Retko je ko u istoriji srpskog pesništva tako brzo i snažno uzleteo kao mladi Laza Kostić (1841-1910). Već od prvih njegovih pesama, koje je napisao kao tek stasali mladić, na pragu punoletstva, bilo je jasno da se na nebu nacionalne poezije pojavio nesvakidašnji talenat, koji, za razliku od većine tadašnjih pesnika, ne peva samo poeziju srca i osećanja, već se iza njegovih još mladalačkih stihova nazire neobična snaga duha i mašte, misaonost „umnog ognja i seljenskih studi“. Njegovi prvi stihovi nagoveštavaju buduće velike pesme, koje će se, većinom, pojaviti pre Kostićeve tridesete godine. Umni Milan Kašanin napisao je da „ako je Branko Radičević jutro srpske lirike, Laza Kostić je njeno podne, kao što je Vojislav Ilić njezin suton. Nasuprot Brankovoj čistoti zore, svežini, ozonu, i sustaloj mirnoći Ilićevoj, stoji sijanje, oluja, žega, s prolomima oblaka i munjama poezija Laze Kostića“. Tri njegove rane pesme, objavljene tokom 1860. i 1861. godine, svedoče o toj poetskoj snazi i raskošnoj igri slike i zvuka. Prva („Golub“) objavljena je u 100. broju najstarijeg srpskog književnog časopisa „Srbskij letopis“ (današnji letopis Matice srpske) 1860. godine, druga („Puška“) štampana je iste godine u br. 26 tek pokrenute novosadske „Danice“, a treća („Snove snivam“) u 25. broju istog časopisa 1861. godine. Vredi podsetiti se na ove stihove i uveriti se kako jedan mladić, koji je tek zakoračio u svet poezije, najavljuje svojim stihovima buduće veliko pesničko delo raskošne imaginativne snage i zvukovne ekspresivnosti.
GOLUB
Duša mi je golub beli;
tog goluba držim zato
da mi nosi zlatu pisma
dok je zlato neprodato.
Odneo je jedno pismo
na mekanih, belih leđi’,
tek što, jadan, ne izdanu
pod teretom teških reči.
Odneo je jedno pismo,
dao ga je zlatu mome,
pa je čekô na odgovor
ponosite lepe mome.
Ponosita lepa moma
dugo, vrlo dugo, ćuta,
sad baš da mu ga i dade,
ne bi natrag znao puta.
Spustio se golub beli
na mekane njene grudi
da med crnih gavranovi’
na tom svetu ne zabludi.
[U Pešti, 1860]
PUŠKA
Oko nas se zmije roje,
a nad nama kletve vise,
al’ ne boj se, čedo moje,
dušo moja, ne boj mi se!
Sad od duše pušku gradim,
neka puca preko sveta,
a na nju ću da nasadim
od ljubavi bajoneta.
S otime ću bajonetom
da jurišim na seljenu,
da izbavim jednim šetom
moju diku odnesenu.
A kad bude što će biti,
onda nek mi duša dane,
bajonet ću skinut viti
s moje puške usijane.
Predaću ga u rod mili,
arsenalu onom svetom,
pušku onu srpskoj vili,
s onim istim bajonetom.
[1860]
SNOVE SNIVAM…
Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al’ ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al’ su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al’ nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.
[1860]
M. S.
