U vreme zakonskih prosvetnih reformi i preuređenja srpskog školstva u Austrougarskoj, nastavnik i pedagog somborske Srpske učiteljske škole (Preparandije) Nikola Vukićević (Sombor, 1830 – Sombor, 1910), koji će duže od 30 godina biti i upravnik ove najstarije škole za obrazovanje srpskih učitelja, zdušno je pomagao uspostavu prvih školskih ustanova u kneževini Crnoj Gori.
Kada je 1869. g. osnovana Bogoslovija na Cetinju, crnogorski knez Nikola I je, na predlog prote Rajevskog iz ruskog poslanstva u Beču, na mesto glavnog školskog nadzornika i rektora Bogoslovije postavio Milana Kostića (rodom iz sela Sivca kraj Sombora), svršenog pravnika i bogoslova sa Kijevske duhovne akademije. Rajevski je Kostiću predložio i da pozove Nikolu Vukićevića da mu pomogne u pripremama za otvaranje Bogoslovije. Vukićević se rado odazvao tom pozivu i izradio je Nacrt nastavnog plana i programa, koji je iskorišćen pri izradi crnogorskog školskog ustava i „učevnog plana“. Svojim iskustvom i savetima Vukićević je znatno pomogao i u rešavanju drugih školskih pitanja.
U leto 1870. g. Kostić je obavestio Nikolu Vukićevića da na Cetinju priređuje tečaj za crnogorske učitelje, sličan nekadašnjim Vukićevićevim somborskim tečajevima, pa ga moli da mu pošalje neka spomoćna sredstva i raspituje se da li osim Natoševićeve dve knjige („Uputstva za predavanje bukvara“ i „Kratkog uputstva za učitelje“) postoji i još neko uputstvo za ostale razrede ili metodika koja bi mogla da bude korištena prilikom tečaja. Ujedno, Kostić je zamolio Vukićevića da mu pošalje po 30 primeraka svojih knjiga za nastavu nauke hrišćanske („Izjasnenija svete liturgije“ i „Spomoćna knjiga za razjasnavanje crkvenog pojanja“), što je Vukićević i učinio.
Kada je Ministarstvo prosvete Kneževine Srbije 1868. g. raspisalo „stečaj“ (konkurs) za novi srpski bukvar, dr Đorđe Natošević, nadzornik svih srpskih veroispovednih i narodnih škola na prostoru Karlovačke mitropolije (kasnije će se na tom položaju, punih 16 godina, nalaziti i Nikola Vukićević), sastavio je svoj predlog bukvara sa čitankom i poslao ga je Nikoli Vukićeviću, sa željom da pripravnička družina „Venac“ Srpske učiteljske škole u Somboru (družinu su činili mladići koji su se isticali svojim znanjem i obrazovanjem), a po Vukićevićevim uputstvima i pod njegovim nadzorom, preustroji taj rukopis na tri načina (za škole u Srbiji, Crnoj Gori i Ugarskoj), i da tako prerađene rukopise srpskog bukvara pošalju prosvetnim vlastima ove tri države. Ministarstvo prosvete Kneževine Srbije nagradilo je ovaj bukvar sa 50 dukata i objavilo ga, uz neznatne izmene, 1870. g. u Beogradu, u dve knjižice („Bukvar za osnovne srpske škole“ i „Čitančica uz bukvar za osnovne srpske škole“). I rukopis koji je poslat u Crnu Goru prihvaćen je kao zvaničan bukvar za crnogorske osnovne škole, za koje je, pod nazivom „Bukvar sa čitančicom za škole u Crnoj Gori“, štampan 1870. i 1871. g. u Beču, u dva izdanja i u tiražu od po dve hiljade primeraka. Prvi tabaci podeljeni su crnogorskim učiteljima na već pomenutom tečaju koji je, uz preporuke i uputstva Nikole Vukićevića, priredio Milan Kostić, upravitelj Bogoslovije na Cetinju („I već na održanim kursevima na Cetinju god. 1870. posle Petrov-dne, dobili su slušaoci i prve tabake toga bukvara i odmah po njima počeli učiti, kako se predaju bukvarske nauke… I tako je time udaren prvi temelj docnijem razvitku škola crnogorskih.“).
Na ovom bukvaru pismenosti su se učili i odrasli Crnogorci i perjanici iz okruženja kneza Nikole, a među njima i vojvoda Marko Miljanov, kasnije pisac poznate knjige „Primjeri čojstva i junaštva“, koji navodi da ga je knez Nikola učio da čita i piše iz ovog bukvara. U čestitki koju je, povodom 40-godišnjice prosvetnog rada, poslao Vukićeviću 1893. godine, Marko Miljanov kaže: „Dični i vredni Srbine Nikola Vukićeviću, primi i moju toplu zahvalu na „Bukvaru“, koji si darovao crnogorskim školama, te iz kojega naučih čitati i pisati, što mi danas valja više no britka sablja, hvala ti do neba“.
Za ovu svesrdnu pomoć školama u Crnoj Gori, na predlog Milana Kostića, knez Nikola Petrović odlikovao je Nikolu Vukićevića u leto 1870. g. Krstom kavaljerskog ordena knjaza Danila I za nezavisnost Crne Gore III stepena (orden se dodeljivao stranim državljanima za usluge, radove i otkrića u oblasti umetnosti i nauke). U ukazu o dodeli ordena, koji je svojeručno potpisao crnogorski knez Nikola Petrović, zapisano je: „Божiомъ милости Мьi Николай I князъ црногорскiй и брдскiй. Господину Николи Вукичевићу професору приправничког учитељског завода у Сомбору. За особите услуге Ваше на књижевном и просвјетном пољу, нашли смо се побуђени одликовати Вас Орденом IIIог Степена Княза Данила I, установлѣнимь за независность Црне горе, коега Вам знакове овим спроводимо. На Цетињу 30. Јулија 1870. Князъ Црногорскiй Николай“.
Mada će kasnije dobiti i srpski kraljevski orden Svetog Save IV stepena, crnogorski orden Vukićević će decenijama, sve do smrti, nositi u svim zvaničnim prilikama i nema njegove fotografije na kojoj se ovaj orden ne nalazi okačen na levoj strani grudi, a pri nabrajanju svojih brojnih zvaničnih i počasnih dužnosti i zvanja, uvek će pisati i: posednik knjaževsko crnogorskog ordena Danilovog III stepena.
Milan Stepanović
