Znameniti somborski, vojvođanski, srpski i jugoslovenski slikar Milan Konjović (1898-1993) bio je drčan (kočoperan) čovek i nije prezao od sukobljavanja s ljudima, pa makar oni bili i najviši zvaničnici. Potomak stare i patricijske somborske porodice, sin imućnog advokata Davida Konjovića – srpskog poslanika u Ugarskom saboru, a unuk (po majci) Nikole Vukićevića – znamenitog srpskog pedagoga, spisatelja i duže od tri decenije upravnika somborske Srpske učiteljske škole (Preparandije), a osim toga i uspešan i ostvaren umetnik, Milan Konjović nije imao potrebu da se dodvorava državnim vlastima (mada je veoma dobro plivao kroz političke struje u najburnijim vremenima).
Konjović je pristao da, povodom otkrivanja spomenika kralju Aleksandru Karađorđeviću u Somboru, priredi umetničku izložbu u zdanju Županije, od 21. do 26. jula 1940. godine, na kojoj je izložio 52 slike. Svečanosti otkrivanja spomenika (21. jula 1940), osim ostalih, prisustvovao je i tadašnji predsednik jugoslovenske Kraljevske vlade Dragiša Cvetković.
Dok je Konjović, na balkonu Semzeove jednospratnice na glavnoj ulici (današnje Matično zdanje), slikao svečanost otkrivanja spomenika kralju Aleksandru, pozvan je da odmah dođe u Veliku salu zdanja Županije. Tu je, u obilazak izložbe, pre njenog zvaničnog otvaranja, došao predsednik vlade Dragiša Cvetković, koji je poželo da kupi jednu od izloženih slika. Odabrao je sliku „Gradska kapija“ (ulje na platnu, 1938), koju je odmah i poneo sa sobom. Milan Konjović mu je par dana kasnije poslao učtivo pismo i naglasio da slika koju je odabrao i odneo košta 12.000 dinara (u današnjoj protivvrednosti to iznosi oko 2.600 evra).
Kako mu se duže vreme niko nije javio iz Kabineta predsednika vlade, slikar je smatrao da je cena bila prihvaćena. Ipak, posle nekog vremena stiglo mu je obaveštenje iz kabineta da je slika skupa (naviknut da umetnine dobija besplatno ili po simboličnoj ceni, predsednik vlade nije očekivao da će slikar tražiti da mu se plati puna cena slike). Posle kratke prepiske, Konjović je seo u voz i otišao u Beograd, u Kabinet predsednika, tražeći da slika bude plaćena po njegovoj ceni. Predsednik mu je bahato poručio da će on odlučiti o tome koliko će da plati sliku jer je i do tada tako činio. Konjović mu je odgovorio da on takvo ponašanje neće dozvoliti i vratio se u Sombor. U međuvremenu je i predsednik vlade Cvetković poštom poslao sliku nazad u Sombor, ali je Konjović odbio da je primi, te je vratio pošaljiocu, smatrajući da je kupovina bila dogovorena, o čemu je imao i znatan broj svedoka. Ujedno, rešio je da za neisplaćenu sliku tuži predsednika kraljevske vlade Sudu. Kako su sudije uglavnom bile opoziciono nastrojene prema tadašnjoj vladi, tužba je primljena, a predmet je preuzeo ugledni somborski advokat dr Cveta Maglić, takođe opozicionar (otac poznatog srpskog fizičara i akademika prof. dr Bogdana Maglića iz SAD).
Cela priča nikad nije dobila sudski epilog jer je, u međuvremenu, 27. marta 1941. godine, pred početak zakazane parnice, srušena Cvetkovićeva vlada, a desetak dana kasnije počeo je napad fašističke Nemačke i njenih saveznica na Kraljevinu Jugoslaviju. Slika je u ratnom haosu nestala i nikada nije pronađena.
Milan Konjović, koji je ovu priču ispričao u pero Miroslavu Josiću Višnjiću, rekao je da ga na tužbu nisu motivisali materijalna vrednost i gubitak zarade, već je želeo da istraje na poštovanju i uvažavanju umetnika: „Ne može tamo neki predsednik vlade, na jedan tako uvredljiv način, zvanično, da tretira slikare, književnike, umetnike. Na sud, u ime svih nas, u ime kreatora, duhovnih stvaralaca, po čijim delima jedan narod i ostaje u istoriji, na sud! Na sud!“.
M. S.
