DAMARI RAVNICE,  Istorija,  Književnost,  OBZORJA PROŠLOSTI

BAČVANIN KOJI JE UTEMELJIO POZORIŠNI ŽIVOT U SRBA (JOAKIM VUJIĆ)

Joakim Vujić, plodan srpski spisatelj, prevodilac i pokretač srpskog pozorišnog života, rođen je 1772. g. u Baji, najsevernijem gradu nekadašnje Bačko-bodroške županije. Osnovnu slavenoserbsku školu Joakim Vujić završio je u Baji, latinski i nemački jezik učio je u Novom Sadu, a gimnaziju je pohađao u Kaloči i Segedinu. Školovanje je nastavio u Ostrogonu, pa u Požunu, gde je neko vreme pohađao pravo i filozofiju na Evangelističkom liceju.

Zapis o krštenju Joakima Vujića iz crkve Sv. Nikolaja u Baji

Posle svršetka studija prava (1795) na kratko se vratio u Baju, putujući nakon toga po Hrvatskoj. Boravio je u Karlovcu, a zatim i u Zagrebu kao advokatski pisar. Odatle se polovinom 1797. g. vratio u Baju, pa u Novi Sad, gde je nekoliko meseci radio kao pisar. Krajem 1797. g. došao je u Sombor i javio se školskom nadzorniku i upravitelju Norme Avramu Mrazoviću, te je ovde završio i učiteljski tečaj, nakon čega je, rešenjem Avrama Mrazovića, postavljen za učitelja vtorog klasa (druge klase) u Futogu. Ubrzo ga je Mrazović iz Futoga premestio u Bečej (1798), odakle se 1801. g. Vujić ponovo vratio u Baju.

Potvrda oblasnog školskog direktora Avrama Mrazovića o učiteljskoj službi Joakima Vujića iz 1801. g.

Nakon toga Vujić odlazi u Trst gde privatno podučava srpsku decu i putuje po Italiji. U Trstu je 1803. g. položio tzv. „normalni metod“ na nemačkom i odatle se često obraća sa raznim molbama svom kumu, imućnom budimskom advokatu i meceni Petru Asimarkoviću. Iz Trsta odlazi 1805. g. u Peštu, gde postaje zakleti beležnik na području mađarske kraljevske table. Ni ovde ga mesto nije držalo, pa je već naredne, 1806. godine, bio učitelj u Novoj Gradiški, a 1807. g. u Zemunu, u kojem je, najviše zbog sukoba sa lokalnim protom, ali i zbog saradnje sa srpskim ustanicima i Dositejem Obradovićem, proveo u zatvoru šest meseci. Iz Zemuna je krajem 1809. g. stražarno vraćen u rodnu Baju, odakle ponovo odlazi u Peštu, gde pola godine privatno podučava decu. Od 1810. g. postao je učitelj u Sentandreji.

„Francuska gramatika“, prvo objavljeno delo Joakima Vujića (1805)
Vujićeva posrbljena komedija „Slepi miš“ (1809)
„Jestestvoslovije“ (Nauka o prirodi) Joakima Vujića (1809)

Tu je 1812. g. neuspešno konkurisao za redovnog profesora novootvorene Srpske preparandije, čiji je i Vujić bio dobrotvor sa 100 forinti (mada je u izveštaju pisalo da je na konkursu Joakim Vujić, učitelj sentandrejski, na ispitu iz pedagogije i metodike dobio prolaznu ocenu, iz gramatike pohvalnu, iz klasičnih autora dovoljnu, iz aritmetike odličnu, iz istorije i geografije dobru, Uroš Nestorović je odbio njegovo imenovanje za profesora). Prilikom konkursa Vujić je podneo i jedan svoj kraći traktat sa naslovom: „Nuždnost vospitanija obojego pola“.  Iako ga nije prihvatio za preparandijskog profesora, Uroš Nestorović je Vujića, zbog zasluga za otvaranje Preparandije i truda i revnosti koje je pokazivao na polju svog književnog i izdavačkog rada, predložio za carsku pohvalnicu i medalju, koje su mu svečano uručene 25. marta 1813. godine, pred Većem Peštanske županije. Krajem marta 1813. g. Vujić je napustio učiteljski posao i, uz materijalnu sigurnost koju mu je pružalo imanje njegove supruge, posvetio se spisateljskom, prevodilačkom, izdavačkom i pozorišnom radu.

Rad Joakima Vujića priložen uz konkursnu prijavu za preparandijskog nastavnika iz 1812. g.
Reč zahvalnosti Joakima Vujića članovima Županijskog veća prilikom dodele carske medalje i diplome 1813. g.

Verovatno pod utiskom mađarske pozorišne predstave Ištvana Baloga „Crni Đorđe ili zauzeće Beograda od Turaka“, koja je premijerno izvedena u Pešti, u septembru 1812. godine, i koja je, iako igrana na mađarskom jeziku, naišla na veliko oduševljenje peštanskog i budimskog srpskog stanovništva, Joakim Vujić je, u „Rondeli“, zgradi Mađarskog nacionalnog pozorišta u Pešti, 12/24. avgusta 1813. g. priredio prvu srpsku pozorišnu predstavu „Kreštalica“. u kojoj je, osim srpskih peštanskih đaka i samog priređivača, učestvovalo i troje profesionalnih glumaca. Predstava je najavljena plakatom Mađarskog pozorišnog društva, na kome je pisalo da u vtorak to jest 24. avgusta u Mađarskom pozorištu, po milostivom odobrenju Visokog kraljevskog namesničkog veća, jedna racka diletantska družina, u korist instituta sentandrejske racke Preparandije, izvešće na rackom jeziku jednu pozorišnu igru u tri čina pod naslovom „Kreštalica“. Predstava je i izvedena uz svesrdnu pomoć Mađarskog pozorišnog društva, koje je srpskoj pozorišnoj družini Joakima Vujića, osim pozornice, ustupilo i sav potreban dekor i scenografiju.

Plakat za pozorišnu predstavu „Crni Đorđe“ Ištvana Baloga iz 1812. g.
Pozorište „Rondela“ u Pešti (ovalna građevina), u kojem je 1813. g. izvedena prva pozorišna predstava na srpskom jeziku
Joakim Vujić (Mehmed Klepo, ulje na platnu, 2008)

Među Srbima je vest o ovoj prvoj pozorišnoj predstavi na sopstvenom jeziku primljena sa oduševljenjem, a tek pokrenute Davidovićeve „Novine serbske“ u Beču, u broju od 16/28. avgusta 1813. godine, pisale su s nadom i zanosom: S velikom radostiju soobštavamo čitateljem našim da je 12/24. avgusta sodružestvo jedno učenika Gimnazije peštanske veselu g. Joakimom Vujičem s nemackoga prevedenu igru, pod imenom: „Kreštalica“ u Pešti u Madžarskom pozorištu serbski predstavilo. Sodružestvo je igru ovu, s osobitom radostiju i velikim vosklicanijem prisustvujući ovde mnogočisleni zritelja tako dalo, da je cela skupština veče ovo veselo i zadovoljno provela… O da bi igra ova preteča i predskazanije bila, da će se vkus Serbalja razviti i čuvstvovanija milog roda našeg oblagoroditi; čuvstvovanija, kojima opštej polzi da žertvuje i so tim i vnutrene i vnešnje dostojinstvo i cenu svoju podigne i ukrepi! Trećinu prihoda od prve predstave i trećinu prihoda od drugih predstava svoje pozorišne trupe (Societas Drama morale) Vujić je priložio u korist sentandrejske Preparandije (ukupno oko 430 forinti).

Prikaz prve srpske pozorišne predstave u „Novinama serbskim“ od 16/28. avgusta 1813. g.
Vujićeva posrbljena drama „Kreštalica“ (1814)

Pozorišne predstave na srpskom jeziku Vujić je nastavio da prikazuje i narednih meseci i godina u Komoranu, Đeru, Budimu, Temišvaru, Aradu, Baji, Segedinu, Pančevu, Zemunu, Karlovcima i Novom Sadu. Novosadskim đacima je 1815. g. prikazao Balogovu predstavu „Crni Đorđe“, koja se u njegovom prevodu na slavenoserbski zvala „Georgij Petrović vožd serbskij“, što je izazvalo tužbu Pavla Kelea, tadašnjeg cenzora knjiga gradskom Magistratu, ali je Magistrat stao na stranu Vujića. Ipak, ubrzo je stigla zabrana ugarskog Namesničkog veća da se ne mogu prikazivati predstave niti štampati knjige koje govore o pobuni Srbijanaca.

Joakim Vujić, dvadesetih godina 19. veka

U Sentandreji se Vujić oženio i privremeno smirio u svojim lutanjima. Ovde je boravio sve do 1823. godine, kada je prvi put na kratko otišao u Srbiju kneza Miloša, svog budućeg moćnog zaštitnika i pokrovitelja. Našavši se u besparici nakon povratka iz Srbije, uspešno je organizovao u Zemunu nekoliko pozorišnih predstava na srpskom, koje je kasnije priređivao u Temišvaru i Pančevu. Od 1826. ponovo se vratio u Srbiju, koju je proputovao kako bi pripremio građu za svoju buduću putopisnu knjigu. Tokom 1831/32. g. boravio je u manastiru Bezdinu, gde je napisao svoj životopis. U Srbiju opet prelazi 1833. g. i tu ostaje sve do 1837. godine. U Kragujevcu je Vujić tokom 1835. i 1836. g. priređivao skromne pozorišne predstave, titulisan zvučnom titulom direktora knjaževsko-serbskog teatra, koji u pravom, profesionalnom, smislu nije ni postojao, i u kojem je  Vujić bio direktor, dramatrug, reditelj, glavni glumac, prevodilac i adaptor dramskih dela. Bio je, uglavnom, u milosti kneza Miloša, koji ga je nazivao sinom (mada je Vujić od kneza bio stariji desetak godina), dok je Vujić, posebno u pismima, kneza titulisao kao otac slatki.

„Zemleopisanije“ Joakima Vujića (1825)

Iz Srbije je Joakim Vujić otputovao s proleća 1837. godine i boravio je u Zemunu, Pančevu, Novom Sadu i Karlovcima. Odlaskom s vlasti kneza Miloša 1839. g. Vujić je izgubio penziju, pa je živeo u manastiru Bezdinu, odakle je juna 1840, preko Sombora, otišao na kratko u Baju, gde je u velikom požaru, koji je zahvatio ceo grad, izgorela Vujićeva roditeljska kuća sa njegovom bibliotekom. Iz Baje se zaputio u Moldaviju i južnu Rusiju. Tu je u manastiru Hržavki proživeo skoro dve godine, a 1842. g. ponovo se vratio u Srbiju. U Beogradu je Vujić, ironijom sudbine pisac knjižice kako da se postane bogat i svoja kesa napuni, proveo poslednje godine u teškoj oskudici i siromaštvu. Tu je i umro, 8/20. novembra 1847. godine, svečano sahranjen kao mnogozaslužni za rod, kraj beogradske crkve Svetog Marka, a „Srbske novine“, službeni dnevnik Kneževine Srbije, objavile su u br. 89 nekrolog Joakimu Vujiću.

Portret Joakima Vujića (Dimitrije Avramović, ulje na platnu, 1845)
Nekrolog Joakimu Vujiću objavljen 11.11.1847. g. u „Srbskim novinama“

Život ovog često naprasita i nestalna čoveka i pustolova (slaveno-serbskog literatora, kako se potpisivao) proticao je u stalnim sukobima sa okolinom, u osporavanjima i polemikama sa tadašnjom srpskom i južnoslovenskom književnom i naučnom elitom. Tokom decenija svog spisateljskog rada Vujić je bio u sukobu sa Savom Mrkaljem, Vukom Karadžićem, Đorđem Magaraševićem, Jovanom Stejićem, Dimitrijem Tirolom, Pavlom Šafarikom, Teodorom Pavlovićem, Antonijem Arnotom, Lazom Zubanom, Jovanom Vitkovićem i Jernejom Kopitarem. Ono što mu se ne može osporiti, svakako je upornost, žustrina, strast i velik trud u pisanju i objavljivanju svojih knjiga, ne manji od truda koji je u tom poduhvatu pokazivao i Vuk Karadžić.

*  *  *

Pod uticajem duha Dositejevog prosvetiteljstva, Joakim Vujić se bavio različitim književnim i naučnim vrstama, a pisao je, prevodio i objavljivao veoma mnogo (prvi je u Srba objavio francusku gramatiku, a osim književnih dela objavljivao je i putopise, knjige iz prirodnih nauka i zemljopisa, pravopisne rasprave i autobiografiju). Vujić je često u svojim knjigama, verovatno promišljeno mistifikujući, davao pogrešne podatke o delu ili jeziku sa kojeg je delo prevedeno, a još češće je izostavljao ime izvornog pisca, predstavljajući prevedeno delo kao svoje. Ali i samim odabirom prevoda ili „posrba“ prerađenih drama i drugih dela, Vujić je pokazivao zavidnu upućenost u savremene tokove tadašnje evropske književnosti i nauke. Iako je pisao nestajućim slavenoserbskim jezikom, Vujić je u svom vremenu bio čitan i omiljen, verovatno zahvaljujući i svom pozorišnom radu. Ipak, njegove drame ili prerade nisu za istoriju izvorne srpske drame imale značaj dela Jovana Sterije Popovića, a retki dramski komadi za koje se veruje da ih je sačinio sam Vujić, nisu imali dubinu i istinsku književnu vrednost. Dela ovog poliglote, koji je uz srpski govorio i latinski, nemački, mađarski, francuski, italijanski, engleski i ruski, a razumevao i klasični grčki, pa donekle i hebrejski jezik, kasnije su bila skoro potpuno zaboravljena i nisu izdržala sud vremena.

„Serbskij vožd Georgij Petrovič“ (1843)

Ipak, njegov uporan i pionirski pozorišni rad utemeljio je savremeni srpski teatar, a u nacionalnoj kulturi Joakim Vujić je, s pravom, poneo epitet „oca srpskog pozorišta“. Stoga nisu bile preterane reči iz Vujićevog životopisa, kada je, govoreći o svom pozorišnom radu, pisao: Ovo je celomu rodu našemu poznato, da nitko od Serbalja do mene nije se popeo na teatralnoe pozorište, pak da je na našem serbskom jeziku takvo teatralno predstavljenije djejstvovaloA to sam ja činio ponajviše za naroda moga prosvještenije i radost kako što iz dolupriloženi svidjetelstva možno je uviditi. Slično u svom nekrologu Joakimu Vujiću piše i Jovan Sterija Popović:

„Slab si, čemeran, jadan, no revnost,
Sve, što si narodu dao, dao si badava,
Crnom jošte štetom, trpeći mnogo glad i oskudnost,
Bednij Vujiću naš, zemlja ti meka budi.“

Joakim Vujić (Milan Stojkov, ulje na platnu, 2013)

Milan Stepanović

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.