Istorija,  OBZORJA PROŠLOSTI

BAČKI STEPANOVIĆI

Genetsko poreklo bačkih Stepanovića

Na osnovu genetske analize Y-hromozoma (dakle, isključivo muške linije) preci bačke porodice Stepanović daljim poreklom potiču iz Donjih Banjana u Staroj Hercegovini (danas teritorijalno u zapadnom delu Crne Gore). Stepanovići pripadaju prilično retkoj i u Evropi skoro endemičnoj haplo-grupi N2 P189.2. Ovoj haplo-grupi, među Srbima, pripada manje od 3% stanovništva. Među ostalim balkanskim i evropskim narodima haplo-grupa N2 P-189.2 ili se uopšte ne sreće, ili je toliko retka da se njeno učešće u ukupnoj genetskoj slici evropskih nacija (osim srpske) može meriti samo u delovima promila. Krsna slava Stepanovića je Sv. Jovan Krstitelj (7/20. januara), što je karakteristično za genetski srodne porodice iz Donjih Banjana, kao i susedne Pive, u koju su neke grane ovog roda preselile oko 16. veka.

Genetska analiza ukazuje da su svi pripadnici ove haplo-grupe u Srbiji i na prostoru nekadašnje Jugoslavije (više desetina porodica različitih prezimena), potomci jednog zajedničkog pretka, koji je živeo pre 700 do 800 godina. Osnovna slava ovog roda bila je Sv. Jovan Krstitelj i nju još uvek slavi najveći broj porodica koje pripadaju srpskoj haplo-grupi N2 P189: u Staroj Hercegovini (Banjani, Piva) – Baćović, Bajagić, Bjelaković, Bogdanović, Golijanin, Kecojević, Lučić, Perišić, Popović, Tadić, Tomašević i Zečević; na Starom Vlahu – Delić i Pantović; u Severoistočnoj Bosni – Bajić, Kulić, Midanović, Reljić, Tešmanović i Todorović; u Bosanskoj Krajini – Babić, Banjac, Bundalo, Dragoljević, Kelečević, Latinović, Malešević, Polovina, Šamara, Šušak i Zubić; u Lici – Dautović, Đerić, Lukić, Škundrić i Štetić; u Dalmaciji – Crnčević; u Bačkoj – Stepanović; u Sremu – Filipović. Sve ove porodice imaju zajedničko poreklo i jednog pretka. Naravno, reč je samo o porodicama koje su genetski ispitane, a nesumnjivo je da je istog porekla i krsne slave još znatan broj neispitanih porodica u ovim krajevima.

Na osnovu genetske analize može se sa znatnom merom pouzdanosti utvrditi da su Stepanovići genetski najbliži potomcima jednog od rodova iz sela Petrovića u Donjim Banjanima, kome pripadaju tamošnje porodice Knežević, Popović i Pejović. Sve tri ove porodice zajedničko poreklo dovode od vojvode Cvetka Boškovića Banjanina i njegovog sina kneza Grbana (ili Grbača) Cvetkovića (kraj 15. i početak 16. veka), koji su sahranjeni u tamošnjoj staroj kamenoj crkvici Sv. Jovana Krstitelja i o kojima postoji više istorijskih podataka. Pomenute porodice pripadaju istoj haplo-grupi kao i bački Stepanovići, koje od ovih porodica deli minimalna genetska razlika (+1) na svega jednom (i to brzomenjajućem) od 23 markera u osnovnoj genetskoj slici, što se u nauci smatra najbližim srodstvom i sasvim pouzdano zajedničkim poreklom. Krsna slava svih ovih porodica je, kao i Stepanovićima, Sv. Jovan Krstitelj. Prema predanju, koje se ne može uzeti kao sasvim pouzdano, poreklo predaka ovog roda je iz Banjske na Kosovu, odakle su, navodno, posle Kosovske bitke, doseljeni u Banjane.

Srednjovekovna crkvica Sv. Jovana Krstitelja u Donjim Banjanima (selo Petrovići)

Nije moguće načiniti rodoslov bačke porodice Stepanović pre početka 18. veka jer matične knjige nisu postojale na ovim prostorima do četrdesetih godina tog stoleća. Ipak, brojni istorijski podaci ukazuju na prisustvo prezimena ili patronima (očinstva) Stepanović u nekadašnjem Humu (Hercegovini) od početka 14. do kraja 18. veka, kao i na česte migracije prema zapadu, severozapadu i severu – u Podrinje, Bosnu, Dalmaciju, Liku, Slavoniju, Baranju, Bačku i Srem, koje kod porodica ovog prezimena mogu da se prate od 16. do 18. veka. Jasno je da nije svaka arhivska beleška o prezimenu Stepanović u navedenim krajevima, tokom srednjeg veka, pa i kasnije, svedočanstvo o precima današnjih bačkih Stepanovića. Ovo prezime, mada nije bilo previše često, nije bilo ni suviše retko, pa se sasvim sigurno javljalo u različitim rodovima i porodicama, koje međusobno nisu bile srodne.

Najstariji tragovi prezimena Stepanović u Humu (Hercegovini) i okolnim krajevima

Ne znamo sa sigurnošću kada je nastalo prezime bačke porodice Stepanović, mada, kako će se videti u daljem tekstu, ima indicija da bi moglo da potiče iz relativno ranog perioda nastanka stalnih porodičnih prezimena u Srba (ova stara nasledna prezimena održala su se u Crnoj Gori, Hercegovini, delimično Bosni i, posebno, u vojnim krajinama, ali ne i u tadašnjoj Srbiji).

Prva zabeležena pojava prezimena ili patronima (prezimena po imenu oca) Stepanović u srpskom onomastikonu zapisana je 1324. godine, kada je zapisan Radosta Stepanović, u južnoj humskoj župi Breno (kasnije Žrnevica). Godine 1372. u humskoj župi Dračevica zapisan je Stepoš Stepanović, vlastelin srpskog župana Nikole Altomanovića. U dubrovačkim izvorima zapisani su 1386. g. Račon, Dobrašin i Novak Stepanović. U Kotoru su 1420. g. zapisani Radeta i Stepan Stepanović. Između 1431. i 1435. g. u Srebrenici su zapisani trgovci Jelaš, Jelat i Pavko Stepanović. Godine 1440. kao trgovac iz Huma zapisan je Žive Stepanović. Između 1449. i 1460. g. među stočarima Žurovićima u južnoj Hercegovini zabeležena su, u više navrata, imena braće Vukote, Olivera i Nenoja Stepanovića. Godine 1466. Branilo Stepanović je bio izaslanik u Dubrovniku turskog vojvode Ese-bega, osvajača Hercegovine. U Mirilovićima, kraj Rudina, trgovinom se 1469. g. bavio Milobrat Stepanović. U Foči su na popisu 1469. g. zabeležni Vukosav, Božidar i Vukac Stepanović. U Konavlima je 1475. g. zapisan Bogdan Stepanović. Kao član trgovačke družbe hercegovačkih vlaha (stočara), koji su ulagali svoj kapital u dubrovačku trgovinu, zapisan je 1489. g. Đurađ Stepanović, u društvu sa Dragišom Bardonjićem iz Banjana. Godine 1491. jednu od solana u hercegovačkom primorju zakupljivao je Nikola Stepanović iz Goražda. Početkom 16. veka (1502) zapisan je Vitko Stepanović iz hercegovačkog katuna Pleske. Iz 16. veka potiče nadgrobni spomenik sa natpisom Mratina (ili Mratila) Stepanovića iz sela Kokorine pored Gacka u istočnoj Hercegovini, a Stepanovići su 1575. g. navedeni kao jedna od tri najznatnije srpske trgovačke porodice u Gacku. Najverovatnije da iz 16. veka potiče i ukrašeni stari mač iz Perasta, sa natpisom Vukše Stepanovića.

Dubrovački zapis o Branilu Stepanoviću, izaslaniku vojvode Ese-bega iz 1466. god.
Krstača Mratina (ili Mratila) Stepanovića u Kokorini kraj Gacka, 16. vek

Migracije Stepanovića na zapad i sever, od početka 16. do polovine 18. veka

U talasu migracija od kraja 15. do kraja 17. veka znatan broj stanovništva jugoistočne Hercegovine preselio se na zapad i severozapad. Među njima su bili i preci bačkih Stepanovića. Ne možemo sa sigurnošću da označimo putanju i vreme njihove migracije, ali moguće je da su, neko vreme, pre dolaska na prostor hrvatske i slavonske vojne krajine, boravili u okolini Livna, gde je 1550. zapisan nekadašnji timar Stepanovića, koji su u to vreme odavde već bili odseljeni. Inače je oko Livna početkom 16. veka bilo naseljeno stanovništvo iz Istočne Hercegovine (iz Rudina i Gacka). Preci Stepanovića su tridesetih godina 16. veka stigli do Žumberka, gde su stupili u uskočke čete, koje su branile granicu Austrijskog carstva od upada Turaka. Na popisu žumberačkih uskoka 1551. g. zapisani su Gojko i Vukman Stepanović, a 1556. g. Radman Stepanović. Potomaka žumberačkih Stepanovića bilo je u selu Visoče u opštini Žumberak sve do 20. veka (crkva u njihovom selu bila je posvećena Sv. Jovanu Krstitelju, koji je bio i krsna slava ovdašnjih Stepanovića, ali su polovinom 18. veka žumberački Stepanovići, kao i drugi ovdašnji pravoslavni stanovnici, nasilno prevedeni u uniju).

Žumberački uskok

Iz Žumberka je jedna grana Stepanovića, već krajem 16. veka, preseljena na Gornjeslavonsku granicu, u Varažidnski generalat (u Križevačku, Ivanićku i Koprivničku kapetaniju), gde su sa ostalim srpskim graničarima činili bedem daljem prodoru Turaka prema Zagrebu, Ljubljani i Beču. Kao graničari u Varaždinskom generalatu zapisani su 1630. godine, u vojnom utvrđenju Novigrad (Koprivnička kapetanija) Jovan i Ratko Stepanović obojica pešaci (haramije), sa mesečnom platom od tri i po forinte; u utvrđenju Cirkvena (Križevačka kapetanija), kao pešak, zabeležen je, takođe, Jovan Stepanović, sa mesečnom platom od tri forinte; u utvrđenju Začesma (kasnije Čazma, Ivanićka kapetanija), zapisan je na popisu Rauša Stepanović, desetar (rottmaister) ovdašnjih pešaka, sa mesečnom platom od tri i po forinte. U pregledu konjičkih četa na slavonskoj granici 1638. g. zapisani su u četama svih kapetana i Srbi husari (tad je na granici već bilo i znatno više nemačkih i hrvatskih vojnika). Najviše srpskih konjanika bilo je u kompaniji križevačkog kapetana, obrštara barona Johana Vilhelma Galera, a među njima je zabeležen i Birgo Stepanović. Na popisu vojnika slavonske granice iz 1651. godine, sa graničarskom službom u Novigradu zapisan je Vukota Stepanović, a u Cirkveni Jovan Stepanović (nedaleko od Cirkvene, kao deo naselja Cepidlak, i danas postoji zaselak Stepanovići).

Gornjeslavonska granica (Varaždinski generalat) u 17. veku

Nakon oslobođenja Slavonije od Turaka (1691) znatan deo nekadašnjih graničarskih porodica iz Varaždinskog generalata preseljen je na Slavonsku vojnu granicu. Tu na popisima iz 1698. i 1702. g. nalazimo već broj Stepanovića, koji su živeli u okloni Pakraca (1698. g. Andrija Stepanović u naselju Borovac; 1698. g. Marko Stepanović, a 1702. g. Janko Stepanović u naselju Kričke; 1698. Velisav Stepanović, a 1702. g. Nikola Stepanović u naselju Sređani; 1702. g. Marko Stepanović u naselju Uljanik). Stepanovići su popisani i u naseljima pored Požege (1698. i 1702. g. Đurađ Stepanović u selu Oljasi; 1698. i 1702. g. Radosav Stepanović u selu Šeovci; 1702. g. Đurađ Stepanović u Stražemanu sa selom Doljanci; 1702. g. Srđan Stepanović u selu Koprivna; 1702. g. Stanko Stepanović u selu Treštanovci), kao i u naselju Orahovica (1698. i 1702. g. Matija Stepanović, a 1702. g. i Raniša i Pavle Stepanović). U okolini Slavonskog Broda Stepanovići su zabeleženi u naseljima Laze (1698. g. Stanko Stepanović), Poljanci (1698. g. Pejo Stepanović), Dubočac (1702. g. Marko i Ivan Stepanović) i Sibinj (1698. Živko i Nikola Stepanović).

U vreme mađarskog Rakocijevog ustanka protiv habzburške vlasti (1703-1711), na strani Austrije borili su se i slavonski graničari, kako sa Slavonske granice, tako i iz Varaždinskog generalata, koji su ratovali i u Baranji i Bačkoj, a mnogi od njih su po završetku ustanka ostali na ovim prostorima. Stari spisi beleže da su oko 1708. g. došli mnogi Srbi „Šijaci“ iz okoline Bjelovara (Varaždinskog generalata) da se bore protiv „kuruca“ (mađarskih ustanika), te su ovde i ostali. „Šijak“ je inače porodični nadimak bačkih Stepanovića, u značenju čoveka doseljenog iz Slavonije (inače, cela središnja Slavonija nazivana je ranije Šijačkom, a “Šijak” je u Bačkoj i Sremu bio uopšten naziv za pridošlice sa zapada – pre svega iz Slavonije, a zatim i iz Like, pa i Dalmacije).

Deo Stepanovića se nakon Rakocijevog ustanka doselio u Baranju. Ovde je u Hidašu (ili Iđošu) 1711. g. zapisan Marko Stepanović, u selu Jakovala 1712. g. zabeležen je Nikola Stepanović, a u Dardi je 1715. i 1720. g. živeo Petko Stepanović. U Pečuju je 1715. g. zapisan Đurađ Stepanović, a u selu Majš 1720. i 1732. g. Stojan Stepanović. Na popisu Kačfale (Jagodnjaka) zabeležen je 1736. g. Tanasko Stepanović, za koga se znalo da je ranije živeo u Sečuju.

Baranja 1700. god.
Petko Stepanović na popisu Darde iz 1715. god.

Stepanovići u Bačkoj

Na popisu sela Baračke, koje se nalazilo na putu između Sombora i Baje, zabeležen je 1752. g. Jovan Stepanović, rodonačelnik bačkih Stepanovića. On je iste godine zapisan kao jedan od svedoka koji je svedočio o razgraničenju između Beljskog i Darđanskog vlastelinstva u Baranji, a poznavao je prilike jer je donedavno živeo u Baranji. Jovan Stepanović (1721-1783) preseljen je verovatno krajem četrdesetih godina 18. veka u Bačku iz Baranje.

Bačka i Bodroška županija 1730. god.
Jovan Stepanović, rodonačelnik bačkih Stepanovića, na popisu Baračke 1752. god.

Sa svojim sunarodnicima iz sela Baračka, kao i iz susednog sela Dautova, on se 1763/64. g. preselio na pustaru Stanišić, severno od Sombora. Jovan je imao četiri sina i zabeležen je na popisima Stanišića 1764, 1765, 1770, 1772. i 1783. g. (na poslednjem popisu zapisan je sa porodičnim nadimkom „Šijak“, koji je, tokom narednih sto godina, predstavljao i sekundarno prezime stanišićkih Stepanovića). Prema popisu iz 1772. g. vidi se da je Jovan Stepanović, sa sinovima, bio zakupnik najveće površine komorske zemlje (220 jutara oranica i livada).

Stanišić šezdesetih godina 18. veka
Urbarijalni popis Stanišića iz 1770. god. (prva strana)
Jovan Stepanović na popisu Stanišića iz 1770. god.

Jovanov najstariji sin Aleksa Stepanović zabeležen je u domaćinstvu sa ocem 1764. i 1765. godine, a kao porodični starešina zapisan je, sa porodičnim nadimkom „Šijak“, na popisima 1784, 1785 (sa tri brata), 1796. i 1797. godine, kada je navedeno da je vlasnik jedne suvaje i trgovine na malo. Zabeleženi su i Jovanovi sinovi Petar Stepanović, koji se 1771. g. oženio u Somboru, i Lazar Stepanović „Šijak 1776. i 1796. godine. Trećem pokolenju stanišićkih Stepanovića pripadali su Jovan-Jocko i Mata StepanovićŠijak“, verovatno sinovi drugog Jovanovog sina, koji se, najverovatnije, zvao Jakov (crkveni protokoli krštenih, venčanih i umrlih stanišićke pravoslavne crkve iz druge polovine 18. veka izgoreli su u požaru 1909. godine, a sačuvane državne kopije vode se tek od 1828. godine). Iznad sela, na Šari, Stepanovići su u to vreme imali i velik salaš, koji je na mapi Stanišića iz 1788. g. upisan kao “Šijakov salaš”.

Šijakov (Stepanovićev) salaš na mapi Stanišića iz 1788. god.

Početkom 19. veka u Stanišiću su, sa prezimenom Stepanović ili sa sekundarnim prezimenom „Šijak“, zapisani 1828. g. Sima i Todor (sinovi Alekse Stepanovića), Sava (verovatno sin Lazarev), i Mata Stepanović „Šijak“, a iz ove generacije matične knjige beleže i Pavla Stepanovića (sina Petrovog).

Njihovi potomci (praunici rodonačelnika bačkih Stepanovića Jovana) zapisani u prvoj polovini 19. veka u Stanišiću, bili su Mihailo Stepanović (sin Sime), Isak Stepanović (verovatno sin Todora), Atanasije i Grigorije Stepanović (verovatno sinovi Matijini), Mirko Stepanović (verovatno sin Jovana-Jocka, inače neposredni predak i „navrndeda“ pisca ovog priloga), Milić Stepanović (verovatno sin Savin), te Ignjat (za koga je sačuvano zapisano predanje da je bio „retko gorostasna ljudina“), Aleksa i Georgije Stepanović (sinovi Pavla). Kako je svaki od četiri sina rodonačelnika ovdašnjih Stepanovića imao svoje kumove, na osnovu tog tradicionalnog kumstva, koje se nije menjalo kroz pokolenja, moguće je povezati kasnije linije srodstva između narednih generacija.

Svojeručni potpis Alekse Stepanovića (druga polovina 19. veka)
Svojeručni potpis Mirka Stepanovića (1849)

U ovo vreme došlo je do znatnog osiromašenja stanišićkih Srba, pa se četrdesetih godina 19. veka iz Stanišića u Stari Bečej sele potomci ovdašnjih Stepanovića Lazar i Trufun Stepanović (sinovi Isaka), te Milić Stepanović, sa sinovima Živkom i Georgijem.

U Stanišiću je ostao Mirko Stepanović (1810-1857), inače polovinom pedesetih godina 19. veka predsednik velike stanišićke opštine (sa preko 5.000 stanovnika), sa sinovima Adamom i Milutinom Stepanovićem, kao i Pavlovi sinovi Ignjat, Đuka i Andrija, koji nisu imali živih muških potomaka.

Imenovanje Mirka Stepanovića za člana Mesnog odbora Stanišića u ferbuaru 1849. god.
Potpisi članova mesnog odbora 1849. god.
Stanišić, pedesetih godina 19. veka

Adamov sin Jovan Stepanović odselio se iz Stanišića u Suboticu, početkom osamdesetih godina 19. veka, a u Stanišiću je krajem tog veka, od nekadašnjeg mnoštva kuća Stepanovića, ostala svega jedna – Milutina-Mike Stepanovića i njegovog sina Milana (čukundede i pradede pisca ovog priloga). Milutin (1842-1919) je dugo godina bio stanišićki crkveni tutor, a u novembru 1918. g. uneo je srpsku zastavu pred četom srpske vojske koja je ušla u Stanišić. Njegov sin Milan Stepanović (1874-1943) je od 1906. do 1908. g. boravio u SAD, gde je radio u jednoj njujorškoj pivari kao predradnik.

Pravoslavna crkva u Stanišiću početkom 20. veka
Milan Stepanović iz Stanišića na listi putnika prispelih brodom “Karpatija” u Njujork, novembar 1906. god.

Milan i njegova supruga Danica rođ. Borđoški imali su petoro dece, dva sina – Mirka (1902-1966) i Ozrena Stepanovića (1911-1973) i tri kćerke Đurđevku, Melaniju i Alinku. Mirko je bio žandarmerijski narednik, a njegov sin Vladimir Stepanović (1926-1994) preselio se pedesetih godina 20. veka u Bečej, gde i danas žive njegov sin Čedomir (1951) i unuci Vladimir (1982) i Miloš Stepanović (1984).

Venčana slika Ozrena i Jovanke Stepanović, te Mirka ml. Stepanovića kao devera 1931. god.
Kuća Stepanovića u Stanišiću, šezdesetih godina 20. veka

Ozren Stepanović, predratni policijac, a kasnije zemljoradnik  (deda pisca ovog priloga) imao je dva sina – Stanislava (1932), koji danas živi u Novom Sadu sa dve kćerke Jovankom (1960) i Draganom (1965), i mog oca Lazara (1936-2011), čiji sinovi Milan (1961, inače poslednji Stepanović rođen u Stanišiću) i Dragan (1966) danas žive u Somboru. Milan ima sina Slobodana (1984) i kćer Sanju (1986), a Dragan sinove Aleksandra (1993) i Jovana (2001), te kćer Jelenu (2004). Smrću Ozrena Stepanovića (1973) ugašena je, posle više od dva veka, poslednja stanišićka kuća Stepanovića, ali potomci ove porodice danas žive u Somboru, Bečeju i Novom Sadu.

Stanislav (dole) i Lazar Stepanović (gore) pedesetih godina 20. veka
Najmlađa generacija Stepanovića stanišićkog porekla 2011. god. (gore: Aleksandar, Jelena i Jovan; dole: Miloš, Slobodan, Sanja i Vladimir)

Brojni podaci sakupljeni su o životu bačkih Stepanovića, njihovom materijalnom stanju, rodbinskim i kumovskim vezama i raznim drugim segmentima svakodnevnog života tokom 18, 19. i 20. veka, ali za to ovde nema dovoljno prostora i to će predstavljati deo buduće knjige o poreklu i istoriji bačke porodice Stepanović.

Milan Stepanović

10 Komentara

  • Ribar

    U tekstu je naveden Dubrovački zapis iz 1466. god. o izaslaniku “vojvode Ese-bega”. U turskoj hijerarhiji nije bilo vojvoda, a u to vrijeme guverner provincije (sandžak-beg) je bio Isa-beg Ishaković ( 1464 – 1469). Vjerovatno se radi o njemu, jer bio on bio u rangu nekoga ko šalje izaslanike Dubrovčanima.

    • Milan Stepanović

      Da, svakako je reč o njemu. Ovde u dubrovačkoj i tadašnjoj hercegovačkoj leksici, nedovoljno upoznatoj sa turskom hijerarhijom i njenim nazivima, prozvan je vojvodom Ese-begom. Ćiro Truhelka u svom radu objavljenom 1917. god. smatra čak da je Ese-beg (Isa-beg) bio blizak rođak hercega Stefana Vukčića Kosače, ali su kasnije istorijske studije to opovrgle.

  • šćepanović-stepanović

    Zanimljiv tekst.

    Ja sam poreklom iz Banjana tj.otac mi je odatle , i hteo bi uraditi genetsku analizu , ali otom potom

    Gospodine Milane , meni je upalo u oko to što je neki od grana vašeg roda imao nadimak Šijak , a vaše objašnjenje je da su tako nazivali Vojvodini doseljenike iz Slavonije,Like i Dalmacije , međutim niste objasnili zašto i šta Šijak zapravo znači.

    Ja mislim da znam odgovor jer sam čuo istu priču iz više izvora i od više ljudi.

    Dakle , reč Šijak je kasnije dobila pežurativnu konotaciju u smislu nesposobnjakovića u poslu , međutim njeno izvorno značnje je sasvim nešto drugo.
    Reč Šijak zapravo dolazi od susreta različitih narodnih skupina tj.kao što vi rekoste kad neko doseli npr.sa zapada , međutim u tim susretima ljudi su govorili različitim akcentom i govorom , u ovom slučaju je u pitanju narečje.
    Znači , kad ekavac sretne ikavca ili ijekavca on za njega “šilji” dok govori tj.ima ikavski ili ijekavski refleks jata , i ti doseljenici kao što rekoste sa zapada.
    Međutim postoji i obrnuta varijanta pa tako danas imamo hrvatsko prezime Šiljak , a to znači da je njegov predak došao među ikavce izekavskih ili ijekaqvskih krajeva , i svi oni su odreda imali drugačije životne navike pa je zato kasnije došlo do toga da reč Šijak imapežurativno značenje.

    Dakle vaš predak je sigurno ima drugačije narečje kad se negde doseljavao u odnosu na starosedeoce , i zato je bio Šijak.

    Što se tiče vašeg hercegovačkog porekla odakle i sam potičem , trebalo bi da proverite u starim zapisima Šćepanoviće,Stjepanoviće i Stipanoviće jer ona davna vremena nije bilo strktno propisano kako zabeležavati nečije prezime pa su to razni popovi i razni pisari radili po svome nahođenju , pa tako možete biti potomak nekog Stipana , jer ime Stipan se pojavljuje na tlu istočne Hercegovine(ima ga ne stećcima) , i daleko od toga da ikavski izričaj reflkesa jata je obezbeđen za katolike tj.iz zap.Hercegovine i Bosne.

    Možda sam malo previše udavio ali eto , dopao mi sečlanak kao i ceo sajt sa vašim tekstovima ,i kao Vojvođanin(što je u prevodu isto što i Hercegovac) morao sam nešto napisati.

    U zdravlje.

  • Milan Stepanović

    Hvala na javljanju. Odavno sam pretražio sve podatke iz Hercegovine (mahom putem zapisa iz dubovačkog arhiva koji je temelj za informacije o ovom prostoru). Po svemu sudeći, prezime je dobijeno nešto kasnije, možda i po odlasku iz Hercegovine. Genetska analiza ukazuje na potpunu bliskost ili istorodnost sa potomcima bratstva Petrovića iz Donjih Banjana. Inače, o nadimku Šijak svoje dosta logične hipoteze postavili su Vuk Karadžić i etimolog Petar Skok i čini mi se da su njihova objašnjenja prilično razumna. Srdačan pozdrav!

  • Goran

    Господине,Поповићи и Кнежевићи из Бањана који потичу од Петровића су хапло група I1Z63,подграна Y13946,од Поповића тестирани Јањић са овом хапло групом.Такође тестирани Јокановић од братства Томаша-Мулина и њима сродни Баћовићи исто I1Z63 Y13946.што указује да немате никакве генетске везе са овим братствима,којима су пре тестирања потомака измишљали колективну хапло групу за сва братства из Бањана N1.Миљанићи су такође I1Z63,као и најстарији Петровићи.То су све староседеоци,Остроготског порекла,од старог Оногошта,повратници са Косова.Хаплогрупа I1Z63 се у Бањанима везује за Остроготе из Анагастума 6.век ,Никшићко поље.Ваши Шћепановићи ако сте I1 Z63 потичу од њих,ако сте хаплогрупа N нисте род са Петровићима.

    • Milan Stepanović

      Gorane, u tabeli srpskog DNK projekta, rađenoj na osnovu genetskih ispitivanja, rezultati su takvi kakve sam naveo. Mogu se lako proveriti. Za Miljaniće nisam ni tvrdio da su N2 (inače, nije više N1 P189.2, pre 3 godine je klasifikovano kao N2 P189.2), a njih sa Petrovićima ne povezuje ni Svetozar Tomić u svojoj studiji o Banjanima. Svi ostali nabrojani nalaze se imenom, prezimenom, adresom i označenom haplo-grupom na tabeli ispitanih.

  • Горан

    Господине,тестираних Поповића и Кнежевића који су пореклом Петровићи нема у табели ДНК Порекло.Петровићи су старо некадашње братство из Доњих Бањана,који су данас са другим презименима.Тестиран је Јањић из Рашке Горе потиче од Поповића,који је род са Кнежевићима,хапло група I1 Z63,Y13946 исто као и Бановићи-Мулине,Кленчани.Незнам о којим Би резултатима причате,ја сам Вам навео конкретне тестиране,Јокановић је из Какриња,од Томаша из Кленка,Бањани.Јањић из Дробњака од Поповића,Доњи Бањани.

  • Milan Stepanović

    Očito niste pogledali tabelu koju sam Vam poslao na Vaš mejl. Dakle, Popović koji živi u Nikšiću je po sopstvenim rečima iz Petrovića iz Donjih Banjana (tako i piše u tabeli, lično sam u kontaktu s njim jer smo skoro identični odnosno poklapamo se na 22 od 23 markera, a čovek redovno odlazi u svoju postojbinu, u selo Petroviće u Donje Banjane i predstavlja osmu generaciju petrovićkih Popovića) i on je N2 P189.2. U istoj tabeli iz Klenka (od Mulina) su kao N2 P189.2 zapisani i Baćović, Tomašević i Lučić. Imenom i prezimenom i tačnom lokacijom porekla i sadašnjeg prebivališta. Dovoljno je da pogledate i da se uverite. Inače, u tabeli srpskog DNK projekta nema ni Janjića, ni Jokanovića označenih kao I1 (postoje ta prezimena, ali pripadaju drugim haplo-grupama – doduše postoji jedan Jokanović I1>I-DF29>I-Z63, ali u okolini Zvornika u severoistočnoj Bosni). Tomić u svojoj studiji o Banjanima piše i da su Vasiljevići iz Petrovića u Donjim Banjanima ista porodica sa Kecojevićima u Pivi, a i Kecojevići su navedeni u tabeli kao N2 P189.2. Mislim da je više nego jasno i očito da sam u pravu i da su Petrovići (Popovići, Vasiljevići i ostali) i Muline iz Klenka (Baćovići, Tomaševići i Lučići) očito svi N2 P189.2. I svi slavimo istu krsnu slavu – Sv. Jovana.

  • Горан

    Тај Јокановић из Малог Зворника слави Јовањдан,он је из Какриња од братства Томаша из Кленка,Бањани.И ти Томаши имају неколико предања о свом пореклу тврде и дасу од Властелиновића,и дасу од Томаша Котроманића,и да су Бановићи.Јањић из Рашке Горе су од Поповића из села Петровићи.Њихов резултат није јаван.Славе Св.Николу.Вама бих саветовао да проверите и Степановиће-Шћепановиће у селу Седлари,од којих су Ковачине и Гавриловићи.Видео сам резултате за Баћовиће и Лучиће,ал питање је које је порекло Томаша и шта је код њих истина,од њих су Авлијаши хапло група?

Odgovorite Milan Stepanović Otkaži

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.