljištu u okruženje nekadašnjeg klizališta i bare
Nekadašnji paviljon klizališta danas

Milan Stepanović

 

 

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.