Sve do kraja 19. veka paorske kuće u Somboru (a to su mahom kuće ruralne arhitekture u četiri somborska predgrađa i na somborskim salašima) imale su ognjište, koje je, vekovima unatrag, predstavljalo srce kuće. Nalazilo se u središnjoj prostoriji (kujni) i obično je bilo otvorenog tipa (tek znatno kasnije ognjišta su bila poluotvorena). Nad otvorenim ognjištem nije bilo tavanice, već se nalazio otvor, koji se postupno sužavao naviše, prelazeći u odžak (dimnjak).
Iza ognjišta nalazilo se polukružno udubljenje u kojem su bile vodoravne letve na koje je stavljano zemljano suđe. Na slemenu (uzdužnoj nosećoj gredi kuće) iznad ognjišta bile su okačene verige, a o njima je visio gvozdenjak (gvozden ili bakarni kotlić sa kalajisanom površinom) u kome je uvek bilo tople vode. O sleme su kačeni žarilo, granilo i lopata. Kuvalo se na sadžaku (gvozdenom tronošcu koji je stavljan iznad vatre).
Vatra na ognjištu je paljena udarom kresiva o kremen, pomoću iskre koja je hvatana u trud. Domaći su održavali vatru da se ne ugasi: obično su stavljali veliki panj, zagrtali uveče pepelom, a izjutra razgrtali. Vatra se nije davala komšijama jer se verovalo da to donosi svađu. Ognjište je, inače, od starina imalo kultno značenje, čija je suština bila u verovanju da u njemu obitavaju duše predaka čuvajući potomstvo. Na ognjištu se palio badnjak o Badnjoj večeri, tu se pekla božićna pečenica, a bilo je vezano i za razne rituale (svadbene, magijske – gatanje i vračanje).
Osim za grejanje i kuvanje, vatra sa ognjišta je služila i za osvetljenje u večernjim časovima, a u sobama su korišćeni žiža ili crep (pevalo se: Pali žižu, žeži crep, da vidimo ko je lep). Žiža je bila posuda od lima ili stakla, slična kandilu, i u nju je stavljan plovak (agaščić) u koji je bio uvučen fitilj. Crepom je zvan deo razbijene grnčarije u koju je stavljana istrošena kuhinjska mast ili olaj od bundevinog semena sa malo krpe ili kudelje, uvrnutim u obliku fitilja (tzv. stinjak). Svećama su kuću osvetljavali samo bogatiji salašari ili oni koji su imali dovoljno voska zbog bavljenja pčelarstvom (Somborac Avram Mrazović savetovao je u svojoj knjizi „Rukovodstvo k poljskomu i domaćemu strojeniju“, objavljenoj 1822. godine, da pri dugim večerima, kad i tako sveća, ili crepak goriti mora, mogu se od vrbovog i ivovog pruća za potrebu kućevnu i vinogradarsku košarice a ot rogoza košnice i saćurice plesti…). Inače, prostorija u kojoj se nalazilo ognjište bila je po pravilu crna od čađi i nepovoljna za život (zbog toga se spavalo obično u stražnjoj sobi). S obzirom na krovove od trske ognjišta su veoma pažljivo morala da budu ložena i vatra je čuvana do određene jačine.
Kasnije su (od druge polovine 19. veka) u kuhinji, umesto ognjišta, u zidani šporeti, dopunjeni metalnim delovima (plotnom i rernom).
M. S.
1 Komentar
Ignacije
Sleme je glavna greda i na njega se ne kači ništa, osim toga ne može fizički na istom mjestu biti i dimnjak ognjišta i sleđena greda, niti ima potrebe za tako dugim lancem. Taj Odžak je bio odozgo uvek sa krovom, jer se u Odžaku pušilo i žakčuvalo meso i slanina zbog dobre promaje koju muve ne vole. Prostorija ispod Odžaka zvala se pododžak. Iz njega se ložilo i u peć koja je bila u sobi. U njoj se čuvala i ogrižena kukuruzovina kao najčešće gorivo. Na strani na kojoj je ložište za peć, bilo je mesto za kovani tronožac za kuhanje ili pečenje, što je vremenom zamenilo verige. Dim iz peći koja je grejala sobu takođe je izlazio na odžak. Verige su bile otkačene na bagremovu gredu koja nije bila deo krovne konstrukcije.