DAMARI RAVNICE,  Književnost

SEMPER IDEM (Odlomak o deda Adolfu)

Deda Adolf nije više deda Adolf. Obratio mi se „kanda besedi s konja“ (rekla bi tetka Paulina).

– Od danas nisam više deda Adolf. Je l’ ti jasno?

Pitam ga, ako nije moj deda, ko je onda?

– Ostajem i da­lje tvoj deda, ali odsad ne smeš da me oslovljavaš sa Adolf. Verstehst du? Nur Großpapa, ohne Adolf! – ljuti se, gunđa.

Trudim se da pokažem kako sve razumem, premda ništa ne razumem.

– Mogu da te oslovljavam kako ti hoćeš, ali ne mogu da kažem samo deda kad pričam o tebi. Neće se znati na kog dedu mislim.

Uzalud se tru­dim, i dalje je jako nabrušen:

– Ja sam ti jedini deda. Na kog drugog bi mogao da misliš? Sve je jasno, ne pravi se lud. Verstehst du?

– Na dedu Josefa – kažem hrabro.

Deda se malo čudi, malo ljuti, pomešano.

– On je mrtav. Zaboga!

Htedoh da odvratim – „ne sasvim“, ali sam se u zadnji čas pre­domislio. Ne vredi sa dedom raspravljati, kad nešto uvrti sebi u gla­vu. On možda nije više Adolf, ali zasigurno je ostao Zajdner. Moja majka je često govorila: „ Svi Zajdneri su tvrdoglave mazge. Ako utu­ve nešto u glavu, to više iz nje ne izvuku ni četiri konja debela“.

Đorđe Lebović kao dečak u Somboru, 1934. god.

Nije samo meni zabranio da ga oslovljavam po imenu. Svim svo­jim poznanicima iz Dedinog sokaka i okoline izdao je slično naređe­nje.

– Pa kako da te zovemo?  – pitale su komšije.

– Zovite me Šušumi­ga, ako vam se to sviđa, samo ne Adolf – odgovarao je deda.

Kom­šije su ga poslušale, pa su ga svi oslovljavali sa „Šušumiga“. Dedi svejedno, njemu je važno da više ni za koga nije Adolf, a nekada je bio ponosan na svoje ime. Govorio je da ono potiče od nemačkog „Edelwolf“ što znači „plemeniti vuk“. Onda se pojavio jedan drugi i drukčiji Adolf, koga moj deda nije mogao da smisli.

– Kakav idiot! Uvaliće ceo svet u bedu i nesreću – praskao je po ceo dan.

Nikada ga nije nazivao pravim imenom i prezimenom. Bio je kreten, idiot, de­dak, imbecil, klajnbirgerski ćifta, palanački polusvet, provincijski šljam, a u najboljem slučaju her Šiklgruber.

– Naći će se valjda neko da smakne tog zlotvora, pre nego što on smakne sve nas.

Nije se na­šao niko. Adolf (onaj drugi) postajao je sve moćniji, sve silniji i sve opasniji.

– Ljudi bez pameti, kad su najjači, tad su i najgori – upozo­ravao je deda, sve odreda.

Niko ga nije shvatao ozbiljno, navodno, va­zda je bio sklon preterivanjima. Po varoši se pročulo da deda ispod postelje drži noćni sud u obliku Firerove glave.

– Kad napunim tu po­sudu – pričao je svima – konačno će biti nekog sadržaja u njegovoj šupljoj tintari.

U somborskim jevrejskim krugovima mnogi su smatrali da je moj deda nastran čovek. Govorili su za njega da je zanesenjak kome je samoljublje uda­rilo u glavu, a sumnjičavi su tvrdili da ga je njegova Švabica začara­la i otuđila od Jevrejstva, dok su vernici smatrali da je bezbožnik, ko­ji je samog sebe lišio mogućnosti da umre spokojan i utešen. Deda nije mnogo mario za te glasine. Potpuno se osamio, nije odlazio u va­roš, u posete, u kafane, u sinagogu na velike praznike, jedino je po­sećivao birtiju u Mračnom sokaku (tako sam nazivao obližnju ulicu u kojoj su sve sijalice bile porazbijane). Tu su uglavnom svraćali bašto­vani i paori, a moj se deda s njima se barabario. Tetka Elizabeta mu je to zamerala:

– Ti ljudi nisu u tvom rangu –  govorila mu molećivo.

– Šta im fali? I paori su ljudi, sto puta bolji od štucera i kaćiperki što pazare u tvom mode salonu – uzvraćao je deda prkosno.

Počeo je i da se oblači kao paori: somotske pantalone i bela košulja od kudelje, na bosim nogama papuče, a u hladnije vreme opaklija, na glavi šuba­ra, a na nogama klompe napunjene slamom. Kada nije kopao u ba­šti, kalemio voćke ili prskao vinovu lozu, sedeo je pored radio-apara­ta marke „Orion“ (dar sina Matije za šezdeseti rođendan), slušajući Radio Berlin. Po nekoliko puta na dan slušao je Firerove govore, ko­je je nemački radio neprestano ponavljao.

– Ako želim da pobedim ne­prijatelja – govorio je deda – treba da znam šta misli, koja mu je pa­met i koje su mu namere.

Jedne nedelje, u februaru, Firer je tulio čitavo prepodne. Deda se nije odvajao od radio-aparata. Posle ručka, obukao je stajaće odelo i belu košulju, vezao mašnu i izglancao cipele.

– Kuda se spremaš? – pitala je baka Laura.

– U varoš – glasio je odgovor.

– U to doba? – čudi­la se baka.

– Uvek idem u varoš u to doba – promumlao je deda i otišao.

Baka se zabrinula, ali preda mnom se pravila kao da joj je mi­lo što je deda konačno otišao među svet.

– Potpuno je otpao od ljudi – rekla je – a to nije zdravo, tako se brže stari.

Deda se vratio tek uveče, zlovoljan i namršten, ,,kanda će mu kiša s čela udariti”, što bi rekla baka Laura, ali ovog puta nije to rekla, već je upitala:

– Kako si se proveo?

– Kako može da se provede normalan čovek među gomilom buda­la – uzvratio je deda, a baka više ništa nije pitala.

Posle toga, deda je bar jednom dnevno odlazio u varoš. Ako je to bilo pre podne, išao bi u kafanu „Beograd“ u kojoj su se okuplja­li, poslovni ljudi, novinari, umetnici i besposličari. Po podne bi sedeo u „Slonu“ stecištu zanatlija i sitnih trgovaca, dok bi uveče bio gost u elitnom kafeu hotela „Sloboda“, omiljenom sastajalištu imućnijih me­štana. Ostatak dana provodio je pored radio-aparata ili čitajući novine.

Somborska glavna ulica tridesetih godina 20. veka (u levom uglu je kafana “Beograd”, u prizemlju zdanja Srpske čitaonice”)

Proleće je te godine banulo iznenada. Trešnje su procvetale rani­je nego inače, a narcisi su prekrili našu baštu žutim pokrovom. Deda ništa od toga nije primetio. Baka se ozbiljno zabrinula a ja sam je umirio, rekao sam da je deda sigurno zauzet raznim važnim poslovi­ma, pa ne može da se bavi kojekakvim sitnicama. Baka je pitala, ko­ji su to „važni poslovi“, a ja sam obećao da ću saznati. Mnogo brže sam saznao nego što sam očekivao.

Stajali smo na velikom odmoru iza nužnika, grejali smo se na ra­nom proletnjem suncu. Čaruga upita:

– Je istina da je tvoj deda stuk­nuo pameću?

– Od koga si to čuo?

– Od ćaleta.

Ako je tata Čaruga nešto načuo, pomislih, onda o tome već cela jevrejska čaršija bruji. Zamolio sam Kapija, da kod svog oca proveri o čemu se radi. Kafana je bila „stalno radno mesto“ tate Kapolnaija i znao je kako čaršija diše. Već sutradan Kapi mi je podneo opširan iz­veštaj. Po varoši se pripovedalo da je mom dedi došao sus, pa sad di­že bunu protiv Švaba. Obilazio je kafane, presretao prijatelje i pozna­nike ubeđivao ih, da se udruže i naoružaju kako bi bili spremni da se odbrane od nacističkog nasilja i pogroma. Svima je dojadio čitanjem odlomaka iz Firerovih govora. Uzalud su ga umirivali da su to samo prazne pretnje, da pas koji laje ne ujeda, i da će tog lajavca Englezi časkom oduvati ukoliko se otrgne s lanca. Deda je i dalje terao svo­je. Ljudi su govorili da je „nudnik“, počeli su da ga izbegavaju, a vi­še ga niko nije pozivao u kuću, plašeći se da ne napravi neki ispad.

Glasine su stigle i do „zglave ljudi“ iz somborske Jevrejske veroispovedne opštine. Pozvali su dedu na razgovor. Prisutni su bili svi zvaničnici sa „rosekolom“ na čelu. Upozorili su dedu, pristojno i dobronamerno da prestane sa huškanjem protiv Nemaca, jer bi takvo ponašanje moglo imati veoma rđave posledice po našu nejaku zajednicu. Deda ih je, na­vodno, sve odreda, sa „rosekolom” na čelu, poslao u P.M. Pre ne­go što je tresnuo vratima, rekao je, opet navodno:

– Mogli bismo da budemo vukovi, a vi nas terate da blejimo k’o ovce.

Zdanje somborske sinagoge (u sredini slike) i Jevrejske crkvene opštine (pored sinagoge) u Sinagoginom sokaku, tridesetih godina 20. veka

Pitao sam teču Stevana šta on misli o tome. Odgovorio mi je:

– Uko­liko im se ne sviđa šta tvoj deda govori, neka ga ubede da nije u pra­vu, ako mogu.

– Oni kažu da ne mogu s njim izaći na kraj jer je lud.

– Njima je teško da izađu na kraj s jednim ludakom, zamisli, ka­ko je tvom dedi pored svih njih. Zapisao sam tu misao u „svaštaru“ (biće mi potrebna, kad-tad, zaključio sam).

Kad se već činilo da je deda ostao potpuno usamljen u nastoja­nju da organizuje otpor protiv svog mrskog imenjaka, našao se, ipak, jedan istomišljenik: Doktor Tibor, lekar opšte prakse i najbolji dijag­nostičar u varoši. U svom otvorenom kabrioletu zastarelog tipa, dižu­ći nepodnošljivu buku, danonoćno je obilazio svoje pacijente, pa se svima činilo da nikada i ne spava. Ne izlazeći iz svog prepotopskog vozila i ne gaseći brektavi motor, dovikivao se sa pacijentima, traže­ći od njih sažete izveštaje o temperaturi, mokraći i stolici, koristeći pri tome najvulgarniji rečnik, što je kod varoških „čistunica“ izazivalo pra­ve šokove.

– Jesi li se prosrao? –  ili – Imaš li još sraćku? – grmeo je s ulice, u ranu zoru, u podne, ili usred noći.

Niko se u čaršiji nije začudio što je baš on ušao u komplot s mojim dedom jer su ga sma­trali za čudaka, a mnogi su otvoreno govorili, da je „mokrom čara­pom fisnut“.

Deda je bez uspeha nastojao da proširi krug zaverenika, a onda je rekao svom novom pajtašu doktoru Tiboru:

–  Obratiću se Srbima. Oni su hrabar narod, ne podnose nepravdu i nasilnike, oni će me razume­ti.

Nije išlo. Naše komšije su govorile: „Ta mant’e se švapski’ ujdur­mi, ili, „ne pleti se, k’o muva u balegu“. Ipak, jedan im se pridružio: nekakav Bećin. Zvani „Beca Bum“. Samotnjak i neženja, koji je ži­veo od ručne proizvodnje kapisli, prskajućih žabica i „raketli“ za deč­je igre i svetkovine. Tako se broj zaverenika popeo na tri: po jedan Jevrejin, Mađar i Srbin. Teča Stevan je povodom toga rekao:

– Sad bar znam na koga Hitler misli, kad govori o međunarodnoj zaveri protiv Nemačke.

Somborski Bajski sokak (današnja Vojvođanska ulica) na koju je izlazio Živanovićev sokak (današnja ul. Ivana Milutinovića) u kojoj je stanovao Adolf Zajdner, deda po majci Đorđa Lebovića (fotografija s početka 20. veka)

Međunarodni zaverenici od naoružanja su posedovali: dedin para­belum zaostao iz rata, doktorovu lovačku „duplonku“ i eksplozivne na­prave Bece Buma (neodređene efikasnosti). Sastajali su se dva do tri puta nedeljno, i to uglavnom kod dede, igrali preferans, mezetili šun­ke sa kiselim paprikama i pili domaću ružicu, „što penu preseca i sve varnice baca“, kako reče Beca Bum.

Baš tih dana rodila je tetka Elizabeta sina Đorđa, a mi smo na filmskom žurnalu gledali kako nemačke trupe marširaju ulicama Pra­ga.

– Približavaju se, rekao je deda. (Bivši Adolf.)

 

[Odlomak iz romana “Semper idem” Đorđa Lebovića]

 

 

 

 

2 Komentara

    • Milan Stepanović

      I sa mojim školskim znanjem nemačkog primetio sam tu grešku u knjizi, ali nisam hteo da je ispravljam. Ipak, kad vidim da ima reagovanja, učinio sam to, pa Vam se zahvaljujem na ispravci.

Odgovorite Jancok Otkaži

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.