U šali se kaže da je bundeva najviša bačka planina (Sremci već imaju Frušku goru, a Banaćani Vršački breg). Kada se popneš na nju, vidiš ravnicu do komšijskog atara, pa i dalje.
Bundeva, tikva, ludaja ili misirača, kako se sve naziva u Vojvodini ova jednogodišnja biljka puzavica, pripada tzv. vreži. Tim imenom se u bačkoj nazivaju sve puzavice (lubenice, dinje, bundeve, tikvice i krastavac), koje, obično, rastu na njivi kao međuusev pored kukuruza, ili uz baštensku tarabu (plot). Mada se za bundevu znalo još u antičko vreme, današnja najrasprostranjenija okrugla bundeva stigla je u Evropu, kao i kukuruz, suncokret, krompir, paradajz ili duvan, preko okeana, nakon otkrića Amerike.
Bundeva je obično je težine između dva i osam kilograma, a ima sorti koje dostižu i preko 30 kilograma. Od sveg povrća bundeva je najhranivljivija. U njoj ima šest puta više vitamina nego u jabuci ili cvekli (posebno je bogata vitamimima A, C, E i B, kao i gvožđem, biljnim proteinima i belančevinama). U ishrani Vojvođana bundeva je bila nezaobilazna.
Pečena bundeva bila je tokom zime skoro svakodnevna hrana ovdašnjih paora. Velike mesnate kriške bundeve (zajedno s korom) ređane su u tepsiju i stavljane u paorsku peć da se peku dok ne porumene spolja i ne potamne po krajevima. Čim se malo prohlade mogle su da se jedu, a ako bi domaćica po njoj malo prosula i šećera u prahu, dečjoj radosti nije bilo kraja.
Od bundeve se pravio i cušpajz (varivo). Domaćica bi narendisala bundevu na rezance, stavila ih u šerpu, dodala malo sirćeta i soli, te bi je ostavila poklopljenu da malo odstoji, pa je pravila zapršku od masti, luka i brašna, uz malo mirođije i mlevene crvene paprike, te bi na njoj dinstala ostavljene rezenace od bundeve.
Od bundeve se pravila čorba, pa i slatko, a pečene su i semenke bundeve, koje su posle, posoljene, mogle da se grickaju tokom cele godine. Bundeva je bila i ukras, pa je, izdubljena, držana ponegde na štapovima u bašti, poput lampiona.
Ipak, vrhunac upotrebe ploda bundeve u ishrani činila je neprikosnovena kraljica svih paorskih kolača – BUNDEVARA. Domaćica bi prvo razvukla kore (danas su one kupovne), pa bi bundevu očistila i krupno izrendisala, dodala šećer, vanilin šećer i cimet, pa je tako izrendisanu i zaslađenu bundevu stavljala uz ivicu kore, koju je, zatim, uvijala u rudu (rolat) i stavljala u tepsiju namazanu mašću. Naravno, u tepsiju je stavljano nekoliko ruda bundevare. U paorskoj peći (kasnije u rerni na šporetu), na umerenoj temperaturi, bundevara se pekla dok ne porumeni, a zatim se vadila iz pećnice, prekrivala se krpom i ostavljala da se ohladi. Nakon hlađenja domaćica bi bundevaru posula od gore šećerom u prahu, pa bi je isekla na komade i iznela pred kućnu čeljad ili goste. I tada bi nastao onaj sveti trenutak za svakog paora – uživanje u najjednostavnijoj ali i najboljoj poslastici koja se da zamisliti u slatkišima vazda oskudne paorske kuće.
Za bundevaru je vezana i jedna priča moje poznanice, koja je, pre nekih dvadesetak godina, prvi put odvela svoju tada trogodišnju ćerkicu u bogato snabdevenu somborsku poslastičarnicu. Dete je bilo slatko, pa se poslastičarka razigrala oko malecke i odvela je pred vitrinu sa kolačima. Pokazuje joj, sve je nutka i pita: “Hoćeš li ove puslice mila, pa vidi ovaj kolačić sa šlagom kako je lep, pa hajde probaj ovu gombicu sa čokoladicom, pa vidi ovu torticu, ili bi možda krempiticu…” A dete samo odmahuje glavom i ćuti. Već pomalo iznervirana ljubazna teta iz poslastičarnice je upita: “Pa dobro, zlato moje, a šta bi ti htela?”, Malena podigne na nju svoje velike i lepe plave okice i upita je: „Teto, a jel imaš ti bundevare?”…
M.S.
6 Komentara
Ana Zupan
…ovaj vas, a sad vec i moj “ravnoplov” toliko me je okupirao….da sam shvatila koliko sam malo znala o svom rodnom kraju…..bio bi pravi greh napustiti ovaj svet, a sve ovo ne upoznati…pa makar malo i zapamtiti… zato Milane od srca vam hvala….lepi pozdrav vama i vasim naj milijima…
Milan Stepanović
Hvala Ana! 🙂
Milance
Milane ovo sve dosad sto sam procitao u ravnoplovu neuci se u skoli steta je da ne napises knigu ili vec nazovi je bilo kako. Ostavi pisane tragove na papir. Prelepo je veruj
Milan Stepanović
Do sada sam napisao i objavio 20-tak knjiga o prošlosti Sombora (kulturna, prosvetna i urbana istorija, biografije znamenitih Somboraca itd.), kao i više stotina radova i članaka…
Damir Solaja Karas
Pa kad radis ceo dan u polju i vratis se kuci ili na salas, pa ti majka izvadi vrucu, al onako taman da mozes jesti, pa sva hrskava. ajme lepote! Bogami da places dok jedes. Predivan tekst! Cestitke autorima!
JEFTA
Dragi Prijatelju , ja sam Novosadjanin , obradovao me vaš “Ravnoplov’ ,iako vi ovde pričate o Somboru , prepoznajem našu dragu Vojvodinu u svim vašim pričama , i ‘HVALA VAM MNOGO’ , što čuvate od zaborava , stare običaje .