Verovatno da u nama poznatoj istoriji Bačke i Vojvodine nije postojao veći avanturista, mešetar, poročniji ekscentrik, kockar, rasipnik i neobuzdaniji razvratnik, od Julijana Đule Semzea mlađeg (1881-1955), potomka imućne somborske porodice Semze.
Porodica Semze prezivala se ranije Ajgler i živela je u selu Sentivan Prigrevici pored Sombora. Njen predak Matijas Ajgler (1766-1812) doselio se kao mladić u Prigrevicu iz Salcburga u Austriji, krajem 18. veka. Tu se 1792. g. oženio sa Katalin Adam, a iz ovog braka rođen je Johan Ajgler (Prigrevica, 1799 – Sombor, 1872), koji je kasnije zvanično pisan kao Janoš Semze (Szemzö Janos).
Johan Ajgler se, četrdesetih godina 19. veka, preselio u Sombor. Kao izabranom građaninu Sombora i vitezu reda gvozdene krune III stepena, plemićkom diplomom austrijskog cara i ugarskog kralja Ferdinanda, od 10. februara 1842. godine, dodeljeno mu ju plemstvo sa grbom, a porodično prezime Ajgler promenjeno je u Kamjonkai Semze, prema imenu poseda Kamjonka na severu tadašnje Ugarske (današnja Slovačka). Po doseljenju u Sombor i dobijanju plemićke titule, ova nekada nemačka porodica brzo se mađarizovala.
Johan Ajgler (ili Janoš Semze) imao je sinove Johana mlađeg, Matijasa, Ferdinanda i Stefana, koji su, takođe, pomenuti u carskoj plemićkoj diplomi (kasnije su rođeni i njegovi sinovi Julijan Đula stariji i Laslo). Godine 1850. Janoš Semze st. kupio je u ataru somborskog salaškog naselja Šikara, za 12.000 forinti, 271 jutro zemlje od somborskog plemića Karla Latinovića. Šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka Janoš, Matijas, Nandor i Đula Semze bili su poslanici u mađarskom parlamentu. Osim poseda u Prigrevici i Somboru, stekli su i imanje i kaštel u Kulpinu, gde je 6. avgusta 1881. g. rođen Đula Semze mlađi, kao četvrti sin Matijasa Semzea (1834-1902). Inače, kaštel u kome je rođen Đula Semze bio je ranije u posedu ugledne srpske porodice Stratimirović, a porodica Semze ga je kupila krajem 1860-ih (već 1889. g. ovaj kaštel bio je prodat veleposedniku i veletrgovcu Lazaru Dunđerskom iz Sentomaša).
Već sa 20 godina mladi Đula Semze počinje niz pustolovina koje će obeležiti njegov život. Zaljubivši se u Pirošku, lepu ćerku bogatog bačkog mađarskog Jevrejina Lajoša Ungara iz Stare Moravice, koji nije želeo ni da čuje o njenoj udaji za relativno siromašnog plemića, niti da svojim milionima, kako je rekao, oživljava propalu vlastelu. Janoš Semze je potom pobegao sa devojkom (koja iz kuće izašla samo u papučama i ogrtaču) i stigao sve do Beča, ali ih je tamo sustigla potera njenog oca, koja je devojku vratila. Kako bi se stišao skandal, o kome je pisala tadašnja mađarska i austrijska štampa, otac devojke je, na kraju, pristao na ovaj brak. Odluka Piroške Ungar da se uda za mladog Semzea pokazaće se kao tragično pogrešna jer je njen suprug u narednim decenijama bio sa oko 4.000 drugih žena.
Vodeći život prepun neumerenog seksa, nasilja, kocke i kriminala, Đula Semze je iskazao briljantan talenat za avanture koje su nadahnule romanopisce i filmske scenariste (po njemu je, osim ostalog, načinjen lik Nastija, glavnog junaka romana poznatog mađarskog pisca Kalmana Miksata, objavljenog 1908, po kome je kasnije snimljen i film). Đulin sekretar Mihael Bernhard (koji je, skoro kao beskućnik i prosjak, tokom 1930-ih živeo u Somboru, gde je bio znan kao „Miša pacov“) svedočio je da je Đula Semze, samo od 1914. do 1924. godine (u vremenu kada mu je Bernhard bio sekretar) imao 68 dvoboja, većinom mačevalačkih, ali i barem desetak s pištoljima, od kojih su najpoznatiji oni sa generalom Zoltanom Tonkom i grofom Ladislavom Sečenjijem. Bernhard kaže da Semzea „nije htela ni sablja, ni kugla“, te da je u tim silnim dvobojima bio svega tri puta lakše ranjen. Osim toga, Đula Semze je, nasilnički i bahato, bezbroj puta zadirkivao, vređao, šamarao i tukao ljude na javnim mestima, a u tajnosti je činio i istinska zlodela.
Neko vreme, u godinama pred Prvi svetski rat (1909-1912), Đula Semze je bio veliki župan grada Baje, mada je imao završena svega četiri razreda osnovne škole. U prvoj polovini 1912. g. dao je ostavku, nakon što je županijski finansijski načelnik Pal Burnać izneo niz dokaza o njegovoj korupciji, što je široko odjeknulo u tadašnjoj mađarskoj štampi. Početkom 1914. g. Semze je pobegao iz Baje, sa mladom suprugom okružnog računovođe Đule Vojnića. Donoseći tu vest, štampa je pisala da Semze već dugo uživa slavu Don Žuana, ali i da je „donžuanska priroda“ poznata u njegovoj porodici, podsetivši da je i Đulin otac Matijas Semze izazvao incident, sa razmenom diplomatskih nota Nemačke i Austrougarske, kada je u svom bačkom kaštelu (u Kulpinu) dve nedelje na silu držao jednu mladu nemačku plemkinju. Iako se na županskom položaju u Baji nalazio svega nekoliko godina, Đula Semze je zadržao titulu „penzionisanog župana“, koja je često u štampi išla uz njegovo ime i tako donekle ublažavala izgrede koje je činio.
Godinama je Đula Semze švercovao dijamante, kokain, egipatske cigarete, svilu i parfeme po Budimpešti i Beču (na kraju je policijski proteran iz oba grada), a pored sebe uvek je imao otkočen i napunjen automat brauning. U svojim stanovima organizovao je ilegalne kockarnice, a govorilo se i da je jednu od svojih žrtava živu zakopao. Načinio je tekućinu od ljudskih fekalija, kojom bi prvo poškropio svoje žrtve, pre nego što će biti kidnapovane i odvedene u njegove bečke ili peštanske stanove. Izrazito osvetoljubiv (stalno je govorio da „osvetu i kavijar treba servirati hladne“) slao je svoje ljude da uhvate novinare koji su loše pisali o njemu ili su spominjali njegove korupcionaške i kriminalne afere i iznosili kompromitujuće podatke. Novinari bi, najčešće, bili pretučeni, a potom su im u usta trpali ljudske ili životinjske fekalije. Mladić iz porodice Lederer, koja je držala poznatu bečku destileriju, optužio ga je da vara na kartama, te ga je Semze javno išamarao u bečkom restoranu. Potom su njegovi ljudi pratili ovog mladića i dojavljivali mu gde se kretao izvan Beča, te ga je Đula Semze pronalazio po raznim evropskim gradovima i neprestano ga šamarao na javnim mestima, a na kraju mu je 1922. g. minirao vilu, pa je tom prilikom lakše povređeno nekoliko članova posluge zbog čega su austrijske vlasti Semzea kasnije optužile za pokušaj ubistva. U jednom beznačajnom poslovnom sporu sa bečkim trgovcem divljači Vilmošem Krojcerom, pozvao je trgovca u svoju vilu, a potom ga nekoliko dana držao zaključanog u gostinskoj sobi, dok se on zabavljao u peštanskom kazinu. Zatim ga je mučio sve dok Krojcer nije potpisao lažno priznanje da mu je dužan 2.000 kruna. Jednog od svojih kreditora, koji mu je dosađivao zahtevima za vraćanje kredita, takođe je pozvao u svoju vilu na ručak, pa se za ručkom pojavio go-golcat i onda ga u gostinskoj sobi zatvorio na sedam dana. Polovinom 1920-ih Semze je u svoju kuću pozvao Friđeša Kleštona, jednog od svedoka koji su na sudu potvrdili da je organizovao šverc cigareta. Kada je svedok došao, Đula Semze, njegov sin Đula mlađi (zvan Puci) i sinovac Adorjan Semze, svezali su Kleštona i potom ga krvnički pretukli, a špricom su mu isprskali lice tečnošću načinjenom od fekalija. Zbog ovog nasilja Semze je 1927. g. osuđen na svega tri meseca zatvora i godinu dana gubitka građanskih prava.
Sačuvan je i niz drugih opisa njegovih ekscentričnih postupaka, pa je tako jednom prilikom Đula Semze zaveo suprugu poznatog austrijskog operskog pevača, iznajmio je za nju celu vilu, a u jednu sobu smestio je kravu jer je gospođa veoma volela sveže mleko. Još kao župan u Baji zatvorio je u kokošinjac jednog učitelja iz ovog grada jer, uprkos molbi župana, nije dao dobru ocenu sinu jednog od Đulinih saradnika, te je nesrećni učitelj u kokošinjcu, bez hrane, proveo puna dva dana. Drugom prilikom dao je lažni oglas kojom je navodna fabrika šećera tražila devojku čiste prošlosti za knjigovođu. Potom je mladu devojku iz Košica, koja se javila na oglas, odveo na svoje imanje Duboka pusta, gde se šest nedelja s njom zabavljao i seksualno je iskorišćavao, posle čega joj je u ruke tutnuo 30 kruna i izbacio je sa imanja. Jednom prilikom, početkom 1920-ih, Semze nije dobio separe u poznatom „Parizien grilu“ u Budimpešti, pa je sutradan poručio više plehanih kutija u koje je zatvorio nekoliko tucadi pacova, nabavljenih od dunavskih lađara. Uveče je ponovo posetio „Parizien gril“, uneo plehane kutije i seo na sred dvorane, te je pustio iz kutija više desetina pacova, koji su se rastrčali po plesnoj dvorani i baru, uz paniku i vrisak žena. Posle toga više nikad nije imao problem sa dobijanjem separatne lože u ovom elitnom restoranu.
U svojoj somborskoj vili (zapravo Semzeovom zdanju u središtu grada, koje je nasledio od strica – današnjem Matičnom uredu) često je pravio bahanalije o kojima je grad brujao, a smatralo se da u ovom zdanju drži i svoj mali harem. Njegova supruga Piroška, čijim se mirazom obogatio, a prema kojoj se ponašao grubo i s prezirom, nije imala pravo da dolazi u njegove brojne kuće i stanove bez najave i izričite dozvole. Mada se razveo od nje, u momentu kada mu je ponovo zatrebao njen novac ubedio je da se vrati, pa je, na kraju, bankrotirala zbog njegovih prljavih poslova i bukvalno završila na ulici, teško bolesna. Preminula je 1944. godine, a Đula Semze nije došao na njenu sahranu.
Došavši u Peštu iz Sombora, koji mu je postao stalno boravište pred izbijanje rata, Đula Semze je u prvim ratnim mesecima paradirao u dobrovoljačkoj uniformi, ali nije ni primirisao front, već je „tešio“ žene čiji su muževi otišli u rat, kupovao je jeftino dragulje i špekulisao s nekretninama. Dok je većina gladovala ili živela krajnje skromno, na njegovom jelovniku bili su tokom rata i kengurov rep, kao i supa od kornjače. Godine 1917. g. Đula Semze je pozvan na isleđenje, po naređenju načelnika novosadske policije, povodom nedozvoljene trgovine proizvodima sa svojih poseda kod Bogojeva (Gomboša).
Kada mu je, posle Prvog svetskog rata, Kraljevina SHS oduzela velike posede u Bačkoj, Đula Semze je počeo da se bavi organizovanim švercom deviza i dragulja, na čemu se naglo i bezobzirno obogatio. Ipak, kolikogod da je stekao, jednakom brzinom je rasipao svoje bogatstvo. Za šverc zlata koristio je posebno izrađene kofere sa dvostrukim dnom, načinjene u Budimpešti kod vrhunskog peštanskog tašnara, a za šverc deviza između Pešte i Beča zakupljivao je zaseban železnički vagon i angažovao orkestar mađarskih Roma, u čijim je instrumentima sakrivao devize. Jednom prilikom, kada je švercovao naročito mnogo zlata i deviza, napravljen je u zakupljenom vagonu lumperaj, ali je Semze prisutne dame i muzičare izbacio iz vagona odmah nakon prelaska austrijske granice. Tada je, prema rečima svog sekretara, prenet ogroman imetak, sa svežnjevima dolara, funti, francuskih i švajcarskih franaka i čeških kruna, u milionskim vrednostima, kao i dragulji (zlato, dijamanti i biseri) u 79 kutija (među njima i devet vanredno lepih crnih brilijanata). Za ovu uspešnu švercersku operaciju svog sekretara nagradio je velikom zlatnom tabakerom (sekretar je od njega, tokom desetak godina svoje službe, dobio i deset zlatnih satova, kao i četiri fraka, 80 odela i više od 800 svilenih košulja). Jednom prilikom, podmitivši carinika sa svega deset švajcarskih franaka, uneli su u Švajcarsku, a potom u banku u Bazelu, nekoliko fioka sa po 1.800 zlatnika (napoleondora) u svakoj. „Gde god smo stizali, kupovao je kastelje (vile)“, pričao je kasnije njegov sekretar, „u koje su dolazile najlepše žene koje sam u životu video“. Semzeov sekretar kaže da je zamašan broj tih žena dospeo i njemu u udeo, pa su mu već bile dosadile, te je, za razliku od nezasitog Semzea, na koncu bežao od njih. Ipak, i svog sekretara Mihaela Bernharda Semze i njegov sin su, početkom 1925. godine, krvnički pretukli zbog njegovog svedočenja u policiji povodom jedne od prevara koje je Đula Semze izveo, a u kojoj je bila prevarena razvedena supruga bivšeg ugarskog ministarskog savetnika, čije je dragulje Semze prodao u Francuskoj.
Obogativši se na švercu, Đula Semze je početkom 1920-ih posedovao skupocenu kolekciju najboljih automobila raznih marki (rols rojs, horh, mercedes, lanča…), koji su iznutra bili postavljeni baršunastom postavom i kožom, sa zlatnim lampama i zlatnim felnama, te sa pregradama punim kokaina, saharina i zlata. Posedovao je i ergelu rasnih konja, a po trezorima svetskih banaka držao je svoje dragulje. Prema pričanju njegovog sekretara, Semze je bio opčinjen brojem devet, pa je imao devet automobila, po devet frakova, smokinga, žaketa i bundi (Bernhard navodi da je samo jedna njegova bunda vredela čitavo imanje). Posedovao je 180 odela (20 puta devet), imao je pune kofere najfinijeg svilenog rublja koje nikada nije ponovo oblačio, niti prao, i čitavo skladište najkvalitetnijih cipela. Kao strastven lovac mnogo je trošio na najbolju lovačku opremu i garderobu (imao je 99 pari kožnih lovačkih čizama i devet pari lakovanih čizama, koje su dopirale iznad kolena).
Posede ili stalna boravišta imao je u devet velikih evropskih gradova – u Budimpešti, Beču i Nici imao je vile i imanja, u Minhenu je imao apartman u hotelu „Kristof“, u Pragu u „Blauen Šternu“, u Berlinu u hotelu „Kairo“, u Parizu u hotelu „Lutecia“ na bulevaru Raspai, u Londonu u hotelu „Karlton“, a svoj apartman imao je i u jednom hotelu u Bazelu. U svakom od ovih boravišta Đula Semze je uskladištio potpuno uređenu garderobu (frakovi, smokinzi, žaketi, odeća, rublje i cipele), a u zasebnim ormanima čuvao je bele rukavice od jelenske kože, koje nikada nije skidao s ruku, a kojih je stalno moralo biti 1.800 pari na broju (menjao ih je dnevno, ponekad i po nekoliko pari u toku dana, a jednom upotrebljene nikada ih ponovo nije navlačio). Pio je samo obično stono vino, mada je, na svom imanju u Pešti, uvek čuvao sto sanduka najboljeg šampanjca.
Novac je Đula Semze čuvao u koferu od svinjske kože, ali ga nikad nije uzimao u ruke, smatrajući ga „prljavim“. U njemu je uvek bilo više desetina svežnjeva od po sto novčanica, najčešće francuskih ili švajcarskih franaka, u milionskoj vrednosti. Kockao se po najpoznatijim evropskim kazinima gde je povremeno gubio, ali i dobijao i to toliko da je novac morao da bude smeštan u dodatne kofere o kojima je brinuo njegov lični sekretar. Najčešće je boravio u Monte Karlu i Sopotu (mondenskom gradiću sa velikim kazinom na Baltičkom moru, koji je po Versajskom ugovoru imao status slobodnog grada između Poljske i Nemačke).
Tokom 1920-ih i početkom 1930-ih Đula Semze je otvorio lanac mađarskih restorana sa romskom muzikom u Parizu, Antverpenu, Ostendeu i Berlinu. Zbog kriminalnih radnji bio je proteran iz Francuske u Mađarsku, a 1929. g. uhapšen je u Čehoslovačkoj i izručen Austriji, gde je pušten uz kauciju od 50.000 šilinga. Uskoro je ponovo boravio u Francuskoj. U Budimpešti je krajem 1934. g. otvorio restoran, ali je u jesen 1936. g. tamošnja policija u njegovom stanu otkrila kartaški i rulet-klub, posle čega je usledila istraga. Semze je zatim boravio u Italiji, odakle se 1940. g. vratio u Mađarsku. Ponovo je priveden u aprilu 1941. g. u peštansku policiju i potom proteran i interniran kao „osoba štetna po javni poredak“.
Đula Semze, već na pragu sedme decenije, tada se konačno smirio i povukao kod rođaka na selo. Godine 1944. ponovo se oženio, a njegova druga supruga bila je Bunjevka Ilona Vojnić. U Budimpeštu se vratio tek početkom 1950-ih, kao 70-ogodišnji starac. I dalje je voleo da šeta gradom u belim rukavicima, košulji od japanske svile, sa leptir-mašnom i dijamantima ušivenim u džepove. Većina njegovih poznanika bila je već pomrla ili se iselila na zapad, a za nekadašnjeg čuvenog župana uglađenih manira, ali razbojničkih navika i poriva, o čijim je skandalima četiri decenije brujala mađarska, pa i evropska štampa, sada skoro više niko nije znao. Godine 1955. pao je iz tramvaja i u bolnici je utvrđeno da boluje od celebralne kalcifikacije. Umro je nekoliko meseci kasnije, na katolički Badnji dan (24. decembra 1955) u Budimpešti. Time je zatvorena ova, skoro filmska priča o životu dekadentnog avanturiste i potomka nekada jedne od najimućnijih i najuticajnijih somborskih porodica u drugoj polovini 19. i na početku 20. veka.
Osim neposrednih podataka iz mađarske štampe (za period 1901-1941), za ovaj prilog, u znatnoj meri, zaslužan je članak iz novosadskog dnevnog lista „Dan“, od 18. aprila 1939. godine, koji je zabeležio razgovor nepotpisanog novinara sa Somborcem Mihaelom Bernhardom, nekadašnjim dugogodišnjim sekretarom Đule Semzea, a dragocen izvor predstavljao je i prilog o Đuli Semzeu na mađarskom jeziku, autora Čabe Saboa, iz 2020. godine. Nadahnut avanturama mladog Đule Semzea, mađarski književnik Kalman Miksat napisao je i 1908. g. objavio roman „Slučaj dečaka Nostija sa Mari Tot“ (A Noszty fiú esete Tóth Marival), na osnovu koga je 1937. g. snimljen istoimeni mađarski film u režiji Ištvana Sekelja.
M.S.
