OBESNA ĆUD BAČKOG PLEMIĆA

O obestima i neobuzdanim ćudima bogate bačke plemićke vlastele pričane su i ostale zapisane mnogobrojne zgode. U drugoj polovini 18. i tokom većeg dela 19. veka bački vlastelini su bili pravi mali kraljevi, posednici desetina hiljada jutara zemlje, sa bogatstvom i prihodima tolikim, da često više ni sami nisu znali šta i koliko imaju.

Jedna o najbogatijih i najuticajnijih bačkih plemićkih porodica bili su pomađareni Bunjevci Latinovići, koji su plemstvo dobili još početkom 18. stoleća. Tokom druge polovine 19. veka u Bačkoj, na ogromnim imanjima u susednim selima Boršod i Kaćmar, 30-tak kilometara severno od Sombora, živeo je bogati, dekadentni i obesni Ivan (Hanzi) Latinović, čukununuk Danila Latinovića, koji je 1719. g. dobio plemstvo od austrijskog cara Karla VI, te praunuk i unuk uticajnih podžupana Bačko-bodroške županije Petra i Ivana Latinovića. Prema podatku iz 1826. god. porodica Latinović imala je zemljišni posed od preko 44.000 jutara (otprilike, toliko je bio i celokupan posed zemljišta u ataru slobodnog i kraljevskog grada Sombora). U svoje vreme Ivan Latinović bio je najbogatiji bački posednik, a Latinovići su jedna od 14 plemićkih porodica čiji je grb naslikan na svodu sale u prizemlju somborskog zdanja Županije, u kome se nalazilo administrativno središte Bačke.

Dr Ede Margalić, umni profesor i neko vreme direktor somborske Državne gimnazije, kasnije univerzitetski profesor, ugledni latinac i slavista, zapisao je u svojim sećanjima nekoliko zgoda u kojima su se manifestovale čudnovate mušice, kako ih Margalić naziva, bogatog bačkog vlastelina.

Jednom prilikom, kada je poverio građevinaru iz Baje da mu podigne veliki ambar na pustari, primetio je da radnici, koji rade na zidanju ambara, jedu samo luk, sirotinjsku slaninu (sapunjaru) i hleb, pa je obećao da će im svakog dana slati vrućeg ovčijeg paprikaša, hleba i vina, ali samo uz uslov da jedu bez noža, viljuške i kašike, a da vino piju iz bureta i to kroz trščanu cev.

Drugi put je naručio da mu se načine gospodske kočije, odredio dan kada moraju da budu gotove, ali da ne stignu ni pre, ni posle, nego baš u dva časa iza ponoći. Kada su kočije, naravno, bile spremne u dogovoreno vreme i donete noću u dva ispred kaštela Latinovića, veoma su se svidele poručiocu, koji je pitao majstora (kolara) za konačnu cenu. Kada je čuo da kočije koštaju 600 forinti Latinović je pobesneo i na pasja kola izgrdio kolara kako on (Latinović) nije gospodin koji će da se vozi na kočijama od 600 forinti, nego da tako lepe kočije vrede barem 1.200 forinti, pa je toliko i izvadio iz kase, dao zabezeknutom kolaru i isterao ga, uvređen „niskom“ cenom (za 600 forinti moglo je tada da se kupi nekoliko jutara zemlje).

Ivan Latinović je, sa mlađim bratom Ilijom, bio ktitor (patron) katoličke crkve u Kaćmaru, ali nakon podizanja nove crkve nije bio sagrađen i nov parohijski dom, pa je kaćmarski sveštenik, posle izvesnog vremena, zamolio mlađeg brata Iliju Latinovića da braća sazidaju i parohijski dom pored crkve. Mlađi brat je uputio sveštenika da o tome popriča sa starijim bratom, koji je dao svoj pristanak, ali uz uslov da, pošto se sveštenik obratio prvo mlađem bratu, a ne njemu, parohijski dom bude sazidan posred bare, koja se nalazila nedaleko od crkve. I naravno, održao je reč. Stotine kola nedeljema su donosile zemlju i nasipale baru, te je na sredini bare, zaista, podignut parohijski dom, koji se nalazio na uzvišici, sa vidnim udubljenjima unaokolo.

Kada je gradonačelnik Baje Hauzer prikupljao sredstva za izgradnju železničke pruge Baja – Novi Sad, Latinović mu je rekao da mu ne pada na pamet da ulaže sredstva u takvo nekoristan poduhvat, ali da gradonačelnik ne bi pomislio kako je bogati plemić cicija, Latinović je izvadio iz ormana i predao mu pregršte raznih akcija, da s njima čini što mu je volja. Ispostavilo se da su akcije vredele nekoliko desetina hiljada forinti, što je bio najveći prilog za izgradnju železničke pruge od Baje do Sombora i od Sombora do Novog Sada.

I na kraju, ostala je zabeležena priča kako je Latinović ugostio jednog peštanskog advokata, koji je došao do njega da naplati kiriju za velik luksuzni stan u kojem su, u Budimpešti, živeli Latinovićeva ćerka i zet. Kada su mu najavili posetu, Latinović je poručio preko sluge da će advokata rado ugostiti na ručku. Na ručku je poslužitelj prvo ponudio jelom gosta, koji je kulturno odbio i rekao da će se poslužiti tek nakon svog uglednog domaćina. Uprkos tome što mu je i domaćin zatim ponovio da se posluži prvi, advokat je odbio i ostao pri svome. Na to je Latinović uzeo od poslužitelja činiju s jelom i preko glave gosta bacio je kroz prozor u dvorište, a  to je ponovio sa još nekoliko sledećih jela. Malo nakon toga domaćin je ustao, uzeo svoju lovačku dvocevku i pred zapanjenim advokatom opalio dve patrone tik iznad glave svog gosta kako bi uplašio vrane sa ambara, čije graktanje ga je ometalo pri ručku. Advokat je pobegao glavom bez obzira, a da ga domaćin nije upitao ko je i radi čega je došao kod njega…

Pričalo se i da je, prilikom druženja sa sebi sličnim plemićima i magnatima, osamdesetih godina 19. veka, Ivan Latinović jedini od njih pripaljivao svoju lulu s najvećom banknotom tog vremena od 100 forinti, koja je vredila 12,5 carskih dukata.

Ekscentrični plemić je do kraja života isterivao svoje mušice, a nastupanjem novih vremena i novih društvenih okolnosti, u kojima je polako ali i potpuno nestao sloj bačkih veleposednika, ostale su samo priče o neponovljivoj obesti jedne dekadentne klase.

M. S.