RAVNIČARSKI DIVANI,  Tradicija

SOMBORSKI VODARI

Osam decenija zanimanje vodara predstavljalo je jednu od somborskih autentičnosti, ali ne toliko po svojoj retkosti (bilo ih je i u drugim mestima po Vojvodini), koliko po činjenici da je ovo zanimanje jedino u Somboru bilo institucionalizovano, a još više po jedinstvenim vodarskim kolima koja su predstavljala specifičnost isključivo ovdašnjih vodara.

Vekovima je Sombor imao problem sa lošom pijaćom vodom (još 1598/99. g. kan krimskih tatara, turskih saveznika, koji se nalazio na zimovniku u Somboru, ispevao je pesmu u kojoj pominje “gorke vode Sombora”). Gradski (javni), pa i kućni bunari, ni u drugoj polovini 19. veka nisu bili dovoljno pitki i zdravi, pa izveštaj iz 1884. godine, na osnovu hemijski ispitanog kvaliteta vode iz 16 somborskih javnih uličnih bunara sa đermom, ukazuje da je voda bila pitka i ispravna samo u dva bunara. Stoga su gradske vlasti odlučile da u središtu grada, na Svetođurđevskom trgu, sa istočne strane Gradske kuće, na mestu gde je i ranije bio varoški bunar, bude iskopan prvi arteski bunar koji će Somborcima da obezbedi zdravu i pitku vodu.

Četvrt veka nakon što je 1890. g. proradio arteski bunar na Svetođurđevskom trgu, godine 1913/14. izbušen je još jedan arteski bunar, dubine preko 200 metara, na početku Bezdanskog puta, a potom je, narednih godina i decenija, izbušeno preko 30-tak, ali nešto plićih arteskih bunara u svim delovima grada. Vodu sa prvog i potonjih bunara počeli su po gradu, od ulice do ulice i od kuće do kuće, da raznose vodari, sa posebnim vodarskim kolima načinjenim od nekadašnjih paorskih kola, na kojima je vrlo dovitljivo bilo montirano bure zapremine od 500 do 700 litara (zimi bi burad bila postavljena na saonice).

Vodari i vodarska kola ispred prvog arteskog bunara na Trgu Sv. Đorđa u Somboru 1903. god.

Kako bi se napravio red u snabdevanju vodom, gradske vlasti su 1910. g. donele „Statut o raznašanju vode iz arteskih bunara“, kojim su bili uređeni broj vodara (25), redosled točenja vode, uslovi za bavljenje ovim poslom, broj buradi koje mora da ima svaki vodar (po dva – jedno crveno za pijaću vodu, a drugo zeleno za vodu za pranje), raspodela teritorije za raznošenje vode, cena vode, odnosno vodarske usluge, higijenski uslovi za držanje buradi, način ophođenja sa građanstvom (kupcima), obaveza vodara da u slučaju požara sarađuju sa gradskom vatrogasnom službom i kaznene odredbe za slučaj da se ne poštuju odredbe Statuta. Slično kao i somborski fijakeristi, i vodari su morali da zadovolje uslove koje je postavljao grad za bavljenje ovom službom. Vodar je moglo da bude samo lice koje je navršilo 18 godina života, besprekornog vladanja i odgovarajuće telesne građe.

Somborski vodari

Gradski sanitarni službenici često su nadgledali čistoću vodarskih buradi. Statut o raznašanju vode dopunjen je 1922. godine, a broj vodara je varirao, pa je pred Prvi svetski rat (1912), kao i prvih godina nakon rata, vodu sa somborskih arteskih bunara po gradu raznosilo 28 vodara, a 1925. g. grad je imao 18 registrovanih vodara (i svaka vodarska kola imala su svoj registarski broj). Kako je zarada na ovom poslu bila mala, vodari su 1936. g. molili gradsku upravu da snizi takse za plaćanje vode iz arteskih bunara.

Somborski vodari

Vodari su burad punili na svim gradskim arteskim bunarima, a najčešće na najprotočnijim, kakvi su bili bunari na Svetođurđevskom trgu, te na Bezdanskom, Sonćanskom, Apatinskom i Sivačkom putu, kao i na „Konjovačkom bunaru“ koji se nalazio na početku Konjovićeve ulice. Punjenje jednog bureta vodom, zavisno od protočnosti bunara, trajalo je od deset minuta do pola časa, a građani koji pune svoje sudove ili kante imali su prednost nad vodarima. I pored pravilnika koji je regulisao i redosled punjenja vode na arteskim bunarima, nisu bile retke trke vodara kroz grad kako bi što pre stigli na bunar i napunili burad pre ostalih.

Vodari kraj arteskog bunara na početku Konjovićeve ulice (gore) i Bezdanskog puta (dole)

Voda je raznošena po svim gradskim ulicama svakodnevno, a najčešće mušterije bila su deca, koja su sačekivala vodare, sa kantama od 10-12 litara i sitninom kojom se plaćala voda (kanta pijaće vode do 12 litara plaćana je pre Prvog svetskog rata svega dva filera, a vode za pranje 1,5 filer). Ponegde je naplata vode bila i nedeljna, a vodar bi sam punio kante koje su bile ostavljane ispred kućnih kapija.

Deca pune kante iz vodarevih kola u somborskoj Velikocrkvenoj ulici (danas Veljka Petrovića)

Posao vodara nije bio lak. O tome svedoči priča jednog od poslednjih somborskih vodara Aleksandra Antunića objavljena krajem šezdesetih godina XX veka u „Somborskim novinama“: Gorak je to lebac. Padalo, duvalo, vejalo, mi moramo svoj pos’o da radimo. Kad ni kera ne bi ister’o napolje, ja mislim, di ću s konjom, di ću sam. Polivaš se ledenom vodom, ulazi ti u čizme, ruke ti se mrznu. Zato moj sin kaže: ‘Nikad ja, babo, ne bi’ radio taj pos’o što ga vi radite’… Jedared mi se desilo da je slavina ispala i skoro sva voda je iscurila, a drugi put sam se izvrnio i s kolima i s buretom. Jednom me je kamion zakačio, pa je bure odletilo u šanac. Šta ćeš, ne vredi se srdit, nego ga diži gore. I zato još ove godine i onda ne više. Dosta je bilo…”.

Pojavom vodovoda, polovinom šezdesetih godina XX veka, vodari su polako nestali sa somborskih ulica, a vodarska kola poslednjeg somborskog vodara Samka Duce Milutinovića nalaze se, od 1971. godine, među eksponatima Gradskog muzeja u Somboru.

Milan Stepanović

Sanko Milutinović – Duca, poslednji somborski vodar
Vodarska kola Sanka Milutinovića – Duce u somborskom Gradskom muzeju

2 Komentara

  • Damir

    Predivno je nešto ovako pročitati,rođeni sam Somborac ali gomilu ovih činjenica nisam znao. Super

  • Pečkai

    Na Bezdanskom putu se sećam Pište vodara. Njegov konj je sam znao pred kojom kućom treba da stane. Mi smo okretali točak čija ručka je bila sjajna od naših ruku i pola vode se izlivala dole u naše kante a pola gore kroz veliki, dugački točir u bure.

Odgovorite Damir Otkaži

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.