Prečansko srpstvo predstavljalo je u 18. i 19. veku kolevku srpske pismenosti, prosvete, nauke i kulture. Velik je broj ovostranih znamenitih srpskih književnika, od Orfelina i Dositeja, do J. J. Zmaja i Laze Kostića, koji su značajno pomerali civilizacijske granice srpske kulture, približavajući je Evropi. U njihovim delima prisutan je znatan uticaj evropskih kultura (nemačke, francuske, engleske, ruske, mađarske), ali su, istovremeno, gotovo svi bili izrazito nacionalno svesni, shvatajući da njihova kulturna misija, u jednom svom važnom segmentu, sadrži i nacionalnu komponentu. Među takvim prečanskim srpskim piscima bio je, tokom prve polovine 19. veka, i Jovan Subotić.
Rođen u Dobrincima, u Sremu, 1817. godine, kao sin tamošnjeg pravoslavnog sveštenika, Jovan Subotić je završio gimnaziju u Sremskim Karlovcima, potom je učio filozofiju u Segedinu, a zatim prava u Pešti, gde je 1836. doktorirao filozofiju, a 1840. g. i pravne nauke. Advokaturom se bavio u Pešti, gde je, od 1842. do 1847. g. i od 1850. do 1853. g. uređivao Srpski letopis (Letopis Matice srpske). Tokom revolucionarne 1848. g. Subotić je izabran za predsednika Skupštine peštanskih Srba, a potom je bio i poslanik na Majskoj skupštini u Karlovcima, gde je izabran u Glavni odbor srpskog pokreta u Ugarskoj. Kao predstavnik ili izaslanik ugarskih Srba poslat je na Sveslovenski kongres u Pragu gde je postao sekretar Srpskog odeljka. Po po0vratku iz Praga postao je član privremen vlade Vojvodstva srpskog, zadužen za prosvetu i školstvo, a patrijarh Rajačić sčlao ga je, po potrebi, kao srpskog izaslanika i u Zagreb i Beč.
Po završetku revolucije, napisao je, na poziv grofa Tise, srpske čitanke za niže i više gimnazije, te se vratio u Peštu. Godine 1853. preselio se u Novi Sad i tu je otvorio advokatsku kancelariju. U politiku se vratio 1860. g. kada je, nakon objavljivanja Oktobarske diplome o pravima naroda, prvi na svojoj kući u Novom Sadu istakao srpsku zastavu. Naredne godine postao je podžupan Sremske županije. Šezdesetih godina 19. veka neko vreme živi u Zagrebu, gde je 1865. g. postao član i potpredsednik Hrvatskog sabora, a kasnije je postao i predvodnik Srpske samostalne stranke u Hrvatskoj. Istovremeno, neko vreme je bio i upravnik zagrebačkog Zemaljskog kazališta. Po povratku u Novi Sad izabran je 1868. g. za predsednika Matice srpske (na toj dužnosti nalaziće se do 1872), kao i za načelnika Društva za Srpsko narodno pozorište. Blizak političkim načelima Svetozara Miletića, izdavao je i uređivao list „Narod“ (1870-1873), koji je odisao istim političkim duhom. Poslednje godine života proživeo je u Zemunu, gde je njegov sin Vojislav bio u državnoj službi kao lekar (Subotićev sin bio je vodeći srpski hirurg na razmeđu 19. i 20. veka i jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu). Dr Jovan Subotić umro je u Zemunu 1886. godine.
Svoje književno stvaralaštvo dr Jovan Subotić započeo je još kao 17-godišnji mladić, objavljujući prve pesme u Srpskom letopisu u romantičarskom duhu. Kasnije je pisao drame sa istorijsko-nacionalnom tematikom („Nemanja“, „Miloš Obilić“, „Herceg Vladislav“ i „Zvonimir“), koje su, uz J. P. Steriju, učinile jednim od najpopularnijih srpskih pisaca svog vremena. Objavio je 13 knjiga lirskih pesama i balada, epova, dramskih alegorija, apoteoza, drama, tragedija i jedan roman.
Među njegovim mladalačkim pesmama nalaze se i dve pesme, pisane čistim narodnim jezikom, koje su imale izrazito snažan nacionalni naboj. Pesme su postale veoma omiljene, te su uticale na čitav niz sličnih lirskih ostvarenja, i to ne samo u srpskoj, već i u hrvatskoj i slovenačkoj književnosti. Bile su prepisivane, preštampavane, prerađivane, podražavane, pa i doslovno imitirane, te su pevane i u melodijskom obliku.
Prva od njih imala je naziv SRPKINJA i objavljena je premijerno u „Serbskom narodnom listu“ 3. novembra 1837. godine, a potom je 1843. g. preštampana u Subotićevoj knjizi lirskih pesama i balada „Bosilje“. Mada poetski prilično nevešta i skoro naivna, pesma je odisala jakim nacionalnim osećanjem (pojam srpstva se na razne načine i u raznim oblicima, u pesmi od 101 reči, pominje tačno 26 puta). Takav nacionalni naboj može da se razume jedino u kontekstu vremena u kome je pesma nastala, kao i položaja Srba u tadašnjoj Habzburškoj monarhiji, odnosno kraljevini Ugarskoj, u vreme jasnih naznaka o početku sistemskog zatiranja srpskog nacionalnog imena, osećanja i jezika.
SRPKINJA
Ja sam mlada Srpkinja,
Milkom me zovu,
Imam drugu Srpkinju,
Anku kumovu,
Imam dragog Vojina,
Srpskog sina, Srbina,
lepog, krasnog Srbina,
Pravog Srbina.
Mati mi je Srpkinja,
Srpskog oca kći,
Oca si mi dojila
Srpska majko, ti:
Srb Srbina roditi,
Srpska sisa dojiti
Mora novog Srbina,
Pravog Srbina!
Ja ću mladom Srbinu
Srpče roditi,
Srpskim ću ga, Srbina,
Mlekom dojiti,
neka i on srpstvu da
Novog opet Srbina,
lepog, krasnog Srbina,
Pravog Srbina.
Volem jednog Srbina
Neg’ tuđ ceo svet,
Makar da ga odeva
Zlato i skerlet,
I kad budem umreti,
Kćer ću moju zakletu
Neka ljubi Srbina,
Slatkog Srbina!
Tri godine nakon ove pesme, u „Serbskom narodnom listu“ je 11. jula 1840. g. objavljena i Subotićeva pesma SRBIN, koja je, takođe, tri godine kasnije preštampana i u Subotićevoj poetskoj zbirci „Bosilje“. Pesma je pisana sa, očito je, nešto više poetskog iskustva i rutine, ali po istom idejnom obrascu kao i prethodna pesma „Srpkinja“.
SRBIN
Ja sam Srbin, srpski sin,
Ime m’ Radivoj;
Prvi mi je zavet taj:
„S srpstvom padaj, stoj!“
I tog’ ću se držati
Do god budem disati,
Srpskog oca pravi sin,
Pravi srpski sin.
Od oca mi ostala
Lepa dara tri:
Ime Srba, mač i krv
Što m’ u srcu vri;
Od matere sveti dar –
Srpski jezik i oltar –
Ima svaki srpski sin,
Pravi srpski sin.
Turčin ima Carigrad,
Francuz Pariz svoj:
Meni sve je Srbinu
Ime, jezik moj!
Zato svaki neka mre
Koji m’ ime, jezik tre –
Veli srpskog oca sin,
Pravi srpski sin.
Na čast Nemcu Nemica
I ta plava vlas,
A Englezu Britanka
I njen gordi stas:
Meni dajte Srpkinju,
Za nju sejem, žnjem za nju –
Veli srpskog oca sin,
Pravi srpski sin.
M. S.
2 Komentara
Милан
Ако јован Суботић пише “Србкиња”, зашто ви преводите на Српкиња?
Milan Stepanović
Zato što je ovo 21. vek i što je u međuvremenu, ako niste primetili, stupio na snagu Vukov pravopis (pre svega 152 godine), a kao prepoznatljiva osobenost srpskog jezika usledilo je jednačenje suglasnika po zvučnosti. Moguće je da niste baš u toku, koliko mi se čini…