Februar je bio poslednji zimski mesec. Obično se tada već topio sneg, ako ga je bilo preko zime, pa su salašari s motikama izlazili na posejane njive i čistili brazde kojima bi voda mogla da otiče, kako se ne bi razlivala i podavila useve.
Gde je bilo moguće i gde su livade bile pored oranica, voda je navođena da se razliva po njima kako bi trave bolje rasle (smatrano je da ova voda više koristi livadskoj zemlji nego najmasnije đubrivo). Po livadama gde voda nije mogla da dođe, posipano je kokošije, golublje, goveđe i ovčije đubrivo, a na onima koje su rađale kisele trave posipani su kreč i pepeo ili gar, kako bi kiselo bilje bile istrebljeno. Tokom februara polja i livade su čišćeni od granja i trnja. Ukoliko je kraj livada, koje su obično bile okružene barama ili ritovima, bilo vrba, krajem februara salašari su kresali njihove grane i od njih su pravili kolje, pruće za pletenje, opletanje plotova ili pritakanje pasulja i graška.
Koncem februara, ako je vreme bilo lepo, počinjalo bi ogrtanje vinograda i raznošenje tokom zime naveženog sazrelog đubriva (na šest čokota dolazila bi jedna butunja masnog, obično svinjskog ili goveđeg đubriva). Istovremeno trebljena je trava zubača koja je rađala između čokota, kako rod čokota ne bi oslabio i kako se čokoće ne bi uparložilo.
Voćke u vinogradima, baštama i voćnjacima krajem februara mogle su da se kaleme, a one, čija su stabla bila zaštićena slamom i trskom, oslobađane su po lepom i tihom danu kako bi dobile svežeg vazduha, pa su ponovo prekrivane da ih mraz ne bi osušio i uništio. Krajem ovog meseca kresana su stabla i sečeni su izdanci oko njih. Po baštama su prilježno uništavana guseničja gnezda. U zemlju su, tokom februara i marta, „zaranjane“ koštice od voćaka (šljiva, višnja, trešnja, kajsija, breskva), prebrane još prethodne jeseni, pa osam dana pre stavljanja u zemlju ostavljene u sudu napunjenom vlažnim peskom, odakle su koštice ređane u pripremljene leje i prekrivane zemljom debljine jednog palca (posle dve ili tri godine mlada drva su vađena i presađivana u drugi voćni rasadnik). U kućama je presađivano u loncima i baštensko cveće i tako pripremano za sejanje. Čišćene su košnice i u njih je puštan svež vazduh, a slabe košnice su prihranjivane.
U štalama je bilo steonih krava, kojima je (posebno prvotelkinjama) davan mlak napoj od raženog brašna ili prikupljenog ječma, pomešan sa šakom soli. Krajem februara počinjale su da se jagnje ovce, pa je i njihova ishrana, na osam do 14 dana pre jagnjenja, bila poboljšana i umesto lišćem i slamom hranjene su dobrim senom. Za vreme dojenja jaganjaca ovce su hranjene i komadićima isečene bele ili žute repe, što je činilo da mleko bude obilatije, a jednom nedeljno davana im je so sa istučenom smrekom (venjom ili fenjom) i sitno isečenim pelenom. U torovima su razdvajane noseće od ojagnjenih ovaca, kao i od ovnova, škopaca i šilježadi. Ovce su povremeno na kratko puštane da po obližnjim livadama, trnjacima i jendecima nalaze suvu travu. Svinje u ovo vreme nisu hranjene zrnom, već pomijama od obarenog zelja, krompira i bundeva, kao i s mekinjama pomešanim sa suvom kominom. Na isti način hranjena je i živina, uz dodatak malo ječma i zobi, kako bi bolje nosila, a pripreman je i njen nasad.
Okolo bašta, vinograda i kukuružnjaka su popravljane ograde, čišćeni su i prokopavani jarkovi koji su sprečavali marvi pristup sa livada u zasejane oranice, pregledani su krovovi na kući i okolnim salaškim zgradama. Prirpemao se salaš za dolazak proleća i početak ratarskih radova.
Milan Stepanović
