Jedan od unosnijih poslova u Somboru, od druge polovine 18. do prve polovine 20. veka, bila je prostitucija. Kapaciteti somborskih „slatkih kuća“ (bordela ili kupleraja) obično nisu bili dovoljni da podmire sve zainteresovane jer Sombor je bio u ono vreme značajno mesto i županijsko središte , sa dve velike kasarne. Registrovanih javnih kuća bilo je nekoliko, a osim njih postojale su i gostionice koje su imale dozvolu za bavljenje prostitucijom. Bilo je mnogo pojava nezvanične prostitucije po manjim gostionicama, posebno u krčmama izvan grada, a potrebe ove vrste ugledna i imućna somborska gospoda obično je rešavala uz angažman raznih “tetkica” (zapravo kupler-majstorica), koje su im podvodile svoje mlade “rođakinje”.
Još je 1765. g. somborski Magistrat izdao je naredbu da bludnice sa strane moraju da napuste Sombor. Proterivanje prostitutki bilo je javno, uz prisustvo cele varoši. Somborski katolički župnik s kraja 18. veka Matija Slatković, tražio je od gradskog Magistrata da „bludnice“ budu popisane i da kaznama budu naterane da se ostave tog „nedostojnog zanimanja“, a sam je žestoko osuđivao svoje vernike koji bi koristili usluge prostitutki. I gradski senator Avram Mrazović, inače okružni školski direktor i osnivač ovdašnje „Norme“ – osnovne škole sa prvim tečajevima za obrazovanje srpskih učitelja, javno je, početkom 19. veka, napao gradskog velikog beležnika (notara) Emerika Bošnjaka, da ljubav, za novac, traži izvan porodičnog gnezda. O jednoj Somborki, koja se bavila najstarijim zanatom na svetu, ispevana je krajem 18. veka i pesma:
Lepa ti je pod Somborom trava,
A još lepša Maca Nikolina.
Što jest fajda od njene lepote,
Kad je ljube đaci po sokaci,
Oficiri po tesni budžaci,
A laćmani po meki dušeci,
Mladi Grci po njini dućani,
I sabovi po čitavi dani,
A ćurčije po njini kreveti…
Kako su usluge prostitutki najčešće koristili vojnici (“katane”), koji su ovde bili brojni, a smešteni u nekoj od gradskih kasarni, pevana je ovde pesma koju je i Vuk Karadžić zabeležio:
Ajde baća u katane,
dosta piti, dosta jesti,
za krajcaru kurcovati!
Do kraja treće decenije 19. veka prostitucija je u znatnoj meri bila izvan kontrole lokalne vlasti, ali je 1827. g. Matijas Los, somborski gradski fizik (lekar), predložio Magistratu da prostitutke dobiju status zaposlenih osoba, sa pravima koja iz tog statusa proizilaze, a pre svega da bude utvrđena obaveza redovnog lekarskog pregleda, čije je troškove snosila gradska uprava. Prostitutke su od tada redovno išle na lekarske preglede, a vlasti su zahtevale da se takvim pregledima podvrgnu i devojke ili žene koje su dolazile sa strane i radile u gostionicama i čardama kraj puteva, izvan grada (obično su imale između 16 i 25 godina). Tako su 1835. g. somborske gradske vlasti naredile lekarsku kontrolu 13 devojaka, među kojima su tri bile zaražene, a 1841. g. pregledano je 15 prostitutki, od kojih su tri radile u javnoj kući Antonija Radića, simbolično nazvanoj “Kod tri ruže”, a preostale su bile zaposlene u čardama i krčmama (sedam prostitutki bilo je zdravo, a osam zaraženo veneričnim bolestima). U gradu je i 1868. g. bilo 15 registrovanih prostitutki, ali ovaj broj se svakako uvećava nezvaničnom prostitucijom, koja je bila raširena čak i u poznatijim somborskim gostionicama (1910. g. podignuta je tužba protiv vlasnika gostionice „Kod ratara“ jer su se njegove konobarice, povremeno, nedozvoljeno bavile prostitucijom, čime je nelojalno konkurisao ostalim birtašima i kućama koje su imale zvaničnu dozvolu za držanje prostitutki). Svaka prostitutka imala je svoju radnu knjižicu u kojoj su beleženi lekarski pregledi i eventualna lečenja.
Sombor je, kao dobro uređena varoš, imao i svoje gradske pravilnike o prostituciji i radu javnih kuća, pa je „Pravilnik o javnim kućama i bludničenju“ donet 1869, a zamenjen je novim 1891. godine. Njima su vrlo precizno određeni uslovi rada lokalnih javnih kuća, a jedno od najstrožih pravila bilo je da se u ovdašnjim bordelima ne sme točiti alkohol. Prostitucija u to vreme nije predstavljala krivično delo, osim u slučaju kada bi prostitutka širila venerične bolesti, posebno ako bi njima zarazila vojnike, stoga je mladim vojnicima savetovano „da se klone besramnih žena, jer one odnose novac i čast, a donose teško izlečive bolesti“. Između dva svetska rata, u vreme Kraljevine Jugoslavije, postojao je u Somboru Gradski statut o prostituciji, koji je usvojen 1933. godine.
Početkom 20. veka najpoznatiji je bio kupleraj Kod Dike”, koji se nalazio u samom središtu grada, u nekadašnjoj Tunerovoj ili Galeovoj kući, gde je ranije bila smeštena prva somborska apoteka (danas je u ovoj zgradi Galerija Milan Konjović). Javna kuća za imućnu gospodu nalazila se i u Lastinoj ulici (danas Jožefa Flozbergera), manje imućni Somborci odlazili su u Jorgovansku, a oni najsiromašniji išli su u Vojničku ulicu. Postojala je i posebna vrsta polu-prostitucije, takozvane “ceharice”, koje su po gostionicama pravile društvo otmenoj gospodi pri piću, uz mogućnost nastavka druženja. Da je grad držao do zaštite ovdašnjih bordela govori i činjenica da je 1924. g. izvesnoj Heleni Pereldik odbijen zahtev za otvaranje nove javne kuće u Somboru.
Neposredno po oslobođenju Sombora u Drugom svetskom ratu partizanske vlasti su, u duhu novog vremena i ideologije, naredile da ovdašnje bludnice i prostitutke budu ošišane do glave i poslate u okolna sela, u prve zemljoradničke zadruge, na posao muže krava. Ipak, prostitucija nije ugašena, pa je jedna od ilegalnih posleratnih javnih kuća radila u Pariskoj ulici (kuća br. 5), a povremeno se javljala i u hotelu „Sloboda“. O tome je, krajem šezdesetih godina 20. veka, objavljen niz natpisa u beogradskim „Večernjim novostima“, zbog čega je njihov somborski dopisnik 1969. g. bio isključen iz Aktiva novinara Sombora i Apatina.
M.S.
