PAORSKA KOLA

Zaprežna ili paorska kola, koja su ponegde nazivana i taljige (mada su taljige kola manje nosivosti), bila su sastavni deo svakog paorskog, odnosno zemljoradničkog domaćinstva u Bačkoj. Bez paorskih kola bilo bi nemoguće osnovno funkcionisanje poljoprivrednog gazdinstva, bilo da je malo ili veliko. Tip paorskih kola, načinjen od drveta i gvožđa, kakav je korišćen na prostoru Vojvodine, javlja se ovde krajem 18. i početkom 19. veka, zahvaljujući uticaju doseljenih podunavskih Nemaca, Mađara i Slovaka.

Paorska kola pravili su kolari, uz pomoć kovača i trakslera (drvostrugar). Kolari su izrađivali i sastavljali drvene delove, pa su tako sastavljena kola nosili kod kovača na okivanje, posle čega su traksleri strugali glave za okove, ukrase i šare (najveću zaradu na izradi kola imali su kovači, kojima je pripadalo 2/3 iznosa od prodatih kola, uz obavezu da prevezu kola na vašar ili do kupca). Za celokupnu izradu jednih kola trebalo je po nekoliko sedmica rada. Kolar je za različite delove kola upotrebljavao više vrsta suvog drveta (najviše bagrem, ali i orah, hrast, bukvu, brest i jasen).

Svaka paorska kola imala su gornji i donji deo. U gornji su spadale prednje i zadnje šarage, dvoje lotra, četiri levče i pod, a donji deo se sastojao od prednjeg i zadnjeg trapa, spojenih dugom i oblom drvenom osovinom. Za svaki, pa i najmanji deo paorskih kola, u okolini Sombora postajali su nazivi:

– Prednji trap ili štel (prednji deo kola, odnosno osovina sa točkovima, krakovima i jarmacem);
– Zadnji trap (zadnji točkovi sa osovinom i krakovima);
– Srčanica (jaka obla greda-osovina, koja spaja prednji i zadnji trap);
– Osovine za točkove (ranije drvene, posle gvozdene);
– Jastuci (drvene obloge sa donje i gornje strane duž cele osovine);
– Obrtanj koji leži nad jastukom, spojen velikim klinom sa srčanicom;
– Tenger (paralelne gvozdene šipke kojima je osovina pričvršćena za trap);
– Štecla ili tuljak (gvozden obruč na osovini koji je stavljan nakon točka), a za kojim su stavljani levča, potega i čivija;
– Levča (po jedna na svaki točak, a razlikovale su se „segedinska“ i „sremačka“ levča)
– Šeputka (prstenast završetak gvozdene levče);
– Kvrča (povijen deo levče);
– Naplaci (drven okvir točka);
– Glava točka;
– Žbice (paoci, drvene šipke koje se zrakasto razilaze od glave točka i spajaju je sa naplacima);
– Krakovi (ili škare, pomoću kojih se pokreću točkovi), u sklopu kojih se nalaze ruda za koju se privezuju konji;
– Jarmac (vodoravna motka iz jednog komada pričvršćena za krakove i za rudu);
– Ždrepčanici (drvena motka zakačena za jarmac, sa gvozdenim alkama za koje se pomoću lanaca ili štrangi od kanapa kače konjski amovi);
– Gužva (ili „perec“) koja vezuje ždrepčanike za jarmac;
– Potege (naprave podešene za nogu pri penjanju u kola);
– Lotre ili stranice (okvir kola) na dve ili tri struke (vodoravne grede kojima su pričvršćene uspravne letve, tzv. karle);
– Podložanj (daska koja drži lotre sa obe strane);
– Šarage (prednje, kopčama pričvršćene za lotre, i zadnje, koje su duže i šire, sa lancima);
– Krajnjaci (ivično uspravno drvo na šaragama);
– Strukovi (vodoravno drvo na šaragama);
– Sic (sedište), kopčama zakačeno za gornji deo lotri i lesa (dno kola);
– Pataška za kandžiju (bič).

Postojala su kraća i duža paorska kola. Manja kola bila su dužine sedam šuva (oko 200 cm), a korišćena su za prevoz tereta do 1.000 kg težine. Uobičajena dužina većih kola bila je 11 šuva (oko 320 cm), a visina lotri (stranica) bila je oko 60 cm. Stranice kola su, u vreme poljoprivrednih radova i prevoza letine i kabastog tereta, ojačavana sa strane tzv. „pomoćnicama“, spreda i pozadi „čatlovima“, a da se ne bi tovar rasuo pričvršćivan je pajvanima. Jedna veća kola težila su oko 450 kg, a njihova nosivost bila je od 1.300 do 2.000 kg. Kola su prodavana na velikim godišnjim vašarima u svim većim selima i varošicama po Vojvodini, Baranji i Slavoniji.

Ovim kolima je prevoženo sve – snoplje žita sa njive na guvno radi vršidbe, seno, slama, klipovi kukuruza, kukuruzovina, vreža (bundeve, lubenice, dinje), džakovi žita u mlin, bačve sa vinom, stajno đubrivo… S njima se išlo na pijacu i na vašar, bilo kao prodavac, bilo kao kupac (a najčešće i jedno i drugo), sa salaša se njima dolazilo nedeljom u varoš i u crkvu, odlazilo se u svatove, u posete, na prela, pa i u ratove. Uprezan je u kola obično jedan, a po potrebi, zavisno od tereta, i po dva konja, ali uprezani su, posebno u prvoj polovini 19. veka, i volovi.

O paorskim kolima ispevana je u Bačkoj i pesma “Čija kola klepeću sokakom” (Čija kola, čija kola klepeću sokakom / to su naša, to su naša, idu sa salaša. / Šta se ono, šta se ono iz daleka praši / to su naši, to su naši najbolji čilaši).

[“Čija kola klepeću sokakom” – Živojin Jergić]

Bogatija domaćinstva i veleposednici imali bi, uz paorska kola, i svoja mala laka kola (čeze), pa i kućni fijaker. Pojavom špeditera, sa gumenim tokovima, paorska kola su polako izlazila iz upotrebe, ali su u mnogim vojvođanskim selima i varošicama, a posebno na salašima, korišćena sve druge polovine 20. veka. I danas stara paorska kola poseduje još znatan broj salaških i seoskih domaćinstava u Vojvodini, ali ih mahom drži kao podsećanje na nekadašnje vreme i svoje pretke, a neretko se, sređena i prelakirana, koriste kao ukras ili postolje za cveće.

Milan Stepanović