Pred sam kraj života Laza Kostić je, za nemački istorijsko-edukativni časopis „Deutsche Revue“ Ričarda Flajšera, pisao svoja politička sećanja. Pisao je neposredno na nemačkom jeziku, a serija njegovih članaka imala je naslov „Iščekivano i dočekano“ („Gewährtes und Bewährtes“). Mada nezavršeni, rukopisi Kostićevih političkih uspomena sačuvani su i ukoričeni zahvaljujući njegovom lekaru dr Radivoju Simonoviću, a preveo ih je Milan Kašanin, početkom druge polovine 20. veka. Osim ostalog, Kostić je u svojim sećanjima opisao i jednu epizodu iz istorije Crne Gore, za koju je doznao u dvorskim krugovima kneza Nikole I, tokom svog sedmogodišnjeg boravka na Cetinju, gde je bio urednik službenih novina „Glas Crnogorca“ (1884-1891). Reč je o susretu prvog crnogorskog svetovnog kneza Danila i ruskog konzula – izaslanika cara Nikolaja I, te o lekciji iz nacionalnog dostojanstva koju je dobio arogantni predstavnik moćne carevine. Svoj otpor ruskoj samovolji knez Danilo je izrazio u tom razgovoru onako kakav je po karakteru i bio – prek, oštar, plahovit, brzomisleći, ironičan, drzak i pomalo ciničan. Epizoda o kojoj je reč odigrala se 1853. g. u Biljardi, na Cetinju, na samom početku Krimskog rata.
[…]
Nemirno je hodao gore-dole, u dokolenicama, Mali Zeko – tako su ga zvali njegovi ljudi, zbog njegovih zelenih očiju i bledog lica – čupkao čas retku bradicu, čas zlatne kićanke na jeleku, i svakog trenutka gledao kroz prozor, kad uđe jedan perjanik i objavi da je konzul na vidiku. Nabrzo zatim ugleda knez gde gost u pratnji kavaza staje pred dvorcem, silazi s konja i ulazi. Dvokrilna vrata se otvoriše i ađutant javi: „Gospodin konzul Milošević“. Čini mi se, tako se zvao; u svakom slučaju bio je srpskog porekla. Naočit čovek, u dobro skrojenoj uniformi.
– Pomozi Bog, Visočanstvo – pozdravi on, poklonivši se.
– Dobro došao gospodine konzule. Sjedite. Što nam dobro nosite?
– Vaistinu, da nije dobro, ne bih se ni trudio da pođem na ovo ne baš udobno putovanje, da dosađujem Vašem Visočanstvu.
– Lijepo. Da čujemo.
– Vi znate, Visočanstvo, da je moj gospodar i vladar, moćni samodržac Rusije, ušao u rat, da našeg zajedničkog dindušmanina, nevernog Turčina, istera iz Evrope i povrati vlast krsta. Ako mu to pođe za rukom…
– Daj Bože, reče Danilo, pogledav uvis.
– …i staro srpsko carstvo će vaskrsnuti. Ali je on već sada mogao učiniti prvi korak i hoće da formalno i svečano prizna Vaše Visočanstvo u knjaževskom dostojanstvu, a Crnu Goru da proglasi i smatra kao suverenu državu. Naloženo mi je da saopštim Vašem Visočanstvu tu najvišu odluku.
– Velika blagonaklonost. Molim Vas da isporučite Njegovom Carskom Veličanstvu moju najodaniju zahvalnost.
– Neću propustiti. S Turcima ćemo biti brzo gotovi, pa će i na drevnoj Aja-Sofiji uskoro opet zasijati krst. Ali su se dva takoreći hrišćanska naroda, u koje je ušao zao duh, digla da budu nekrštenjacima na pomoći protiv sve hrišćanskog cara. Mi ih se, doduše, ne bojimo. Jer šta su svi oni prema velikom Napoleonu i njegovoj velikoj vojsci? Pa ipak ga je Rusija, pomoću Božjom, nadvladala i uništila. Ali naš car treba da pokaže tim nekrstima da je sve pravoslavno hrišćanstvo s njim.
„Aha, tu smo”, pomisli Danilo i jedva se uzdrža da skrije nestrpljenje.
– Zato mi je naloženo da Vašem Visočanstvu i svim Crnogorcima predam njegov carski pozdrav i da ih pozovem da se svakako odmah prihvate oružja i upadnu u Tursku pod junačkim vođstvom svoga uzvišenog kneza.
– Vrlo rado, očas, iz ovijeh stopa. Vi znate da smo mi na to uvijek spremni. I sad bismo rado htijeli. Ali, na žalost, ne možemo.
– Ne možete? Što?
– Nemamo oružja.
– Nemate oružja? Zar nema uvek svaki Crnogorac uza se oružje?
– Jeste, nož, jatagan i staru praznu ostragušu. Mi smo prošle godine, odbijajući Omer-pašu, potrošili svu municiju i pojeli i poslijednju mrvu hljeba. Da nam Austrija nije velikodušno pomogla…
– Velikodušno? Čuvajte se tih jezuita i njihovih danajskih poklona.
– Znam ja to dobro. Ruska pomoć bi nam, dabome, milija bila, ali – nije nam stigla. Ali opet, sve može biti dobro. Ako nam Rusija da novaca za municiju i provijant…
– Novaca?
– Ne treba mnogo, neku stotinu hiljada rubalja.
– Šta vam pada na pamet!
– Ili samo municiju i hranu, recimo za godinu dana.
– I to je mnogo, i to košta.
– Samo kao zajam, gospodine konzule. Kad dobijemo naš deo budućeg srpskog carstva, sve ćemo vam vratiti.
Konzul se ugrize za usnu, ali se ipak uzdrža.
– Što moj car jedanput pokloni, ne prima natrag.
– Zbilja carski! Elem?
– Sad je caru nužna svaka kopejka za držanje i povećanje vojske.
– Kad mi za njega ratujemo, zar nijesmo nekako i mi njegova vojska?
– Pa jeste… Al’ ipak… Naposletku, to je isto tako vaša stvar kao i naša.
– Dakle, riječju, ni novaca, ni patrona, ni komada hljeba?
– Žao mi je, ali u ovom trenutku…
Danilo izvuče ladicu na stolu za kojim je sedeo i izvadi iz nje jedan svitak.
– Gospodine konzule, ja sam siromah čovjek. Vaš car je najbogatiji čovjek na svetu. Ali kad mu toliko treba da mu ne ostaje ni kopejke za narod koji je vjekovima prolijevao krv ne samo za svoju slobodu, nego i za njega i njegove pretke, hoću da mu pomognem, koliko mogu u svojoj sirotinji. Evo ovde stotinu napoleondora [zlatnika]. Molim Vas, pošaljite ih Njegovom Veličanstvu, kao moj skromni prilog carskoj riznici.
Sav crven od besa, konzul skoči.
– Šta, Vi se usuđujete rugati se? Je li to od vas moj car zaslužio?
Danilove oči sevnuše.
– Znate li što je Vaš car zaslužio od mene?
Pa kao mačka odskoči sa stolice, otrgnu sa zida sliku cara Nikole, pa je tresnu o zemlju, da se staklo razbi u paramparčad, i stade po njoj gaziti.
– Ovo je on od mene zaslužio!.. Ovo!.. Ovo!.. Ovo!.. – Pa kako vikne „ovo“, a on skoči i udari nogom. Kad se, umoran, zaustavio i pogledao, bio je sam. Konzul se izgubio.
M. S.
