RAVNIČARSKI DIVANI,  Tradicija

BERBERI SU PRVI LJUDI…

Još krajem 15. veka, u Coborsentmihalju, naselju koje je prethodilo današnjem Somboru, postojali su berberi, pa je zapisano da je poljski vojvoda Žigmund (kasnije će postati i kralj Poljske) na proputovanju za Bač, krajem oktobra 1500. g. boravio u naselju Coborsentmihalj (koji on na latinskom beleži kao CzoMbor villa Sancti Michaelis), te da je na berberske usluge potrošio tri ugarska denara (denari su sitan srebrni novac).

Berberin u 15. veku

Berberi su prvi ljudi, pevalo se nekada. Šišali su, brijali, vadili zube, lečili visok pritisak pijavicama koje su držali u velikim staklenim teglama s bunarskom ili barskom vodom i koje su isisavale tzv. „nezdravu krv“, a već da su bili o svemu najobavešteniji u varoši nije ni potrebno naglašavati. U izlogu berberskih radnji obično je pisalo: Brijemo, šišamo, vadimo zube i puštamo krv! Krajem 18. i početkom 19. veka u Somboru su uz, uz gradske i županijske lekare, medicinske usluge pružali i barem po dva berbera-ranara (felčera), koji su puštali krv, nameštali iščašene ili slomljene udove, previjali i lečili rane itd. Zbog tog mešanja u medicinu, somborske berbere je početkom 19. veka strastveno progonio tadašnji gradski fizik (lekar) Matijas Los. Konačno, uredbom iz 1855. g. ograničena je u Somboru delatnost berbera u sanitetskim poduhvatima, kao ranara i vidara, te im je ostavljena samo mogućnost puštanja krvi uz pomoć pijavica.

Berbernica iz prve polovine 20. veka

[Berberi su prvi ljudi – Ravangrad]

U Somboru je 1884. g. bilo 14 berberskih radnji, 1906. g. radila je 31 berberska radnja sa 62 zaposlena, a 1910. g. bile su u gradu već 43 berbernice, u kojima je radilo 87 majstora i šegrta. Somborci su, posebno salašari i paori, berberu često plaćali i u naturi – za jedno brijanje nedeljno i jedno šišanje mesečno odlazio je po merov žita (nešto preko 50 kg zrna). I među berbernicama je, kao i među varošanima Sombora, bilo razlike, pa su postojale one koje su najčešće šišale gradsku gospodu – činovnike, trgovce i zemljoposednike, kao i one, obično po periferiji, u kojoj se šišala i brijala skoro sama paorija, mahom siromašniji zemljoposednici, biroši i nadničari. Godine 1880. u Somboru su radila i tri frizera (Johan Majer, Adolf Samper i Andrija Vranja), koji su bili pravi umetnici za modelovanje gospodskih frizura i štucovanje brkova i brada (posebno bakenbarta, koje je u modu tog vremena uvelo Njegovo carsko i kraljevsko apostolsko veličanstvo Franja Josif). Pojedine berberske radnje trajale su generacijama. Poznata somborska berbernica Đure Grujića, koja se do 1968. g. nalazila u prizemlju palate “In foro” na Trgu Sv. Đorđa (tada Trg Oslobođenja), a zatim, nakon rušenja ovog zdanja, u prizemlju Gradske kuće, sa pijačne strane, imala je natpis ispod naziva firme: osnovano 1899. Kako je Đura Grujić radio sve do pred kraj 20. veka, ova somborska berbernica je u kontinuitetu postojala skoro jedno stoleće, odnosno u njoj je radilo nekoliko generacija berbera.

Berbernica Đure Grujića osnovana 1899. godine, na fotografiji iz 1957. god.

Kakva god da je bila berbernica, peškiri i salvete u njoj morali su da budu anđeoske beline (majstorica ih je prala ponedeljkom – jedinim danom kad berberi nisu radili). Naravno, i majstor je, kao i pomoćnik ako ga je imao, bio odeven u čistu, ispeglanu i uštirkanu belu bluzu, a u obaveznom gornjem levom džepu berber je uvek držao češalj i par makazica.

Nekadašnji berberin sa iskustvom od 40-tak godina berberskog zanata

Obično su berberi bili velike pričalice, ali su umeli i da slušaju mušterije, pa su tako, vremenom, postajali prave male enciklopedije svakojakih znanja. O tome da su prvi znali svaku novost u varoši, nije potrebno govoriti. U vreme godišnjih vašara bebreri su sami, ili šaljući svoje šegrte, šišali brijali i vadili zube posetioicma vašara (neki su imali svoje male šatre, a neki bi samo postavili stolicu i stubić ili šipku sa ogledalom).

U onim malo boljim i većim berbernicama svaka mušterija je, dok čeka na red, ako joj nije bilo do divana, mogla da prelista dnevne novine na držaču od bambusa i na svom maternjem jeziku. Kolonjske vode i kreme u takvim berbernicama morale su da budu najboljeg kvaliteta, da ostave trag u vazduhu za sveže obrijanim ili ošišanim varošaninom.

Berbernica Stipana Parčetića na kraju Glavne ulice (s leve strane), pored zdanja Preparandije, 1957. god.
Ženski frizer Joispa Engus, sa radnjom na kraju Glavne ulice (u zgradi pored Preparandije) 1957. god.

Na mestu dugoveke somborske berberske zadruge, koja se i danas nalazi na početku desne strane glavne ulice (gledajući od zdanja Županije), u prizemlju stare jednospratnice, berbersku radnju je, između dva svetska rata, imao Andrija Krumerkramer. On je prvi među somborskim berberima upotrebljavao električnu mašinicu za šišanje, koja je bila okačena o dugačku sajlu i tako prevlačena od jedne do druge berberske stolice. Ovde je, između dva svetska rata, otvorena i prva ženska frizerska radnja, sa, kako je napisano, “ondolacijom”.

Prvi somborski ženski frizer (natpis i reklama u prizemlju zgrade, u desnom uglu fotografije), tridesetih godina 20. veka
Nekadašnja Kumerkramerova berbernica, kasnije nacionalizovana kao berbersko-frizerska zadruga (fotografija iz 1970. god.)

Berber se, bez velike nužde, nije menjao i svaki pristojan građanin imao je svog “bricu”, s kojim je bivao u rođačkoj bliskosti, i koji je do u detalje poznavao privatan život mušterije. Danas takav odnos predstavlja samo daleki odblesak nekadašnje svakodnevne prisnosti, koja je u stara vremena vladala životima ljudi.

Milan Stepanović

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.