KAKO JE LAZA KOSTIĆ ČESTITAO ZMAJU 50-GODIŠNJICU ŽIVOTA I ŠTA JE KASNIJE POKVARILO NJIHOVO POBRATIMSTVO

Dugogodišnje blisko prijateljstvo i pobratimstvo između Laze Kostića i J. J. Zmaja, ukorenjeno još u njihovim mladalačkim danima, ogledalo se na mnogim poljima (ličnom, političkom, poetskom). Rezultat tog prijateljstva bila je i pesma „Pedeseta“, kojom je, u novembru 1883. godine, Kostić čestitao Zmaju 50. rođendan:

PEDESETA

(Pobri Zmaju – Jovanu Jovanoviću)

Da l’ te, pobro, hvata seta
što ti dođe pedeseta?
Je l’ ti zato kosa ređa,
jesi l’ zato lica bleđa,
je l’ ti zato briga veća?
Zato l’ snaga umornija,
zato l’ misô sumornija?
Zato l’ srce tvrđe biva,
zato l’ sanče grđe sniva,
zato l’ crnja mašta živa?
Zato li te hvata seta
što ti dođe pedeseta?

A što da te hvata seta
što ti dođe pedeseta?
Ako ti je koja muka,
tvoje srce samo kuka
što ti narod mori bruka.
Čisto gledam gde se, druže,
tvoje duše suze guše,
čujem reči kako tuže:
„Sve što željah, sve čim disa’,
sve što pevah, sve što pisa’,
što biserom srca niza’,
jedna kletva sve zar zbrisa?
Sve što narod proli krvi,
zar besnilo jedne strvi
sve da satre, sve da smrvi?
Oh, zar tako da se sveti
meni godak pedeseti?”

Al’ ne pusti ni toj seti
da ti gasi plamen sveti
u tvoj godak pedeseti.
Ne malakši, oj, ne kloni,
teraj očaj, tugu goni,
u bolu mi ne utoni!
U bolu se biser stvara,
mač se kuje posred žara,
roblje diže i obara
i prestole gospodara.
I ta će nas proći hajka,
sva će muka, sva će vajka
novoj slavi biti majka.
Oživeće sve što susta,
oblačina minut gusta,
malaksaće obest pusta,
a tvoja će pevnut usta:
Per angusta ad augusta!
Što se, pobro, na te sleta,
što ti duši, srcu smeta,
nevolja je celog sveta.
Nemoj da te hvata seta
što ti dođe pedeseta!

[U Novom Sadu, 20. novembra 1883]

Prijateljstvo dvojice srpskih pesnika bilo je snažno u toj meri da je Laza Kostić, u pismu koje je poslao Zmaju sa Cetinja 30. avgusta 1884. godine, priložio i pismo za Somborku Julijanu Palanački, te je molio Zmaja da ga uputi na adresu: Fräulein (ako možeš i Mademoiselle) Julia Palanačka, Zombor (recommendet), sa molbom da na poleđini napiše svoju adresu kao „Absender“ (pošiljalac), i dodaje: Ako se još sećaš, to je moja bivša zaručnica. Bojim se da joj mati ne bi dala da primi pismo, kad bi sumnjala da je od mene…

Kasnije će to pobratimstvo grubo biti narušeno nikad odgonetnutim razlogom neprimerene i neprirpemljene Kostićeve svečane besede, koju je, kao glavni govornik, izrekao na proslavi 50-godišnjice Zmajevog književnog rada, održanoj u Matici srpskoj, u Novom Sadu, početkom decembra 1899. godine. Ova Kostićeva improvizovana kratka reč o Zmajevom pesništvu (kojoj slavljenik, zbog bolesti, srećom, nije prisustvovao) pretvorila se, pred razočaranom publikom, u fijasko i prvorazredan društveni i književni skandal u prečanskom srpstvu. Letopis Matice srpske odbio je da objavi Kostićev zbrkan govor o Zmaju, a tadašnja vojvođanska srpska štampa, posebno Zmajevi politički prijatelji (radikali Jaše Tomića), pokrenuli su skoro hajku na Kostića i njegov postupak.

Oni koji nisu dobro poznavali Lazu Kostića i nisu znali da on jednostavno nije sposoban za činjenje pakosti i zlobe, zastupali su gledište da se, ovakvim nastupom, osvetio Zmaju za njegovu oštru satiričku pesmicu na račun Kostićevog učešća u politici na listi klerikalne stranke (pesma je bila objavljena 1897. g. u zagrebačkom “Vraču-pogađaču”). Kostić je, naime, u svom zrelom dobu, za razliku od mladalačkih atniklerikalnih i liberalnih opredeljenja, pod uticajem svojih pokrovitelja patrijarha Brankovića i vladike Zmejanovića, politički prišao konzervativnim klerikalnim srpskim vojvođanskim krugovima. Zmaj je, istovremeno, ostao “ikona” vojvođanskih Tomićevih radikala, koji su bili u konstantnom sukobu sa pravoslavnom crkvom (Jaša Tomić i J. J. Zmaj su, iako formalno nisu napustili pravoslavnu crkvu, postali veoma bliski neoprotestanskoj sekti nazarena, na čijoj su popularizaciji među vojvođanskim Srbima obojica svesrdno radili). Na kraju, razloge za neprimereno i spram svečanosti trenutka nedostojno obraćanje Laze Kostića, ipak treba tražiti najpre u njegovoj nepripremljenosti i samouverenosti u svoje dobro poznavanje Zmajeve poezije (govorio je iz glave), ali i u njegovom već ukorenjenom nekonformizmu.

Ovaj događaj je za posledicu imao nastanak znamenite ali i kontroverzne Kostićeve obimne kritičke studije “O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi) – njegovom pevanju, mišljenju i pisanju i njegovu dobu”. Kostić je knjigu pisao, u obliku dijaloga, pune dve godine, a štampana je o trošku njegove supruge Julijane rođ. Palanački, u Somboru, 1902. godine. Mada je višedecenijsko prijateljstvo i pobratimstvo sa Zmajem već bilo rastureno za sva vremena (Sram te bilo, jadni jadniče!, otpisao je Zmaj na Lazin pokušaj da mu pre objavljivanja dostavi na uvid štampane tabake), vreme je pokazalo da je Kostićeva studija bila u osnovi dobronamerna. Ova knjiga, koja je, po jednima, predstavljala nedostojan pamflet o najomiljenijem srpskom pesniku (J. J. Zmaju), a po drugima apologiju jednog sloja Zmajeve poezije i najzanosniju pohvalu njegovih „slavujskih“ pesama, obilovala je tačnim sudovima (kako pozitivnim, tako i negativnim), te su brojni kasniji istraživači i analitičari Zmajevog dela priznali da su do danas ostale samo one njegove pesme koje je Kostić istakao kao svoje „miljenice“. Akademik i univerzitetski profesor Miloš Đurić, znameniti srpski etičar, klasicista i helenista, u svojoj studiji „Slavuj u helenskih, latinskih i srpskih pesnika“, zaključio je da od cele Zmajeve poezije – promenljivosti vremena i ljudskog ukusa – odoleće samo ono što je on – Laza Kostić – našao da je u njoj slavujsko. Knjiga je do kraja definisala i nešto ranije postavljenu Kostićevu estetičku teoriju o ukršajima suprotnosti kao osnovni lepote u svetu.

Nepune dve godine posle objavljivanja Kostićeve studije, J. J. Zmaj je preminuo, a da se dva nekadašnja bliska prijatelja i pobratima više nikada nisu srela.

M. S.