Početkom meseca uzoravana je zemlja na ugaru, a prethodno je po njoj rastrto đubre koje je još tokom zime ovde sadeveno na gomile, da bi se moglo zaorati i na taj način bi lakše bile istrebljene zubača i druge trave. Zemlju koja je „ugarena“ valjalo je duboko orati kako bi se korenje i trava zubača bolje izvukli i lakše isušili i pokupili grabljama ili bili pojedeni od marve. Tamo gde nije bilo dovoljno đubriva, dva put je prevlačena drljača sa gvozdenim zupcima, na kojima je ostajala izvučena zubača ili korenje. Strnjika je zaoravana da istrune u zemlji i verovalo se da se i na taj način zemlja valjano đubri. Na žitnim njivama, sa kojih su hteli da žanju čisto žito bez primesa, salašari su početkom juna srpom sasecali ražne vlati, a čupan je i zaostali kukolj, da ne bi sazrevao sa pšenicom. Po ugarima je, najkasnije početkom juna, sejana repica, a sejan je i kasni lan. Ranije posejan lan plevljen je od šuge ili „viline svile“. Počinjala je kosidba ozimog ječma (za kose, kojima se ječam „obara“, privezivane su jedna ili dve „tolje“, kako bi vlat padala na jednu stranu, jer bi s golom kosom polovina bila rasuta i izgubljena). Ječmena slama je veoma meka, te stoga, kako se zrna ne bi krunila ili vlati ostajale prazne, nije prevožena po vrućini, već predveče kada zahladi, ili u rano jutro.
Livade su najviše košene u junu, obično kad je trava bila puna poljskog cveća. Trava je košena noću, na mesečini, ili zorom dok ima rose i dok je vlažna, kako mlada trava ne bi izostala pri kosidbi. Seno, sakupljeno u baglje, ostavljano je da se suši (dobro seno, kad se osuši, bilo je zelenkasto, a pred vozidbu, kada se dirne rukom, trebalo je da šušti), a zatim je bilo prevoženo do guvna, gde se denulo u kamare.
Vinogradi su tokom juna „prašeni“ i tom prilikom se čokoće plevilo od izlišnih izdanaka, koji su rasli iz korena ili čokota, kako čokoće ne bi slabilo ili bilo upraloženo. Pri „prašidbi“ dugačke loze bi bile zalomljene ili sasečene, kako ne bi stajale na više tačaka, a ukoliko na njima nije bilo grožđa loze su bile i sasvim odlomljene. Lišće se nije privezivalo za tačke jer je smatrano da ono treba da zaklanja slabe grozdiće od naglih kiša, tuče, rose i vrućine. Tokom juna, koliko je bilo u njihovoj moći, salašari su useve i vinograde osiguravali od leda.
U baštama su kalemljene voćke s pupoljcima, a nad umetnutim pupoljkom bilo bi privezano pola tabaka papira, koji je zaklanjao pupoljak od sunca i čuvao da ne ispari i ne isuši se vlaga koja se nalazila među „okom“ i „zarezom“. Trebljene su sa voćki bube, gusenice i beli leptirovi. Mlade voćke, koje na svom mestu stoje manje od četiri godine, zalivane su, ako nema dovoljno kiše, predveče, sa „đubrelivom“ ili na suncu ustajalom vodom, a zemlja oko drveta je okopavana motikom. Kako bi rod na voćkama bio lep i krupan, odsecani su mladi plodovi tamo gde su rasli gusto. U tzv. kuhinjskim baštama rasađivana je „mekana“ rasad (kelj, karfiol, kupus, celer, salata, zimna rotkva), a nanovo su sejani slatki grašak, bob, bosiljak, majoran, salata, spanać i drugo zelje koje je svakodnevno, tokom leta, trošeno u ishrani. Pored ranije posejanog pasulja i graška postavljano je pruće ili tačke. Crni luk je u baštama pažljivo gažen nogom ili daščciom privezanom na nogi, kako bi mu pera uvenula ili se osušila, jer se verovalo da će time plod luka biti veći i deblji. Beli luk je vezivan, kako ne bi otišao u seme, a proređivana je i loza na bostanu.
Tokom juna marva je najviše hranjena travom, a tegleći volovi svako jutro dobijali su i seno. Kravama su, nakon paše, davane i tzv. „masne“ trave (detelina, lišće od cvekle), ali u manjim količinama kako se ne bi „objele“. Pazilo se da marvi, posebno ovcama, ne bude davana mokra detelina, i da ne budu napojene barem jedan čas posle hranenja detelinom, jer se verovalo da od toga mogu da lipsaju. Smatralo se da je detelina najbolja za jelo kada cveta. Pokraj bara, u šušnjarima, sečene su mlade leskove, vrbove i bukove grančice, koje su povezivane u ne previše stegnute snopiće, nakon čega su takvi snopići stavljani na zaoštreno kolje i sušeni za zimu, za ishranu ovaca i koza.
Guskama je čupano perje, a očupane guske hranjene su suvim zrnom, jer su, dok im perje raste, bile nejake, pa ukoliko bi samo travu pasle lako su lipsavale. Guščići su, kada se vrate s polja i okolnih bara, hranjeni sitno isečenom koprivom, pomešanom sa prikupljenim ječmom, a pačići su dohranjivani samo s ječmom. Guščićima su lepljene uše uljem i smolom od trešanja i višinja kako im, dok ne obrastu perjem, ne bi smetali komarci i mušice koje im ulećuu uši, zbog čega, verovalo se, guščići crkavaju. Suvim zrnom su, ujutro i uveče, hranjene ćurke i kokoške. Birana je, i dobro hranjena, mlada živina koja će se docnije ploditi i leći. Vešti ljudi su „kopunili“ petliće, posle čega su petlići držani osam dana sami u komori i hranjeni testom prikupljenog ječma ili kukuruza. Štale su, zbog vrućina, čišćene temeljnije. Tokom juna krave su puštane pod bikove. Počelo je rojenje pčela, a iz prepunih košnica je odvađano saće. Pazilo se da se roj iz košnice ne izgubi i osluškivalo se zujanje kraj košnice.
Podrumski prozori bili su zapušavani kako bi se i podrumske prostorije zaštitile od vrućina. Žitnice i ambari, kao i drugi prostor gde će biti smeštena pšenica, temeljno su čišćeni i pripremani za predstojeću žetvu. Ukoliko takva mesta nisu bila patosana daskom, po zemlji je, zbog vlage, prostirana slama ili leskovo lišće, a istovremeno mišje rupe su punjene tučenim staklom i zatrpavane.
Nepotrošeno suvo meso je, kako bi se sačuvalo od vrućina i muva, stavljano u seno, zatrpavano u pepeo ili pokrivano perjem.
Milan Stepanović
