RAVNIČARSKI DIVANI,  Tradicija

ORANJE U SOMBORSKOM ATARU

U somborskom ataru, kao, uostalom, i po celoj Bačkoj, pred jesenju setvu oralo se dva ili tri puta, a pred prolećnu jedanput ili dvaput, zavisno od vrste i valjanosti zemlje. Prvo oranje bilo je ubrzo nakon žetve, a grumenje zemlje koje bi ralo izbacilo u prvom oranju bilo bi izloženo suncu, kiši, preko zime i mrazevima, pa bi se u drugom oranju lakše drobilo i sitnilo. Dva ili tri oranja bila su neophodna zato što su ralo ili drveni plug samo parali, ali ne i prevrtali zemlju. Zemlja je orana ralicom sa gvozdenim raonikom na vrhu i drvenim plugom, tzv. „pemcem“, gde je samo crtalo bilo metalno (prvobitni plugovi, početkom 18. veka, bili su potpuno od drveta, a od prvih naseljavanja Nemaca, početkom druge polovine 18. veka, i u somborsku okolinu stigli su savremeniji plugovi sa gvozdenim raonikom i crtalom). Oranje je bilo dosta plitko (svega šest do osam, najviše deset cm) i sa širokom brazdom, a da bi oranje bilo valjano trebalo je orati najmanje šest do sedam palaca dubine (15 do 18 cm). Njive je pre sejanja trebalo orati duboko kako bi zemlja bila mekana i šuplja, i kako bi seme došlo najmanje tri prsta pod zemlju (tada bi iz jednog zrna i više stabljika izraslo). Tek krajem XIX veka gvozden plug je postepeno potisnuo drven (na somborskim salašima još su 1872. g. bila 952 drvena i samo 103 gvozdena pluga), a najtraženiji gvozdeni plugovi bili su iz nemačkih radionica, odnosno fabrika Rudolfa Saka ili Braće Eberhard (kasnije su korišćeni i dobri gvozdeni plugovi koji su pravljeni u radionicama i fabrikama okolnih varošica Crvenke i Kule).

Drveni plug
Drveni plug, 18. vek

Drveni plugovi sa metalnim delovima
Plug s početka 20. veka
Poptuno metalni plug iz prve polovine 20. veka

Delovi pluga nazivani su gredelj, ručica, daska, raonik, crtalo, taban, kolečka i rudica.

Plug su vukli volovi (najčešće podolci), a kasnije i konji. Jaram za volove pravljen je od mekšeg drveta (oraha, lipe, jasena ili vrbe) kako ne bi volovima nažuljao vrat (tvrdo i teško drvo, poput bagrema i duda, nije bilo pogodno za jaram jer je žuljalo volove, a i lakše se cepalo). Kako je zemljište bilo masno, ali i veoma nabijeno, zbog nedostatka đubrenja nije postajalo rastresito, pa je oranje bilo otežano. U završnim napomenama popisa iz 1720. g. zabeleženo je da je položaj somborske zemlje dobar, ali da je teško obradiva, pa je za preoravanje u jednom jarmu potrebno šest do osam volova (sex vel oscto bobus elaboratas). Volovi su uprezani tako da su napred bili upregnuti slabiji, u sredini volovi učeni za vuču, a pred plugom najsnažniji, koji su držali pravac krajevima.

Oranje sa volovima, početak 20. veka
Rajko Šiđanski, somborski salašar iz progradskog salaškog naselja Žarkovca, ore sa volovima 1970. god.

Oranje sa konjima, prva polovina 20. veka

Razlikovalo se oranje „na stuk“ (naor) i „na razor“. Kada se zaore na sredini njive, to se zvalo oranje „na stuk“ (negde još i „zamet“ ili „stušnica“), a kada se počinjalo od ivice njive, onda je to bilo oranje „na razor“ ili „na ais“. Obično se jedne godine oralo na stuk, a druge na razor. Ovakav način oranja primenjivao se da se na međi njive prema susedu ne bi nabacalo isuviše zemlje. Prilikom oranja, kada je orač počinjao sa ivice njive (na razor), završavajući prvu brazdu, podizao je plug („išao badava“) i na paralelnoj strani, na drugoj ivici njive, nastavljao je oranje. Razmak između dva uzorana dela zvao se uvratina, koja se stalno smanjivala, dok na kraju orač ne stigne na sredinu njive. Orući na stuk, orač je počinjao od sredine njive, jedne godine skrećući desno, a druge levo. Za oranje jednog starog jutra (2.000 kv. hvati) bilo je potrebno od 11 do 12 časova rada.

Orač (Sava Stojkov, ulje na platnu, 2012)

Zemlja se posle oranja, kao i nakon setve, vlačila (drobila, usitnjavala, drljala) drljačom i ravnala branom (posebno je bilo važno da zemlja ostane rastresita i dobro isitnjena pre setve da bi pokrila posejano seme i omogućila mu klijanje, kao i da bi ga štitila od poljskih štetočina ili smrzavanja tokom zime). Drljače su prvobitno bile načinjene od prepletenog pruća sa drvenim klincima u četiri reda, a kasnije su im dodavane gvozdene karike i šiljci (bećarac je pevao: Moj dilbere, što si mi se sroz’o,/ K’o da si se na drljači voz’o). Prezime Drljačin, koje je krajem dvadesetih godina XVIII veka zabeleženo među stanovnicima sela Baračke, a nakon preseljenja Baračana na nekadašnju militarsku pustaru Stanišić i među stanovnicima istoimenog sela (gde Drljačini žive i danas), verovatno ukazuje na potomke zanatlije koji je pravio drljače. Brane su, takođe, pravljene od prepletenog pruća (trnja ili trnjine) divljih šljivika koje je kupovano po Slavoniji i Bosni. Nisu bile dugotrajne i služile su najviše godinu dana. Staparci su bili čuveni „branjašari“, pa je većina salašara brane nabavljala od njih. Gvozdene brane ušle su u upotrebu oko 1895. godine.

Prvi traktori koji su orali i drljali njive u somborskom ataru pojavili su se na velikim posedima tek tridesetih godina 20. veka.

Prvi traktori
Današnje oranje

Milan Stepanović

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.