U vreme Mađarske revolucije 1848/49. godine, pet puta se u Somboru smenjivala mađarska i srpsko-austrijska vojno-civilna vlast. Bilo je teško obezbediti sigurnost građana, posebno u vremenima međuvlašća kada su u grad ulazile i nemilice ga pljačkale bande iz Stapara, Sivca i Brestovca.
Somborske civilne vlasti, bez obzira koja ih je od suprotstavljenih ratnih i političkih struja sačinjavala (mađarsko-bunjevačka ili srpsko-nemačka), pokušavale su da zaštite sve stanovnike i njihovu imovinu, a najveća opasnost po očuvanje grada zapretila je početkom aprila 1849. godine, neposredno nakon povlačenja srpske vojske i približavanja trupa mađarskog generala Morica Percela.
Nadirući prema Somboru, general Percel je poručio Somborcima da će, u znak odmazde zbog njihovog držanja u vreme srpske uprave, zapaliti grad. Zabrinuti za sudbinu svog grada, Somborci su poslali nacionalno i verski mešovito izaslanstvo u Kulu, gde se tada nalazio general Percel. Nakon razgovora sa članovima izaslanstva, general je pristao da poštedi grad ukoliko, u roku od 48 časova, dobije otkup od 40.000 forinti u zlatu i srebru, uz uslov da u roku od šest dana budu zatrpani i svi odbrambeni šančevi iskopani u vreme srpske vojne uprave. Ujedno, general je odlučio da, kao taoce, zadrži srpske članove somborskog izaslanstva (protu Vasilija Kovačića i nekoliko uglednijih Somboraca srpske nacionalnosti), čemu su se snažno usprotivili članovi izaslanstva rimokatoličke veroispovesti, koje je predvodio župnik Ernest Kele. Oni su, posebno župnik Kele, svojim životima, imovinom i čašću garantovali za protu Kovačića i ostale sugrađane srpske narodnosti, i zahtevali su da se zajedno vrate u Sombor jer veliku sumu za otkup samo tako mogu da sakupe.
General je popustio pred upornim zahtevima najuglednijih Somboraca, koji su se vratili u grad i u predviđenom vremenu, zajednički, sakupili i predali traženi otkup. Time je Sombor izbegao razaranje i sudbinu koja je zadesila brojna druga bačka naselja u vreme Revolucije.
M. S.
