DAMARI RAVNICE,  Folkloristika,  Običaji,  RAVNIČARSKI DIVANI,  Tradicija

STARI BOŽIĆNI OBIČAJI SOMBORSKIH SRBA I BUNJEVACA

Godišnji praznik praćen najbrojnijim narodnim običajima u somborskoj varoši i na okolnim srpskim i bunjevačkim salašima bio je Božić, kao i dani koji su mu neposredno prethodili ili dolazili odmah po Božiću.

Na Tucindan (23. decembra / 5. januara) somborski srpski žitelji pripremali su sve što je potrebno za Božić. Spremana je kuća, završavani su svi krupni poslovi oko kuće, a žene su pripremale brašno za mešenje božićnih kolača. Verovalo se da na Tucindan ne treba ništa davati iz kuće i da deca ne smeju da se svađaju i tuku kako ne bi dobila čireve.

Badnji dan (24. decembra / 6. januara), čije ime potiče od staroslovenskog „bdjati“ (biti budan, bdeti), ispunjen je starim i skoro istovetnim narodnim običajima i u somborskih Srba i u Bunjevaca. Kuća je od zore čišćena, a domaćin je pripremao drva za loženje i hranu za stoku, toliko da bude dovoljno za sva tri dana božićnih praznika. Domaćica je u srpskoj kući mesila božićni kolač i kolače „zdravlje“, „badnjakušu“, „sunce“, „mesec“, „kvočku“, „kopito“… Bunjevke bi to jutro mesile i pekle božićnjak, ukrašen slikama cveća, grančica, klasja, jasala, volova, ptica i Bogorodice sa malim Isusom, načinjenim od beskvasnog testa. Stariji Bunjevci (dida ili najstariji sin) zamedljavali bi tog dana rakiju.

Božićni kolač somborskih Srba

Prava proslava Božića počinje na Badnje veče, kada domaćin, posle večernja u crkvi, unosi badnjak (debelo čvornato drvo, koje se preko godine za to nameni i čuva na drvljaniku) i slamu. Domaćin je u ruci imao rukavicu napunjenu žitom. Iza njega slamu su unosili i ostali ukućani (posebno deca), a domaćica ih je na pragu posipala žitom iz korpe u kojoj je, sem žita, bilo jabuka, oraha i belog luka. Badnjak se stavljao na sadžak (tronožac) iznad vatre i tamo je goreo. Deca su sedela oko badnjaka i, pevajući božićne pesmice, džarala ga dok ne izgori. Kada badnjak izgori, domaćin bi ga uzeo i udarao njime tako da lete varnice, govoreći da koliko ima varnica, toliko bude jaganjaca, gusaka, pataka… Nakon toga bi ga prelio vinom i tako sasvim ugasio. Ugarci badnjaka iznošeni su pred košaru i stavljani jedan naspram drugog na prvi dan Božića, gde su stojali sve do Nove godine, posle čega su sklanjani na zaštićeno mesto (pod krov košare ili svinjca) i tu su čuvani sve do sledećeg Božića. Ukoliko bi se tokom godine stoka razbolela, onda je tim badnjakom kađena ili umivana.

Znamenja Božića

Domaćin je posle badnjaka i slame unosio u kuću konjske amove, uzde i gnezdo sa jajima (da kokoši u gnezdo nose), koje je stavljao pod sto. Na sto je takođe stavljana slama i dve prazne vreće, kao i novčanik (šlajpik) koji nije smeo da bude prazan. O nogu stola bilo je sapeto konjsko puto. Pod božićni kolač stavljano je žito iz rukavice. Prvi zalogaj večere ostavljao se na stranu i čuvan je u vreći, u kojoj je bilo i mrva preostalih od večere, ostataka božićnog kolača, te jabuka, oraha i belog luka iz kotarice sa zrnima pšenice. Sadržina takve vrećice sušena je na tavanu, a njome su preko godine lečeni bolesnici.

Posle večere u uglove sobe bacani su orasi, a dečica bi, govoreći: Pikvo, pikvo, (podražavajući piliće kada traže hranu), kupila orahe, nakon čega bi, okupljena oko ognjišta, pevala prastaru pesmu: Božić, Božić bata / Na oboja vrata, / Nosi kitu zlata, / Da pozlati vrata / I oboja poboja / I Svu kuću do kraja. Bunjevci su na prazničnu trpezu stavljali božićnu granu ukrašenu ukrasima od testa.

Božić Bata kod Srba ili Boga kod Bunjevaca donesio je deci poklone

Na Badnji dan se gatalo i kakvo će vreme da bude tokom naredne godine, kao i koji će usev dobro da rodi. Najkasnije do Badnjeg dana vraćano je sve što je bilo uzajmljeno i, dok traje praznik, nije se ništa uzajmljivalo da ne bi sreća bila odneta iz kuće. Ovaj dan su i Srbi i Bunjevci strogo postili. U somborskim bunjevačkim kućama polažajnik je dolazio na Badnje veče. Pre večere, u bunjevačkim kućama, ukućani su se međusobno celivali jer je u svetoj noći potribno svakom oprostit’ i čista srca dočekat’ Božić. Tokom noći je u Bunjevaca gorela velika božićna sveća. Ukoliko su stanovali na salašu, koji je bio daleko od grada i crkve, domaćin i ukućani sa bunjevačkih salaša nisu išli na polnoćku (ponoćnicu), ali je domaćin u ponoć hranio stoku i napajao konje vodom u kojoj je bila rasečena jabuka (da konji budu zdravi i lipi). Kućna čeljad po srpskim kućama, sem starešine, na Badnju noć je spavala na slami prostrtoj po podu.

Skoro potpuna istovetnost u običajima o Badnjem danu u somborskih Srba i Bunjevaca samo svedoči o njihovoj dubokoj starini i zajedničkom korenu koji je zadirao u prastara paganska vremena, a o toj sličnosti piše i Nikola Vukićević u „Školskom listu“ iz 1869. godine, gde navodi stihove božićne pesme „Vitlejeme, slavni grade“, koja se peva od starine u domaćim srpskim krugovima u Bačkoj, uz napomenu da braća Bunjevci pevaju ovu pesmu i u crkvi s malom nekom izmenom, n. pr. u prvom stihu vele oni „Oj, Betleme“, a u poslednjem „Al’ kraljuješ“ (umesto Al’ caruješ u srpskoj varijanti pesme).

U imućnijim gradskim porodicama već krajem 19. veka Božić se slavio sa mnogo manje starih običaja
Božić u imućnoj somborskoj porodici Cviršic, tridesetih godina 20. veka

Domaćin srpske kuće je ustajao rano, pre svanuća božićnog jutra i, navlačeći na desnu ruku rukavicu punu žita, odlazio je na bunar po vodu. Ustajali su i ostali ukućani i dočekivali ga na pragu sa pitanjem šta nosi, na šta je domaćin odgovarao da nosi zdravlje, veselje i Hristovo rođenje. Od donesene vode prvo je dolivano u nov sud za božićnu česnicu, dok je ostatak nalivan u korito u koje je stavljana lepa crvena jabuka, pa se sva kućna čeljad u ovoj vodi umivala da bi bila zdrava i rumena poput jabuke. Domaćica je već u rano jutro mesila česnicu, koja je, kada se izvadi iz peći, bila mazana medom. Okrajci od česnice, kada se razvuče testo, bili su preplitani u perec koji je do Nove godine bio držan na klinu u košari, među konjima i stokom. Peškir u koji je ovaj perec bio uvijen ostavljan je u košari cele godine i njime su povremeno prašeni (udarani) konji. U česnicu je obavezno stavljana kovanica (obično srebrna para), koju bi dobio najsrećniji među ukućanima pri lomljenju česnice. Kovanica je menjana svake treće godine. Voda preostala od mešenja česnice dolivana je u ostala jela koja su pripremana za božićni ručak.

Božićno jutro (Sava Stojkov, ulje na platnu, 2011)

Ko prvi, sem ukućana, uđe zorom u kuću, bio je polažajnik, koji je odmah sedao na pod pored vrata i krunio kukuruze spremljene u činiji ili šiničiću, bacao ih po sobi i vabio rečima: Pipi, tuku, tuku, birke, meme, mumu. Kada to obavi, polažajnik je bio čašćen rakijom. Zorom je domaćin odlazio u „polaženje stoke“. Na prut (ražanj) natakli bi domaćica i domaćin mali kolač u vidu prstena (položenik), zatim komad pečene kobasice, komad mesa, a ponegde i crvenu jabuku. Tim ražnjem domaćin bi doticao svoje konje, volove, krave, telad, svinje i ovce, posipajući ih ujedno zrnima pšenice, pozdravljajući ih božićnim pozdravom i govoreći im da budu korisni i zdravi.

Glavni sokak (Sava Stojkov, ulje na platnu, 1989)

Nakon doručka, ukućani su odlazili u grad u crkvu, na jutrenje. Pucale su prangije, zvonila zvona, a u porti je bila ložena vatra. Po povratku iz crkve, rano se ručalo. Sto je bio postavljen još od Badnje večeri. Na njemu je stojao božićni kolač pod koji su bile stavljene šljive, orasi, drenjine i višnje. Sveća, koja je stojala na stolu, paljena je pre početka ručka, kada bi svi ukućani posedali za sto (u Bunjevaca je paljena „svićica“ na ognjištu i stavljana je na sto u zeleno žito, a „užižanje svićice“ ponavljano je i na drugi i na treći dan Božića – Stipanje i Svetog Ivana). Supa je donošena u činiji, pa bi je porodični starešina prvi probao kašikom, a nakon njega istom kašikom su to činili i ostali ukućani, prema starešinstvu. Tek posle se jelo iz svojih tanjira. Kost od božićnog pečenja čuvana je i njome je kađeno kada se neko od ukućana razboli. Česnica je lomljena nakon ručka, a domaćin bi od srećnog ukućanina otkupljivao pronađen novčić. Novcem dobijenim za otkup novčića iz česnice (koji se tri godine čuvao u ramu slavske kućne ikone) kupovana je so ili konjski am (ham).

Četiri somborske crkve u koje su odlazili stanovnici grada i okolnih salaša na božićnu liturgiju ili misu (Svetođurđevska, Presvetog Trojstva, Svetopretečeva i Karmelićanska)

Posle ručka donošeno je sito, pa je svako od ukućana vadio novac i brojao ga nad sitom da bi godina bila bogata i berićetna novcem. U popodnevnim časovima prvog božićnjeg dana, po srpskim šorovima i salašima, mladi su „vijali kiselicu“ (kasnije se govorilo da „vijaju Božić“). Momci su jahali konje ili su ih uprezali u sanke, te pevajući jurili i vozili se, srećni što ne moraju više da jedu posnu kiselicu koja im je dojadila za šest nedelja posta. Domaćini koji su imali vinograde popodne su ih „polazili“ sa mlađima iz kuće, jašući na konjima ili se vozeći sankama. Nosili su vino, žito i zob koje su prolevali i posipali na svakom uglu vinograda.

Trg Sv. Đorđa (Sava Stojkov, ulje na lesonitu, 1959)

Na prvi dan Božića nije se išlo u posete, osim mladenaca koji su posle ručka posećivali venčanog kuma i mladine roditelje. Na bogatijim salašima sluge i biroši nisu odlazili prvog dana Božića svojim kućama, već su ostajali i jeli sa ukućanima na salašu.

Na drugi i treći dan Božića nije se ništa radilo, već se mladež veselila, pevala, sankala i međusobno „polazila“. Gosti koji bi dolazili u kuću tim danima bili su posipani žitom iz suda sa božićnim kolačem. I u srpskim i u bunjevačkim kućama i salašima drugog dana Božića iz roditeljske kuće nošen je kolač udatoj kćeri (u Srba i porodičnom kumu, što su najčešće činila deca, noseći u čistom belom peškiru kolač ispleten u obliku venca sa prorezom na sredini, kroz koji je bila provučena kudelja).

Trećeg dana Božića, pre izlaska sunca, domaćica je iznosila slamu, koja je paljena u dvorištu ili okopu salaša (tog dana je u Srba proslavljan sveti arhiđakon i prvomučenik Stefan, koji je i krsna slava nekih ovdašnjih porodica). Slama koja je bila na stolu i pod stolom skupljana je i stavljana pod živinu kada je nasađivana. Sitna slama koja je čišćena sa poda nošena je pod voćke. U Bunjevaca je na treći dan Božića blagosiljano vino, od koga su pili pomalo svi ukućani. Tog dana su koledari (deset do 12 momaka, obično podeljenih u dve grupe) išli po bunjevačkim kućama pevajući „starovinske koledarske pisme“, a za nagradu su primali brašno, jaja, kobasice, slaninu, šunku, kolače, suve šljive, jabuke i vino. Istovetan običaj koledarenja među somborskim Srbima iščezao je do kraja 19. veka.

Koledari početkom 20. veka

Bogati božićni običaji somborskih Srba i Bunjevaca donekle su se zadržali po okolnim salašima, dok su u varoškim kućama već odavno skoro sasvim zaboravljeni.

Milan Stepanović

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.